---

Tajne službe >

Špijuni i kontrolori

Novi zakon o tajnim službama predstavlja pokušaj da se uvede kakav-takav red u zapušten i podivljali sistem bezbednosti u Srbiji, ali do cilja je još daleko

Kažu da ljudi koji vole kobasice i poštuju zakone ne bi trebalo da gledaju kako se te stvari prave, da im se ne ogadi. Onima koji su proteklih dana pratili skupštinsku raspravu o nizu sistemskih zakona – o vojsci, odbrani, spoljnim poslovima i tajnim službama – bio je potreban hromiran želudac. U svakoj normalnoj zemlji ovako važni zakoni bili bi predmet višemesečne javne rasprave, ali ovde su u Skupštinu uvedeni po hitnoj proceduri, a slušajući raspravu/diskusiju mogao se steći utisak da ih većina poslanika nije pročitala ili razumela, kao i da ih mnogo više zanimaju razmena uvreda i renoviranje provincijskih klozeta. Poslednji zakon u ovom nizu, koji se zvanično zove Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti i koji je predmet ovog teksta, usvojen je u pola dva ujutru u utorak 11. decembra, u paketu sa svim ostalim pomenutim zakonima, posle samo šest dana rasprave.

Još od petog oktobra, pitanje kontrole i nadzora nad tajnim službama u Srbiji predstavljalo je jedno od ključnih izazova za demokratske vlasti, ali se nijedna vlada, od Đinđićeve do sadašnje, nije preterano žurila da se sa njim uhvati u koštac. Za to je postojalo mnoštvo razloga: najpre, Slobodan Milošević je te službe do te mere kriminalizovao da ih je faktički pretvorio u razbojničke bande, opasne i spremne da ubiju svakog ko im stane na put. Nove vlasti, uostalom, bile su manje zainteresovane za reforme, a više da tajne službe instrumentalizuju, što možda objašnjava zašto se na novi zakon čekalo više od sedam godina.

BEZ NADZORA, BEZ KONTROLE: Postojao je još jedan set problema: raspad Jugoslavije doveo je do pravnog haosa u sektoru bezbednosti, pa su neke službe ostale na saveznom, a neke na republičkom nivou. Tako je unutar skraćene Jugoslavije delovalo čak pet tajnih službi: srpska i crnogorska državna bezbednost, Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) Saveznog ministarstva spoljnih poslova, Služba bezbednosti SMIP-a i vojna Uprava bezbednosti. Odluka nekadašnjeg ministra policije da 2002. godine izdvoji Resor državne bezbednosti iz sastava MUP-a i preimenuje ga u nezavisno telo pod nazivom BIA dodatno je zamrsila stvari: do tog trenutka, Služba je bila pod kakvom-takvom kontrolom ministra, a od tog trenutka je u teoriji izmeštena pod kontrolu Vlade, a u praksi nije odgovarala nikom. Jedina faktička kontrola koja je dosad postojala svodila se na ovlašćenje premijera da imenuje i razrešava šefa Službe, ali ni on dosad nije imao mogućnosti da je efektivno kontroliše. Kad je o skupštinskoj kontroli reč, to je od samog početka bila farsa: jedino ovlašćenje Odbora za bezbednost Skupštine Srbije bilo je da dva puta godišnje primi izveštaj šefa Službe i da tu i tamo postavi neko pitanje, pa ako on hoće da odgovori, dobro, ako neće nikom-ništa; savezni Odbor za odbranu, koji je u teoriji trebalo da nadzire SID, SB i vojnu službu nikad se nije ni sastao.

