---

Politički život >

Do viđenja u Briselu

Pregovori o Kosovu bez napretka; Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropske unije sa Srbijom parafiran 7. novembra u Briselu; sporazum o izborima vladajuće koalicije

Predsednik Srbije Tadić i premijer Koštunica odlučili su da idu na kosovske pregovore o statusu Kosova u ponedeljak 5. novembra u Beču, uz ocene da se ulazi u prelomnu fazu. Nova runda bečkih pregovora u Srbiji je potom dobila veliki publicitet. Podvlači se da je Beograd predložio slučaj Hong Konga kao uzor za Kosovo; da je Priština odbacila ponudu; da su se u direktnom susretu pregovaračkih timova ponovo pokazale teško premostive razlike i da su pregovori, koje su obe strane unapred ocenile kao prelomne, protekli bez ikakvog napretka. Razjašnjava se pominjanje slučaja Hong Kong – Kina, koji bi Evropljani trebalo da razumeju pošto je tamo poslednji britanski guverner bio evrokomesar Kris Paten. Beograd o tome govori kao o modelu "jedna zemlja dva sistema": predsednik Srbije Tadić objašnjava da srpska delegacija zapravo nije direkno predložila hongkonško rešenje, već da je tim primerom osnažila svoj predlog autonomije. Premijer Koštunica je precizirao nešto slično – da hongkonški princip ne treba kopirati, nego da on pokazuje kako se do održivih rešenja može doći sporazumno a ne jednostranim akcijama.

Beograd ukazuje na to da postoji primer gde je jedna pokrajina bila ne osam, nego više od sto godina van uprave svoje države, a da je posle više od sto godina došlo do sporazumnog rešenja statusa Hong Konga, koji je zadobio položaj specijalne administrativne oblasti, ali pod jasnim suverenitetom Kine i u okviru njenog teritorijalnog integriteta. Najavljuje da će za naredni sastanak 20. novembra u Briselu srpski državni pregovarački tim izaći sa uporednim prikazom svog modela suštinske autonomije i primera Hong Konga. On inače ocenjuje da je Srbija u ponedeljak u Beču sa dnevnog reda skinula model konfederacije Srbije i Kosova. Pred odlazak u Beč premijer je najavio da će Srbija najodlučnije odbaciti predlog o tome da se pitanje budućeg uređenja Kosova i Metohije reši po uzoru na ugovor dve nemačke države iz 1972. godine. Bez pominjanja nemačkog primera, predlog o konfederaciji su gurali Italijani. Ministar za Kosovo i Metohiju Samardžić je u stvari objašnjavao razloge za srpsko odbijanje: pomenutim sporazumom dve Nemačke su de fakto, mada ne i de jure priznale jedna drugu, što znači da je Išinger prihvatio samo stav Prištine o regulisanju odnosa dve nezavisne države. Predsednik Tadić je u Beču konstatovao da predlog da se razgovara o odnosima dve nezavisne države nije tema za pregovore. Pregovaralo se o predlogu trojke u 14 tačaka, od čega je za Beograd sporno pet, a posebno su sporne za Beograd tačka 5, koja glasi: – "Beograd neće vladati Kosovom", i tačka 6: "Beograd neće ponovo uspostaviti fizičko prisustvo na Kosovu". Precizirano je da Beograd nema pretenziju da upravlja Kosovom u bilo kojoj nadležnosti koja po međunarodno garantovanom sporazumu pripadne Kosovu, ali da tamo gde Beograd bude imao svoje nadležnosti, insistira se da bude prisutan, pošto Srbija želi da upravlja celom svojom teritorijom u onim oblastima koje budu u nadležnosti države.

Pregovarači iz Beograda su tražili da se u tekst o 14 dodirnih tačaka posredničke trojke obavezno upiše i Rezolucija 1244, kao instrument koji obezbeđuje pravni okvir za nastavak pregovora, što je za Beograd način da obezbedi da rešavanje kosovskog problema ostane u ingerenciji Saveta bezbednosti UN-a. Druga težnja beogradskog pregovaračkog tima bila je da se otkloni opasnost od unilateralnih akcija sve tri strane (Beograda, Prištine i međunarodne zajednice). Nastavak pregovora očekuje se u Briselu 20. novembra, tri dana po okončanju kosovskih izbora.

