Dragoljub Zarkovic

zoom >

Politika samoizolacije: Ima li rezervnog točka u gepeku Koštuničinog automobila

Srbija je već ostrvo u Evropi, zapljusnuto ponajviše sa severoistočne obale, one koja nas deli od ruske energije, pa bilo da se ona pojavljuje kao nafta i gas ili razumevanje

Kratke staze: Između večnosti i ničega

Vidi se da je Aleksandar Popović, potpredsednik Demokratske stranke Srbije i aktuelni ministar za energetiku, bio, u atletskoj karijeri, sprinter, onaj koji se zaleti, u jednom dahu trči što brže može i onda, nakon cilja, presamićen, duboko diše. Na to mi, naime, liči i njegova izjava o Srbiji i Evropi, a povodom Kosova, gde im, Evropi, u jednom dahu i brzo kaže da će da biraju između Srbije koja će "večno da traje" i jedne marionetske tvorevine, to misli na Kosovo, koja, valjda, neće ni kratko da traje.

Kakav sporazum, kakvi bakrači, puj pike ne važi, putuj Evropo...

Valjda je to posao potpredsednika, da pojačava ono što je rekao predsednik, u ovom slučaju Vojislav Koštunica, srpski premijer, koji toliku gadljivost prema evropskom mešanju u srpska posla nije pokazao kada je potpisao CEFTA sporazum u kome se teritorija Kosova tretira kao poseban entitet.

Ako se to tada pravdalo racionalnošću, koju bi bezdušni za kosovske rane opisali kao priznavanje stanja na terenu, ne znam zašto je ovo sada komplikovanije sa stanovišta sužene Srbije koja će, i da nije preambule Ustava, tvrditi da je Kosovo "marionetska tvorevina".

Ako smo procenili, a mislim da je ispravno procenjeno da je CEFTA dobra za "ostatak Srbije", zašto Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji nije dobar za onu vladu kojoj je CEFTA bila dobra?

Deo odgovora je u tome da će Evropa direktno arbitrirati u sticanju kosovske nezavisnosti, biće glavni mecena Tačijeve pozorišne trupe, pa i ovi naši sada igraju predstavu u kojoj rečeni Popović šeta po sceni noseći u rukama predačku lobanju i glumeći razrešenje hamletovskih dilema o biti il’ ne biti, dodajući svom scenskom nastupu jednu vrstu patosa koja treba da ga izvuče iz činjenice da su mu poturili loš tekst.

Ostrvska politika: Šta je između nas i Rusa

Nije mana tog teksta o večnosti i marionetama to što ne dopire do srca najvećeg broja Srba koji formalizovanje gubitka Kosova doživljavaju kao nacionalnu sramotu, nepravdu i poniženje. Naprotiv. Ali i dalje mi je teško da spoznam kakvu bi korist Srbi imali od odbijanja da se pomaknu za stepenik više u poslovima evropskih integracija, kada je već jasno da odbijanje neće zaustaviti kosovski proces, već će ga samo olakšati onima koji se spremaju da ga sprovedu, makar u smislu moralnog opravdanja za postupak koji jeste presedan u međunarodnom pravu.

Ustežem se od često zloupotrebljavane metafore koja govori o čobaninu koji se naljutio na selo pa odsekao sebi onu stvar, ali, hteli mi to ili ne, ovo mi liči na tu vrstu amputacije.

Vidim, kao i poštovani čitalac, da su Koštunica i njegovi ljuti na evropsku politiku, vidimo svi da taj evropski paket ima duplo dno, da je paket uvezan licemerjem, ali ne sudim dobro o politici koja ne nudi alternativu. Savestan čovek ne kreće na put bez rezervnog točka, a nešto ne vidim da ga ima u Koštuničinom gepeku. I ja se ponekad naljutim na ceo svet, a ovih dana imam dobrih razloga za to, ali pravo na mrzovolju nemaju oni koji su se kandidovali da vode narodne poslove i dobili poverenje da ih vode.

Srbija je već ostrvo u Evropi, zapljusnuto ponajviše sa severoistočne obale, one koja nas deli od ruske energije, pa bilo da se ona pojavljuje kao nafta i gas ili razumevanje.

Samoizolacija je najlošiji politički potez koji se može povući i sa stanovišta "uže Srbije" i sa stanovišta Srba koji su pretekli na Kosovu i o čijoj bezbednosti i imovinskim pravima Evropa, na našu žalost, može efikasnije da se stara nego što to može Beograd.

Čitanje rezultata: Izbori kao referendum

Koštunica, gledano sa strane, sve više liči na premijera koji razgovara sam sa sobom jer, pretpostavljam, od razgovora s Veljom Ilićem nema neke velike koristi. On je, u ovom trenutku, rekao bih, najusamljeniji čovek u srpskoj politici i ne bih se iznenadio da ga i oni njegovi koje je postavio za ministre gledaju popreko, jer ne vide nikakvu korist od bezalternativne doslednosti, a štetu spoznaju bolje nego većina ljudi.

Srbija je u jedinstvenoj poziciji da formalni, na pravnim akrobacijama zasnovani gubitak Kosova kompenzuje jačanjem veza i sa Evropom i sa Rusijom, uz očuvanje faktičke nepromenjivosti stanja na Kosovu, što bi za političare, koji i dalje misle da trče na izborima, trebalo da bude stanje idealne ravnoteže i održive "kontrole štete".

Uvek mogu da galame kako je stanje na Kosovu nepravno, da se pozivaju na Ustav i međunarodno pravo i zadržali bi deo teritorije i ljudi pod svojom kontrolom u dugom nizu izbornih ciklusa, sve do pojave nekog novog pravnog aranžmana iz čijeg formulisanja Srbija ne bi mogla biti izuzeta.

Otuda nekako verujem da će Božidar Đelić krajem januara ipak putovati u Brisel, da će tamo vaditi penkalo, a da će se odluka o vrednosti njegovog potpisa i o evropskom putu odložiti do finala predsedničkih izbora, koji će biti neka vrsta referenduma na kome se o Koštunici neće glasati, ali će on, opet, bolje umeti da pročita rezultat od onih koji su ga ostvarili.


 

Komentari:

Docent dr Vladislav B. Sotirović, Univerzitet u Viljnusu, Litvanija

Staša Milović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST