Internet kriminal >

Jedan evro ili 220.000 dolara

dr saša marković

U želji da se što pre domognu velikog novca, kompanije nisu mnogo razmišljale o tome kako da efikasno zaštite autorska prava ili bar otežaju nelegalnu redistribuciju sadržaja. Sada je za to, ipak, kasno – duh je pušten iz boce, i teško se u nju može vratiti čak i uz pretnju još težim kaznama

UMETNIČKI RADOVI: K. Agilera i...

Muzička (i ne samo muzička) piraterija je sveprisutan fenomen, pre svega zahvaljujući internetu. Uz dobru konekciju i neki od specijalizovanih programa (BitTorrent, DC++, eMule), prosečno trapav korisnik kompjutera za jedan dan može da sakupi (čitaj: ukrade, klepi, iskopira, mazne, pozajmi) više muzike nego što može da presluša za čitav mesec. Kad preterate, pa još ako imate sreću da živite u Americi, imate velike šanse da se za vas zanteresuje RIAA (Recording Industry Association of America). RIAA ne govori mnogo o načinu na koji skuplja dokaze protiv onih koji se bave piraterijom, ali ističe da koristi standardne internet tehnike i alate koji su javno dostupni. Nema razloga da se u to sumnja: iako vešt korisnik interneta može prilično da namuči one koji bi hteli da mu uđu u trag ili utvrde njegov identitet, potpuno anonimno korišćenje interneta praktično je nemoguće. Za primerno kažnjavanje poslužiće svako ko je uhvaćen na delu, nebitno da li se piraterijom bavi komercijalno ili "za svoju dušu", iz čistog hobija.

...i B. Adams

Upravo to se desilo izvesnoj Džejmi Tomas iz Minesote čiji je slučaj nedavno dobio sudski epilog. Iako je Tomasova bila inicijalno optužena da je korišćenjem svog internet linka i popularnog programa Kazaa nelegalno pribavila a zatim distribuirala više od 1700 pesama, tužilac se na kraju skoncentrisao samo na 24 izabrane. Na kraju je izrečena ukupna novčana kazna od 222.000 dolara, po 9250 dolara za svaku. Da stvar bude gora, na taj iznos biće dodati sudski i advokatski troškovi obe strane u sporu tako da ukupna svota lako može da dostigne pola miliona dolara. Kazna bi bila još gora da RIAA nije pokazala svoje "milosrdno lice" odustajući od maksimalno moguće kazne od 30.000 dolara za svaki nelegalno posedovani muzički fajl.

DOŽIVOTNO ILI NIŠTA: S obzirom na to da Tomasova godišnje zarađuje oko 35.000 dolara, biće joj potrebno bar deset do petnaest godina da isplati pun iznos kazne, pod uslovom da za sebe ne zadrži ni cent. To je, naravno, samo teorija s obzirom na to da je Tomasova istovremeno i samohrana majka dva maloletna deteta i da zakon ne dozvoljava da joj se na ime otplate duga uzima više od četvrtine mesečnih primanja.

Presuda, međutim, još nije pravosnažna tako da mnogi očekuju da će u žalbenom postupku kazna biti višestruko ublažena ili čak ukinuta. Delimično i zato što RIAA ne želi da u javnosti stekne imidž pohlepnog, bezdušnog giganta koji uživa da puni svoje već pune džepove tako što pljačka siromašne majke. Uz to, veliki deo javnosti smatra da je visina kazne u teškoj disproporciji sa učinjenim nedelom: pomenutih dvadesetak pesama može da stane na jedan ili dva diska, a da ih je Tomasova ukrala sa police u običnoj prodavnici teško da bi dobila više od čvrge uz obavezu da okreči nekoliko bandera u svom kraju.

RIAA je u poslednje četiri godine tužila oko 23.000 osoba za nelegalnu razmenu muzike putem interneta i ima veliki tim dobro plaćenih, veoma iskusnih advokata specijalizovanih za zaštitu autorskih prava. Četiri najveće muzičke kompanije (EMI, Sony, Warner i Universal) upravo finaliziraju još 20.000 sličnih predmeta. Suočeni s takvim grdosijama i skupim sudskim procesima, neki od okrivljenih se, jednostavno, zavuku u mišju rupu i uporno cepaju sudske pozive dok se drugi opredeljuju za brzo vansudsko poravnanje. Statistika kaže da su bolje prolazili ovi poslednji: prosečna kazna od 4900 dolara po pesmi u slučaju nagodbe znatno je manja od 6100 dolara po pesmi koliko obično plaćaju "ignoranti".