Novi zakon predstavlja dosad najozbiljniji pokušaj da se u ovu džunglu uvede nekakav red, pre svega uspostavljanjem sistema civilnog i demokratskog nadzora i kontrole. Ključno telo u tom smislu predstavlja Savet za nacionalnu bezbednost, koji je uredbom ustanovljen ranije ove godine, ali je sada prvi put zakonski definisan. Prema Zakonu, u Savetu sede predsednik i premijer, ministri odbrane, pravde i unutrašnjih poslova, te direktori bezbednosnih agencija. Predsednik države je i predsednik Saveta, a ujedno je ovlašćen da saziva sednice i potpisuje zaključke. Kada je reč o ovlašćenjima Saveta, ona su prvi put jasno određena; dilema da li je Savet koordinaciono ili izvršno telo konačno je razrešeno u korist ovog drugog rešenja, tako da će ovo telo imati mogućnosti ne samo da usaglašava već i da upravlja službama, određuje njihove prioritete i daje im konkretne zadatke. "Po nekoj logici, u Savetu je trebalo da sedi i ministar spoljnih poslova, jer je vojska u stvari instrument spoljne politike", kaže jedan od stručnjaka koji su učestvovali u izradi zakona, a koji želi da ostane anoniman. "Međutim, to nije prihvaćeno jer bi onda Demokratska stranka imala ubedljivu većinu." Druga primedba je da su pomenuta ovlašćenja Saveta formulisana na pomalo zakukuljen način, ali to je u našim zakonima sasvim uobičajena pojava.

Zakon predviđa i uspostavljanje jednog sasvim novog tela – Biroa za koordinaciju – koji čine direktori tajnih službi, a koji neposredno odgovara Savetu. Zadatak Biroa, u kome po potrebi mogu da učestvuju i ministar spoljni, direktori policije i carine, te državni tužilac, jeste da operativno usklađuje rad službi i izvršava zadatke Saveta. Time se faktički uvodi još jedan stepen kontrole, a istovremeno se otklanja jedan od glavnih problema unutar bezbednosnog sistema: međusobni animozitet i nedostatak saradnje između službi. Ovaj problem je u više navrata pretio da pređe u direktan sukob – setimo se samo "slučaja Perišić" i afere sa četvorožilnim kablom u Birou za komunikaciju Vlade Srbije.

ZABRANJENA PITANJA: Zakonom se iznova definiše parlamentarni nadzor, tako da će nadležni skupštinski odbor sada imati mnogo veća ovlašćenja nego ranije. Za početak, članovi odbora moći će da ulaze u službe i traže uvid u razna dokumenta, kao i da propituju funkcionere o raznim stvarima, a direktori službi su dužni da im to omoguće. Pored toga, Odbor će dobiti dosad nezapamćenu mogućnost uvida u finansije tajnih službi, kao i mogućnost nadzora zakonitosti primenjenih mera, a može da, pored redovnog, traži vanredne izveštaje o radu agencija. Jedna od slabosti Zakona jeste što ne definiše koji je konkretni odbor nadležan za kontrolu službi (to će najverovatnije biti sadašnji Odbor za odbranu i bezbednost), kao ni broj članova Odbora (trenutno ih ima šesnaest, što je po opštem mišljenju previše).

U Skupštini se, inače, diglo dosta buke oko taksativno nabrojanih pitanja koja narodni poslanici ne smeju postavljati direktorima službi. Članovi Odbora, piše, ne mogu od službi bezbednosti tražiti podatke o: identitetu sadašnjih i bivših saradnika službe; pripadnicima službe sa prikrivenim identitetom; trećim licima kojima bi otkrivanje tih podataka moglo da šteti; metodima pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka; akcijama koje su u toku; načinu primene posebnih postupaka i mera; i na kraju, podacima i informacijama koje su pribavljene razmenom sa stranim službama i međunarodnim organizacijama. Čitajući ovaj spisak, mnogi poslanici su zavapili: "Pobogu, pa šta uopšte sme da se pita?"

Odgovor na to pitanje nalazi se u onome što u Zakonu nije navedeno kao zabranjeno. Članovi Odbora mogu, na primer, da traže uvid u sve akcije i operacije koje su završene i da provere da li je tom prilikom bilo zloupotreba i kršenja ljudskih prava. Mogu, zatim, da pitaju direktore službi koliko su ljudi pratili i prisluškivali prošle godine, a koliko ih trenutno prisluškuju, te da te brojeve uporede sa brojem izdatih sudskih naloga. Teorijski je, naravno, moguće da službe pokušaju da izvrdaju tako što će zatvorene slučajeve formalno voditi kao otvorene, ali svaka akcija koja traje više od godinu dana (osim ako se ne radi o hvatanju Ratka Mladića) automatski pobuđuje sumnju, a mali broj zatvorenih slučajeva u odnosu na tekuće postaviće, u najmanju ruku, pitanje sposobnosti rukovodilaca službi. Najvažnija je, ipak, pomenuta mogućnost zavirivanja u špijunske novčanike, što je do sada bila tajna čuvana bolje i od Mladićevog prebivališta.

