---

Pitanje odgovornosti pisca >

Građanin pisac

Nije se raspravljalo o odgovornosti za prethodni period, nego o odgovornosti za vreme koje je neposredno pred nama. Složili smo se da je situacija u kojoj smo se zatekli zjapeći otvorena za intelektualno, javno, kulturno, moralno i, naravno, političko učešće, participaciju kao biće demokratije, sa podjednakim šansama da se deluje konstruktivno ili destruktivno, u diskontinuitetu sa prethodećim ili u kontinuitetu, što zavisi od svakog ponaosob. Složili smo se da diskontinuitet ne sme ostati samo formalan. Nužno je, radi književnosti koliko i radi javnosti, delovati oblikotvorno, konstruktivno, usmeravajući napor sa jedne strane ka podizanju opšteg standarda kulturne ponude i potražnje, jer je to blagotvorna preventiva niskim instinktima, strahu, mržnji, agresiji, nekrofiliji, a sa druge strane i ka neposrednom suočavanju javnosti sa pojedinačnom i kolektivnom odgovornošću za događaje koji čine našu istoriju, nedavnu i buduću.

Ispoljile su se naravno i razlike u mišljenjima, što je normalno među piscima, i dobro jer je doprinelo živom dijalogu i istinskoj razmeni ličnih i principijelnih opcija, dijalogu kultura i estetika, dijalogu uverenja i sumnji, identiteta i jezika. Rasprava se vodila pre svega o razlikama u pristupu – delovati na diskontinuitet u načinu mišljenja i na uvrežene kalupe jezika, ili delovati neposredno u sferi političkog. Delovati kao pisac građanin, ili kao građanin pisac.

Zalagao sam se za razlikovanje angažmana umetnosti i angažmana umetnika. Umetnost nastaje kao privatan čin, ali ukoliko se zaista desi, onda to znači da u delu ima nečeg što se tiče svakog čoveka, čak i onih potpuno lišenih ukusa i mašte. Slično kao što se Pitagorina teorema tiče svakog čoveka, čak i neukih. Kao što se Kantov kategorički imperativ tiče svakog od nas, čak i moralnih idiota. U umetničkom delu ima nečeg što samo po sebi legitimno zahteva da iz privatne sfere umetnika pređe u sferu javnosti, u otvoreno polje međusobnog saobraćanja, jer se tiče svih. U moru različitih iskustava i identiteta, umetnost, prosto, ukazuje na osnovu svakog iskustva kao iskustva, na osnovu svakog identiteta kao identiteta. Ona nije iskustvo o istoriji, nego istorija iskustva, procesa artikulisanja i osmišljavanja iskustva, na izvestan način istorija istorije. A kao legitimno javna, umetnost je nužno i politička, jer javnost pripada politici. Htela ne htela, umetnost, ako jeste umetnost, ulazi u domen i polje sila politike. Politika, naravno, o ovim nekontrolisanim upadima na vlastiti posed nema pojma ili, kad ima, demonstrira naravno neprijateljski stav. Zato je delovanje umetnosti same mnogo efikasnije politički od delovanja umetnika, to jest od delovanja koja su imanentno politička, a ne umetnička. Intervencije klasičnih političkih angažmana politika lako prepoznaje i instrumentalizuje u svoje svrhe, jer su za njene standarde odveć naivni, inferiorni u odnosu na realnu političku praksu i svest ortodoksnih političkih institucija i subjekata, onih kojima život bukvalno zavisi od politike, koji žive od politike i za politiku, u istoj meri u kojoj umetnik živi za umetnost i od umetnosti.

Naše knjige, kad su dobre, istinite su i delotvorne zato što se sastoje od rečenica, a ne od događaja. Čitaoci najčešće nisu spremni za istinitost. U tom smislu umetnička istina ne prolazi drugačije od ostalih istina – iluzije, u strogim i skučenim granicama već poznatog sveta, uvek su bile daleko popularnije. To je prostor vredan delovanja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---