---

Iz ličnog ugla - Popušena dugovečnost >

Pare ili zdravlje

Zabluda, koja se često plasira u javnosti, jeste da srpsko zdravstvo troši mnogo i neefikasno, da građani samo ovde moraju da izdvajaju dodatna sredstva iz džepa, a da su čekanje na zdravstvene usluge ili druga ograničenja samo naša stvarnost

Često se u javnosti plasira teza da je model zdravstvenog osiguranja u Srbiji prevaziđen i da kao takav ne postoji nigde u svetu. Koliko je to suprotno istini govori činjenica da u svetu postoje uglavnom četiri modela zdravstvenog osiguranja, od kojih su u Evropi dominantna dva – Bizmarkov i Beveridžev, nastali početkom prošlog veka a zasnovani na principu solidarnosti, dok u Americi dominira tržišni model zdravstvenog osiguranja. Bizmarkov model zdravstvenog osiguranja pored Srbije ima većina evropskih zemalja: Slovenija, Austrija, Nemačka, Francuska, Belgija, Česka… Ovaj model podrazumeva formiranje od strane države neprofitne organizacije osiguranika, kojom upravljaju predstavnici osiguranika a finansira se od doprinosa, koje od svojih prihoda odvajaju osiguranici po principu solidarnosti.

Takva organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja bavi se redistribucijom doprinosa prema pružaocima usluga zdravstvene zaštite, uglavnom u državnom vlasništvu, u cilju ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu svih osiguranika, takođe na temelju solidarnosti. To praktično znači da u Srbiji, kao i u drugim evropskim zemljama, svako ko ostvaruje prihode obavezno izdvaja određeni procenat sredstava u fond obaveznog zdravstvenog osiguranja, a da pravo na lečenje svi ostvaruju pod jednakim uslovima, nezavisno od visine uplate. Drugim rečima, bogati izdvajaju za siromašne, a zdravi za bolesne. Nasuprot tome stoji američki, tržišni, dominantno privatni model zdravstvenog osiguranja, ubedljivo najskuplji, ali po efikasnosti i kvalitetu usluga tek na 37. mestu (prema listi Svetske zdravstvene organizacije), iza većine evropskih zemalja. Američki, tržišni model zdravstvenog osiguranja, koji povremeno pojedini, rekla bih neodgovorni politčari zagovaraju kao pravac reforme zdravstvenog osiguranja u siromašnoj Srbiji, a podrazumeva trošak od 5267 američkih dolara po stanovniku, od čega 15 odsto odlazi na nepotrebne analize i snimanja skupim aparatima, 10 odsto na komplikacije nastale pogrešnim lečenjem i 25 odsto na administrativne troškove, dok 33 odsto stanovništva nema garantovano zdravstveno osiguranje. Takav sistem je doveo do toga da se danas mnogi američki ekonomisti zalažu za centralizaciju zdravstva i njegovu dostupnost svim građanima i smatraju da bi se centralizacijom osiguranja ostvarile uštede, koje bi omogućile da svi dobiju zdravstvenu sigurnost. Oni navode primer Tajvana, gde je to učinjeno, pa se procenat građana pokrivenih osiguranjem povećao sa 57 na 97 odsto, uz nepromenjen ukupan trošak.

U prilog tezi da privatno nije apriori i bolje, govori i činjenica da je najbolji zdravstveni sistem u svetu (prema izveštaju SZO-a) francuski, u kome se svega 25 odsto usluga pruža u privatnom sektoru.

Druga uvrežena zabluda, koja se često plasira u javnosti, jeste da srpsko zdravstvo troši mnogo i neefikasno, da građani samo ovde moraju da izdvajaju dodatna sredstva iz džepa, a da su čekanje na zdravstvene usluge ili druga ograničenja samo naša stvarnost. Istina je, međutim, da se Srbija u mnogo čemu ne razlikuje od zemalja u okruženju, da se i bogate zemlje poput Velike Britanije susreću sa dugačkim vremenom čekanja na pojedine intervencije (npr. ugradnja veštačkog kuka ili baj-pas), da svuda postoji izdvajanje iz džepa (participacija, učešće…), da osiguranik nigde nema neograničeno pravo izbora gde će mu usluga biti pružena… Na evropskom kongresu zdravstvene zaštite, održanom ove godine u Barseloni, moglo se zaključiti da se svi evropski zdravstveni sistemi suočavaju sa istim problemima. Svi redom na različite načine pokušavaju da reše problem rastućih troškova i potrebu za povećanjem efikasnosti i finansijske održivosti. Međutim, činjenica je i da svi redom troše znatno više nego Srbija.