IZBORI, SPORAZUM: Tri dana pred odlazak srpske pregovaračke delegacije u Beč postignut je sporazum članica vladajuće koalicije da se srpski predsednički izbori održe čim se usvoje potrebni zakoni, ukoliko posle 10. decembra ne bude ugrožena celovitost Srbije. Demokratska stranka Borisa Tadića pojačala je tokom prethodnih nedelja pritisak da se novi predsednički izbori raspišu što pre – pominjan je 9. decembar, dan pre isteka roka za okončanje pregovora Beograda i Prištine. DS je kasnije, tokom polemike o izborima, stavljao do znanja da njegove intencije i nisu toliko vezane baš za taj datum, koji je u javnosti izvikan, već na to da se zbog pretpostavljene krize ne odlažu beskonačno predsednički izbori. Oni će kao argumentaciju da nisu bili fiksirani za 9. decembar navesti i poneki od argumenata koje su iznosili kritičari ranog raspisivanja izbora: ako ne bi bilo pobednika u prvom krugu, predsednik ipak ne bi bio izabran dan pre isteka roka za pregovore o Kosovu, već u drugom krugu 23. decembra, dve nedelje posle tog roka.

RIZICI: Posle javnog preganjanja i prepiske kabineta, u subotu dolazi vest da su tri lidera vladajuće koalicije Tadić, Koštunica i Dinkić postigli dogovor. On de fakto znači da će, ako ne padne nebo, izbori biti raspisani u okviru postojećeg Ustavnog zakona, dakle do 31. decembra, i da će biti održani u prvim mesecima naredne godine. Može se reći da taj sporazum, napisan kao da ga je diktirao Baja Pašić, ipak predstavlja izvesnu konsolidaciju vladajućih faktora pred neizvesnošću koja u Srbiji može nastupiti posle 10. decembra, kada ističe rok za okončanje ovog turnusa kosovskih pregovora. Promena srpskog stava u pregovorima o Kosovu nije se mogla očekivati i da nije došlo do tog sporazuma, pošto je ta platforma ranije utvrđena, i bila je jedna od osnova kohabitacije predsednika Republike i premijera od leta 2004. i fiksirana sa više skupštinskih rezolucija; nije bilo logično očekivati da će bilo koja stranka rizikovati da u izbornoj kampanji bude optužena za narušavanje jedinstva ili za rasturanje čitave konstrukcije u osetljivom periodu. Predsednik Tadić je prošle nedelje ocenio da bi Srbija mogla da uđe u period krize, ne isključujući mogućnost da bi moglo da dođe do nestabilnosti pa i do nasilja, u slučaju da Albanci sa Kosova jednostrano proglase nezavisnost. U intervjuu "Frans presu" on je upozorio da neki smatraju kako je važnija stabilnost za dva miliona Albanaca na Kosovu nego nestabilnost deset miliona Srba. Izgleda da to nije samo načelna izjava o mogućoj opasnosti namenjena stranim faktorima, već da ona proizlazi iz nekih zbivanja na terenu. Iz Vojske Srbije otišlo je upozorenje Kforu na opasnost od paravojnih grupa, poput takozvane Albanske nacionalne armije, čiji su se pripadnici nedavno pojavili kod Podujeva. U okolini Kosovske Kamenice Kfor je zaplenio izvesnu količinu uniformi, što je indikacija prema podacima Vojske Srbije da je jedna od paravojnih grupa nameravala da inscenira navodni upad VS-a na Kosovo i Metohiju. Predstavnici VS-a pominju i operativne informacije da izvesni ekstremisti planiraju i incidente oko Bujanovca, Preševa i uz granicu prema Makedoniji. Kontroverzne vesti iz Makedonije govorile su prošlih dana o nekoj vrsti kontrolisanog rasplamsavanja konflikta niskog intenziteta: ubijen je policajac u Tanuševcima, ranije poginuo komandir policije u Vaksincu, maskirana lica kontrolisala su saobraćaj kod Tetova gde je pojačano prisustvo policije, u okolini Tetova, ubijen jedan od vođa terorističke Albanske nacionalne armije, Džavid Morina, poznatiji kao "Komandant Drenica", a makedonska policija je saopštila da je drenički paravojni lider, jedan od sedam begunaca iz kosovskog zatvora Dubrava, ubijen u "obračunu kriminalnih bandi". Iz Tirane stiže vest da je na zahtev kosovskih političara u Policijsku upravu priveden lider ANA Gafur Adilji, zbog pretnji da će Albanci početi rat na Kosovu ako ta pokrajina ne dobije nezavisnost. U tom kontekstu izgleda objašnjivo to što je došlo do sporazuma kojim je unekoliko konsolidovana vladajuća koalicija pred nastupanje jednog perioda osetljivog za Srbiju, pa i za region.