Još jedan stepen kontrole uveden je usvajanjem jedinog amandmana (od predloženih tridesetak) koji je u Skupštini prihvaćen. Prema tom amandmanu, odredba u članu tri koja glasi da je "Rad službi bezbednosti pod nadzorom Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Saveta za nacionalnu bezbednost i javnosti" menja se tako da umesto reči "javnost" stoji "drugih državnih organa i javnosti, u skladu sa zakonom". Na ovaj način, građani će preko ombudsmana i poverenika za informacije od javnog značaja moći da traže podatke od službi. Dosad su službe, a posebno BIA, uporno i tvrdoglavo ignorisale takve zahteve, pa čak i na sudske naloge.

ZBOGOM SID, NIŠTA OD DOSIJEA: Zakon je u izvesnoj meri promenio i strukturu srpske obaveštajne zajednice: rekli smo da nam je posle Miloševića ostalo pet službi bezbednosti, s tim što je jedna otpala kad je Crna Gora otišla iz Državne zajednice. Od sada će ih biti samo tri: BIA, Vojna obaveštajna služba i Vojno-bezbednosna služba, a one dve službe u Ministarstvu spoljnih poslova (SID i SB) otpadaju. Ovo je izazvalo poprilično uznemirenje u tim službama, a naročito u SID-u, koji ima dugu i bogatu tradiciju, a za vreme stare Jugoslavije je važio za jednu od najjačih agencija Danas ova služba, sa sedištem na četvrtom spratu zgrade MIP-a, zapošljava svega trista do četiristo ljudi, što je čini gotovo nekoliko puta manjom od BIA, a njihov zadatak je da, grubo rečeno, špijuniraju u inostranstvu pod diplomatskom maskom. Problem je u tome što je Srbija potpisnica međunarodnih konvencija koje zabranjuju diplomatama da se bave špijunskim aktivnostima, tako da je i samo postojanje ove službe, u stvari, predstavljalo kršenje zakona. "SID nije ni trebalo da postoji, bar ne u ovom obliku", kaže za "Vreme" Bogoljub Milosavljević, profesor na fakultetu Union i jedan od vodećih stručnjaka za pitanja bezbednosti.

U stvari, kažu stručnjaci, SID najverovatnije neće biti ukinut, nego će mu samo biti oduzeta mogućnost da primenjuje takozvane tehničke mere (pre svega tajno prisluškivanje) koje su osnova rada klasičnih službi bezbednosti. To neće sprečavati pripadnike ove službe da prikupljaju podatke angažovanjem saradnika i putem ličnih kontakata, a izvori iz SID-a nam kažu da je ovaj metod (takozvani human intelligence) i do sada bio osnova njihovog rada. Kad je reč o SB-u, tj. Službi bezbednosti MIP-a, ona je ionako zadužena isključivo za neposredno obezbeđenje naših ambasada i diplomata, tako da i ne treba da bude na spisku špijunskih organizacija.

Jedan od odbijenih amandmana odnosi se na obavezu, koja je trebalo da bude ugrađena u zakon, da se u roku od godinu dana donese nov zakon o otvaranju doijea koje su službe vodile o građanima iz političkih razloga. Paradoksalno, na usvajanju ovog amandmana najviše je insistirao socijalista Ivica Dačić, predsednik Odbora za bezbednost, dok su stranke iz tzv. demokratskog bloka (izuzev Nove Srbije) listom bile protiv. "Nastavićemo da tražimo da se dosijei otvore, pa makar to otkrilo i neke zloupotrebe iz vremena naše vlasti", kaže Dačić za "Vreme". "Osim toga, otkriće se i ko je iz sadašnje vlasti bio saradnik službi." Živi bili pa videli.

Koliko će novi Zakon biti efektivan, videće se tek kada počne da se primenjuje; on, uostalom, samo pruža okvir u koji treba uklopiti posebne zakone o svakoj od tri službe, a kad će to biti, ne zna se. "Rok nije određen, a dok se ti zakoni ne donesu, službe će raditi kao i do sada", kaže profesor Milosavljević. Valjda nećemo čekati još sedam godina.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---