Naravno, niko ne želi da kaže da reforme sistema nisu potrebne, već da idealan model koji bi se jednostavno primenio ne postoji, a da je, ma kako apsurdno zvučalo, izvesna prednost što zbog perioda sankcija i ratova, sa reformama krećemo kasnije od drugih, s obzirom na to da tako imamo uvida u sve počinjene, često skupo plaćene greške drugih. Međutim, nijedna reforma neće i ne može obezbediti da u sistemu zdravstvene zaštite imamo sve što poželeti možemo, a da za to ništa ne izdvajamo. Ili da dok smo zdravi ne izdvajamo ništa, a kad se razbolimo da neko drugi za nas sve plati, što su takođe često i neodgovorno plasirane teze u pravcu podsticanja nerealnih očekivanja građana i nezadovoljstva sistemom, koji, s obzirom na količinu novca koju smo sami za svoju zdravstvenu zaštitu izdvojili i u poređenju sa zemljama iz neposrednog okruženja, i nije tako loš, kako se ponekad na osnovu medijskog izveštavanja može zaključiti.

O tome koliko građani Srbije odvajaju za zdravstvo govori i podatak da, nažalost, više novca izdvajaju za cigarete nego za svoju zdravstvenu zaštitu. Standard srpskog zdravstva je direktno povezan sa ukupnom odvojenom sumom osiguranika iz koje se finansiraju zarade za preko 100.000 radnika zaposlenih u zdravstvu, plaćaju energenti koje troše zdravstvene ustanove, kupuju lekovi, implantati, medicinsko-tehnička pomagala, medicinski sanitetski i drugi potrošni materijal, finansiraju ostali troškovi zdravstvene zaštite. Jer zdravstvo nije besplatno.

Od 2004. godine do danas u Fondu zdravstvenog osiguranja mnogo toga je već urađeno, pogotovo kada se ima u vidu zatečeno stanje, kao posledica godina neulaganja i sistematskog urušavanja sistema:

– vraćeni su zatečeni dugovi u iznosu od 20.000.000.000 dinara i zdravstvo je postalo finansijski održiv sistem, koji na vreme plaća svoje obaveze;

– povećana su izdvajanja za lekove, sanitetski i ugradni materijal, te više nemamo situaciju da u bolnicama nema ničega, osim lekara;

– proširena je lista lekova, te sada građani mogu duplo više lekova, koje su donedavno plaćali u celosti, dobiti na recept bez plaćanja ili uz određeno učešće;

– višestruko je povećan broj intervencija od vitalnog značaja i znatno su smanjene liste čekanja;

– skupe ugradne materijale ili skupe citostatike danas građanji dobijaju u zdravstvenoj ustanovi;

– povećan standard u lečenju mnogih bolesti od kojih pati znatan broj osiguranika (dijabetes, nefropatija, hipertenzija…);

– fond je postao transparentna institucija sa jasno definisanim finansijskim tokovima, u koje svako može da ima uvid putem interneta.

Pored toga, sprovode se opsežne pripreme za reformu sistema finansiranja, koja treba da obezbedi veću efikasnost pružanja zdravstvene zaštite i njenu bolju dostupnost, što najjednostavnije rečeno znači da zdravstvene ustanove, nakon sprovedene reforme, neće dobijati nova cod fonda za plate i ostale troškove na osnovu broja zaposlenih lekara, već na osnovu njihovog učinka, obima i kvaliteta pruženih zdravstvenih usluga osiguraniku, čime će osiguranik i njegovo zadovoljstvo biti stavljeni u centar sistema.

Put do toga nije ni lak ni kratak, pogotovu kada se imaju u vidu sve anomalije zatečenog stanja, kao na primer stare, a predimenzionirano građene zgrade zdravstvenih ustanova, neadekvatna struktura zaposlenih, zakon o platama koji garantuje svima istu platu, bez obzira na učinak i sl. Međutim, sada je taj put već izvestan. Već u 2008. godini počeće pilot-projekat primene modela plaćanja putem kapitacije (plaćanje lekara po broju opredeljenih pacijenata) u 25 domova zdravlja, a do kraja 2008. godine biće usvojen nov sistem izveštavanja o obimu i efikasnosti rada u bolnicama. Istovremeno i kao preduslov za ove promene, obimni su radovi i na uvođenju informativnog sistama Fonda i zdravstvenih ustanova i na njihovom međusobnom povezivanju.

Realno je očekivati vidljive rezultate sistemskih promena od 2011. godine u skladu sa strategijom Ministarstva zdravlja – bolje zdravstvo za sve. Do tada će Fond sprovoditi mere za poboljšanje standarda u okviru postojećeg sistema.

I na kraju, kada kritikujemo naše bolnice i lekare, kada nam je teško da iz svog džepa platimo participaciju od 20 dinara, a ne i za cigarete, treba da imamo u vidu da bi mnogi Britanci bili srećni kada bi mogli nekoliko sati da sačekaju kod lekara primarne zdravstvene zaštite, jer oni do njega ne mogu doći ni u roku od 36 sati, da bi trećina Amerikanaca bila srećna da ima ikakvu zdravstvenu zaštitu, a da svi oni za zdravstvo izdvajaju mnogo više nego mi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---