---

Koncert >

Bremena, ona se menjaju

Brajan Feri, Centar "Sava", Beograd, 7. oktobar 2007.

Prošlog leta je Velika/Plava sala Centra "Sava" spektakularno ugostila obnovljene glem-perjanice Roxy Music (RM) s Brajanom Ferijem na čelu. Pošto je red da grupa posle uspešne povratničke turneje objavi i novi album, u međuvremenu njen pevač/vođa istrčava na teren sa sopstvenim izdanjem... I tako naizmenično, što su Roxy gotovo i patentirali još sredinom sedamdesetih. Posle još jednog trijumfa u Beogradu, za očekivati je da nas RM ni na sledećem proputovanju neće zaobići/razočarati.

Ako su njegovi slabunjavi, samosažaljivo-autorski albumi iz prethodne decenije, kao i šminkerski sponzor-nastupi uz matrice (npr. proleća 2006. u Zagrebu) izazivali bojazni da će nam se Brajan Feri predstaviti kao isprani promoter istoimenog perila, sve je to palo u (tvrdu) vodu još s RM Viva! Nije nikakvo čudo da se na još neohlađenom poprištu tog događaja, sad uz cene ulaznica od dve i tri hiljade dinara, brzo okupila ne samo ženska publika. Pod Ferijevim barjakom (tačnije, iza peševa elegantno šljokičavog sakoa) u devetočlanoj postavi zateklo se i nekoliko pratilaca s prethodne turneje RM-a, počevši od klavijaturiste Kolina Guda i basiste Gaja Preta. Začinjen zacrnjenim ženskim vokalima, besprekorno snažan i uigran bend u aranžmanima prostoproširenim za zvuk RM-a, od sopran-saksa do električne viole, počivao je na bubnjarskim temeljima Endija Njumarka (belca koji je ranih sedamdesetih svirao sa Sly & Family Stone!), a srećom nije zagušen elektronikom nego jasno pokriven gitarama. Jedva 20-godišnji plavušan Oliver T(h)ompson dočekao je svoj bljesak u ne baš upečatljivoj verziji All Along The Watchtower, ali istinski tatko na svircite bio je nenametljivi Kris Speding, Ferijev vršnjak, čije su slajd-fraze nepogrešivo u rokenrol stilizovale najbolje tačke večeri, kao i Brajanovo često i sočno sviranje usne harmonike.

S takvom zaleđinom i spretnim recikliranjem pouzdanog materijala (Dylanesque mu je peti album obrada, doduše prvi posvećen samo jednom autoru), šmeker kao Feri ne omanjuje: posle 14 godina opet je pri vrhu top-lista i posle osam na solo-turneji, koncerte otvara svojom starom verzijom The ‘In’ Crowd Dobija Greja/severnjačkog soula, a da mu tek pola lične diskografije počiva na spretnim tumačenjima drugih autora podseća kroz sopstvene Kiss & Tell, Don’t Stop The Dance, Slave To Love... Kao i na novom izdanju, najubedljivije su umereno ubrzane, linearno modernizovane Just Like Tom Thumb’s Blues, klasična i za prvi daunlaud hit izdvojena The Times They Are A-Changin’ te malo poznati biser iz sredine ne-sudbonosnih sedamdesetih Simple Twist Of Fate. Publika i pre toga počinje da ustaje i mrda, možda bi se ovo ugodno izrodilo u Re-make/Re-model ElOrgovog novotalasnog koncerta za devojčice, samo sad četvrt veka starije, no Gile nije pevao balade. Remek-romantična Jealous Guy je trenutak kad morate stajati uz sve te divne žene, a ne bi me čudilo da Feri na tragu svog najvećeg hita napravi i čitav album Lenonovih pesama. Umesto iscrpljenog autorstva rudarskog sina samostalno pretvorenog u rok-aristrokratu, zabavnije je, a svakako korisnije, da nove naraštaje obrazuje na taj način, makar odavno ne postoji ni kontekst za istorijsku snagu i značaj ključnih Dilenovih i Lenonovih numera.

Dok smo "u sentišu", daleko najmlađa/tek deceniju stara bila je nežna (To) Make You Feel My Love, hrabro praćena samo klavirom, u jednom od nekoliko "skraćenja" pratećeg sastava. Uz rame joj ostaje gudački aranžirana Ferijeva starija When She Walks In The Room tokom koje je i sam seo za dirke, a oveštala (Dilen za nezainteresovane) Knockin’ On Heaven’s Door među nekolicinom je suvišnih i na albumu i uživo. Furiozni završetak su, naravno/nagovešteni, originalni hitovi RM-a Virginia Plain i (nekad kod Grejs Džouns usporena) Love Is The Drug, a vrhunac zna se – ritam-i-bluz evergrin Let’s Stick Together Vilberta Harisona! Nema pravog bisa, Feri se odmah vraća i 80 minuta programa kompletira bledunjava verzija standarda Hold On, I’m Coming, antiklimaks od majstora stilizovanog soula. Zamalo pa veličanstveno – nikako ne bi škodilo da je dodao i one Bobove pesme koje je ranije izvodio, počev od svog prvog solističkog hita A Hard Rain’s a-Gonna Fall iz 1973. kad je čak bilo i donekle jeretički pretakati Proroka u Pop.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---