GRANICE: Vladajuća koalicija u kojoj postoje razlike i u gledanju na neka bitna pitanja (koja nisu na dnevnom redu, kao pitanje neutralnosti Srbije, odnosno priključenja NATO-u pokazala je ponovo sposobnost rešavanja unutrašnjih konflikata. Nije, međutim, sasvim objašnjivo zašto je taj spor oko izbora toliko razvlačen i zašto je ta koalicija izgubila toliko vremena na razmeštanje, u drugom planu je ostalo dovršenje državnog ustrojstva.

Ustavni sud, na primer, nije još izabran, a njegova funkcionalnost bi mogla biti važna u narednom periodu. Zakonodavna aktivnost parlamenta je usporena i daleko je od onog rekorda od 250 zakona za tri godine... Razlozi se mogu naći i u međusobnoj sumnji među koalicionim partnerima, što je do neke mere i poželjno, jer sumnja je preduslov međusobne kontrole, ali preko neke mere ta sumnja deluje korozivno na državne institucije i onemogućuje izgradnju međusobnog poverenja koje najvažniji državni funkcioneri moraju gajiti ako hoće da odgovorno obavljaju svoje dužnosti. Da je do pucanja zaoštrila svoj unutrašnji konflikt, vladajuća koalicija bi mogla da dovede do sledeće situacije: raspisani izbori, predsedniku Republike automatski prestao mandat, vlada pala... Ahtisarijev zamenik donosi papir u Beograd. Takva eskalacija političke krize verovano bi ugrozila i šanse na terenu gde je strepnja veća od nade i na terenu gde je nada nešto veća – jedan važan rezultat koji je u aktuelnoj konfuziji ipak realizovan i koji je naglo popravio raspoloženje važnih činilaca u Srbiji. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropske unije sa Srbijom parafira se 7. novembra u Briselu. Vlada Srbije ovlastila je potpredsednika Vlade Božidara Đelića da stavi paraf, a on je ocenio da je to prvi i konkretan korak koji će Srbiju približiti Evropskoj uniji. Dok potpis čeka jednog generala, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić očekuje da će Srbija dobiti status zemlje kandidata za prijem u EU do kraja 2008. godine. Koštunica – da vlada Srbije pokazuje da može istovremeno da uspešno vodi evropske integracije, što je zacrtano kao programski prioritet Vlade, i da kroz pregovarački proces o budućem uređenju Pokrajine Kosovo i Metohija, brani teritorijalnu celovitost i suverenitet zemlje. Malo optimizma ne škodi, ali u ovom kontekstu treba posvetiti dužnu pažnju proceni Tanje Miščević iz Kancelarije za pridruživanje da su svi sledeći koraci komplikovaniji od dosadašnjih. Sloveniji i baltičkim državama koje su taj prevalile najbrže trebalo je osam godina (1996–2004), a Rumuniji i Bugarskoj znatno duže. I ta pozitivna vest na specifičan način apeluje na sve aktere da se manje troše na međusobice.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---