Kazna, međutim, izgleda još apsurdnije ako se pogleda spisak inkriminisanih pesama zbog kojih je Tomasova osuđena na težak život do smrti: tu su pesmice Kristine Agilere, čiji su izgled, oblačenje i svlačenje upamtili svi a najveće hitove tek poneko ("u našega Rajka blu speniš ajz aj taj tafrlje..."), zatim par songova umetnice čije je puno ime Eithne Patricia Ní Bhraonáin (a nepotpuno Enya), hiperproduktivni kreator ambijentalne muzike inspirisane irskim motivima (mešavina nerazgovetnog šaputanja i lakih nota često korišćena za kamerne žurke, avione tokom poletanja, bolje klozete i supermarkete), a tu je i Brajan Adams, simbolično predstavljen sa par hitova u poodmaklom stadijumu zaborava ("need you, kiss you, miss you"). Većine bendova sa spiska ne sećaju se više ni oni koji su u njima svirali, da ne pominjemo muzičare koji su trajali kraće od jedne dobre reklame za pivo. Ukrakto, sporne pesme niko nije smatrao za umetnost čak ni kada su bile ekstremno popularne, a kamoli danas kada ih jedva ko sluša.

KUMOVI IZ SENKE: Ovakva demonstracija brutalnosti pravne države teško da liči na izricanje civilizovane, primerene kazne koja na prestupnika treba da deluje vaspitno, a na sve ostale i poučno. Zaštita autorskih prava je jedno a upropašćavanje života jednoj skromnoj porodici koja ni na koji način ne može da se brani – nešto sasvim drugo. Zato konačan ishod procesa neodoljivo liči na vešanje konjokradica u doba Divljeg zapada: ko je ukrao ima da visi, a da li je u pitanju ždrebe, galoper ili sipljivo kljuse utvrdiće se naknadno. Hang them high!

Retko ko, međutim, pokušava da utvrdi koliko su velike muzičke i filmske kuće i same kumovale današnjoj situaciji. Kada je internet počeo munjevito da se širi, industrija zabave videla je u njemu skoro savršen kanal za plasman svoje robe. Internet je brz, pouzdan, jeftin, stalno dostupan medij, jednostavan za koršćenje i idealan za plasman robe koja se može zapakovati u elektronsku formu. U želji da se što pre domognu velikog novca, kompanije nisu mnogo razmišljale o tome kako da efikasno zaštite autorska prava ili bar otežaju nelegalnu redistribuciju sadržaja. Sada je za to, ipak, kasno – duh je pušten iz boce, i teško se u nju može vratiti čak i uz pretnju još težim kaznama. Po nekim procenama, do sada je više od sedam miliona Amerikanaca bar jednom učestvovalo u muzičkoj pirateriji. Kada se na to doda neuporedivo veća i mnogo bezbrižnija armija korisnika interneta do kojih američki zakoni ne dobacuju, onih par desetina hiljada sudskih procesa izgledaju kao patetičan pokušaj da se prstom zapuši provaljena brana.

Kao što drakonske mere nisu istrebile konjokradice (bilo ih je sve dok konj nije izašao iz mode kao prevozno sredstvo), tako neće istrebiti ni pirateriju. Razlog za to manje leži u zakonima, mnogo više u ljudskom mentalitetu. Da biste preko interneta (nelegalno) došli do pesme koja (legalno) košta jedan evro, potreban je manji trud nego da se sagnete i sa pločnika podignete taj isti evro. Ko to ne bi uradio, makar znao da pronađene pare pripadaju nekom drugom?

U želji da dođe do konkretnih brojki, autor ovog teksta posetio je najveći srpski hab i tamo u ponedeljak uveče zatekao sledeću situaciju: u razmeni igrica, muzike i filmova učestvovalo je 2450 osoba, ukupna količina materijala u opticaju iznosila je 150 terabajta ili prosečno 60 gigabajta po osobi. Ima i onih koji u tzv. "šeru" (materijalu za razmenu) imaju i čitav terabajt. Ima i Kristine Agilere, Brajana Adamsa, svega i svačega. Ima i ponešto legalno, samo to nije lako naći. Ukratko, mnogo smo grešni, neuporedivo grešniji od Tomasove. Može se samo nagađati kakve bi kazne tražila RIAA bude li ikad u prilici da se bori za pravdu na ovim prostorima. Sudeći po kazni koju je upravo izrečena Džejmi Tomas reklo bi se da nam još jedno NATO bombardovanje ne gine.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST