---

Istorija naših pasoša >

A sada bilo Ti sretno i do viđenja

Minimalne nade vezane za novi pasoš su da ćemo ga menjati samo kada mu istekne rok važenja ili kada se prepuni vizama, i da će se u trenutku menjanja zemlja u kojoj živimo još zvati onako kako na njegovoj naslovnoj strani piše

Stanovnik Srbije je u poslednjih petnaestak godina na graničnom prelazu morao osećati neku vrstu nelagodnosti. Istorija se na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija silno ubrzala, pa pasoš nikako nije stizao da isprati realnu situaciju na terenu. Na tom dokumentu je uglavnom pisalo ime države koja je već prestala da postoji. Pasoš SFRJ važio je sve do kraja 2001. godine, iako je njena smrt ozvaničena 27. aprila 1992, formiranjem Savezne Republike Jugoslavije. U drugoj polovini devedesetih izdavala se skraćena verzija SFRJ pasoša sa 28 strana, dok je original imao četrdeset, valjda se računalo da neće biti ni vremena ni mogućnosti da se napuni vizama i pečatima dok se novi ne odštampa.

U udaljenim krajevima, u kojima se vesti sa Balkana ne prate baš pomno, nedostatak informacija mogao je izazvati i konkretne probleme. Sredinom devedesetih, sugrađanin sa SFRJ pasošem želeo je da uđe iz Zimbabvea u Bocvanu. Ispred njega je u redu bio i jedan bivši zemljak, koji je u rukama držao hrvatski pasoš. Na pitanje carinika kakva je zemlja ta Hrvatska, objasnio je da je to deo bivše Jugoslavije, zemlje koja se raspala i od koje je nastalo više nezavisnih država. Policajac je prvo sumnjičavo vrteo glavom, ali je posle provere telefonom utvrdio da je informacija tačna i propustio Hrvata preko granice. Onda je ugledao SFRJ pasoš i pobesneo. "Koja Jugoslavija, sada je prošao čovek iz države koja je nastala kada se Jugoslavija raspala! Nazad u Zimbabve prevarantu!" Zemljak je morao da sačeka sledeću smenu i nekoga ko je bio voljan da sasluša i nama teško razumljivu priču.

Pasoš Savezne Republike Jugoslavije, koji se pojavio krajem devedesetih, opet je kaskao za događajima. Mada je država tog imena potrajala zvanično do 2003, svima je bilo jasno da je kraj stigao padom Miloševića. Plavi SRJ pasoš istorija je zvanično pregazila 4. februara 2003, proglašenjem državne zajednice Srbije i Crne Gore. Pasoš te države nikada se nije pojavio, i oni koji su se javno kleli u večito zajedništvo s pravom su računali da ova tvorevina neće dugo potrajati, i da se nove pasoše ne isplati praviti.

Građani Srbije na svojoj koži osećaju jedan od paradoksa savremenog sveta. Do najudaljenijih kutaka tog sveta može se stići lako i brzo, ali granice najbližih država su zbog viza postale barijere koje se teško prelaze. Zato nije čudno da je crveni SFRJ pasoš sada simbol koji budi nostalgiju i podseća na neka bolja vremena. U kolektivnoj svesti, ta vremena su počela šezdesetih godina XX veka. Pre toga, jugoslovenski pasoš nije bio tražena roba. Nakon Drugog svetskog rata postojao je vizni režim od strane zemalja Varšavskog pakta, koji se posle Rezolucije Informbiroa 1948. godine pretvorio u potpunu blokadu granica prema Jugoslaviji. Iako je pedesetih godina počelo izvesno popuštanje u viznom režimu zapadnih zemalja prema Jugoslaviji, odlazak na tu stranu sveta bio je rezervisan uglavnom za diplomate i one koji su išli na službena putovanja.

Šezdesetih godina se sve promenilo. Sa velikim brojem zemalja potpisani su međudržavni ugovori o međusobnom ukidanju viza. Vize su bile potrebne jedino za Grčku i Albaniju – za Grčku zbog nerešenog "makedonskog pitanja", za hermetički zatvorenu Albaniju zbog političkih problema sa režimom Envera Hodže. Vlasnik jugoslovenskog pasoša imao je privilegiju da može da bira stranu na koju će krenuti. Kada su odnosi sa socijalističkim zemljama otoplili, Jugosloveni su i po tom delu sveta mogli da se kreću bez problema, što je tada za stanovnike zapadnih zemalja bilo nezamislivo. Dobri odnosi sa nesvrstanim zemljama učinili su da je i u udaljenim krajevima planete pokazivanje crvenog jugoslovenskog pasoša otvaralo mnoga vrata, za druge čvrsto zatvorena. Ostaci tog poštovanja i danas se mogu naći u tim zemljama kada se pomene Jugoslavija.

Za većinu ljudi, takvo stanje izgledalo je kao nepromenjivo i prirodno. Mnogi su, putujući po istoku, sa prezirom gledali onaj deo čovečanstva kome pasoš nije ništa značio, jer ga matična država nije puštala da iz nje slobodno izađe. Kakva je privilegija slobodan odlazak preko granice, makar i u kupovinu do Trsta, najteže oseća onaj ko je takvu privilegiju imao pa izgubio. Zlatno doba crvenog pasoša završilo se otpočinjanjem ratova devedesetih godina, kada su gotovo preko noći rampe na granicama pale.

Konačno, spreman je i pasoš postojeće države, Republike Srbije. Predlog zakona o putnim ispravama predviđa da izdavanje novih pasoša počne 1. marta 2008, a da stari budu zamenjeni do kraja godine. Novi pasoš će imati crvene korice, 32 strane i biometrijsku zaštitu.

Prema statističkim podacima svega 11,24 odsto građana Srbije ima pasoš, što zvaničnici obrazlažu teškim uslovima za dobijanje viza i putovanje u inostranstvo. Istraživanja takođe kažu i da samo šest odsto mladih putuje van zemlje, i to u proseku jednom godišnje. Od 199 zemalja, sa koliko naša zemlja održava diplomatske odnose, bez vize možemo da uđemo u 22. Uz takve podatke, rasprave o boji pasoša i pisma kojim će biti ispisano ime države na koricama deluju bespredmetno. Mnogo važnije izgleda pitanje u koliko zemalja će moći da se uđe sa ovim pasošem i koliko će ljudi koji ga poseduju će biti u mogućnosti da ga koristi. Minimalne nade vezane za novi pasoš su da ćemo ga menjati samo kada mu istekne rok važenja ili kada se prepuni vizama, i da će se u trenutku menjanja zemlja u kojoj živimo još zvati onako kako na njegovoj naslovnoj strani piše.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---