Čarolija

kosa pakuševskij

"Ništa nije naše osim varke, zato se čvrsto držimo za nju", rekao bi Meša Selimović. Pobili smo se zbog Toma Sojera. Bila je samo jedna knjiga, a nas preko trideset.

Učiteljica nas je zatekla zajapurene, raščupane i u strašnoj galami. Posle je svako branio svoje viđenje situacije. Batine su popili dečaci jer nisu znali šta je kavaljerstvo. Trebalo je da nama prepuste knjigu, a nikako nisu smeli da počinju tuču s nama zato što su dečaci jači od devojčica i što je u životu njihova uloga da štite drugarice.

Tako je pričala naša učiteljica u četvrtom razredu.

Knjigu smo prvo mi čitale, posle su je dobili kažnjeni. Svi smo podjednako obožavali Toma i Beki i njihovog čudnog drugara Haklberija. Baš smo voleli da čitamo. Čitali smo i onako za ceo razred. Dvoje, troje najboljih čitača u odeljenju čitalo je za ostale.

Često smo ostajali u školi i uživali u tim časovima razrednih čitanja. Imali smo sreću da budemo u kući u kojoj je bila samo naša učionica pa su na nas zaboravljali poslužitelji koji su u glavnoj zgradi škole oglašavali kraj časa.

Bilo je to vreme prepuno čarolija, igre, takmičenja i priredbi. Voleli smo i da "glumimo". To nas je predstavilo i drugim nastavnicima, pa nas je nastavnica muzičkog, u šestom razredu, svečano raspoložena, obavestila da za dve nedelje idemo u pozorište.

Usledili su dani velikih uzbuđenja. Saznali smo da ćemo gledati i slušati operu Toska Đakoma Pučinija. Nastavnica je insistirala da zapamtimo autora, pri tom nam o operi nudila ostale informacije i saopštavala nam niz drugih pojedinosti važnih za prvi odlazak u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.

Kročili smo sa strahopoštovanjem u tu staru zgradu pozorišta. Danas je to Pozorište mladih. Kročili i, čarolija je rođena. Traje i danas.

Gledala sam neke predstave po nekoliko puta. Obožavala Sagule, Vesele žene Vindzorske. U Beograd su nas u srednjoj školi vodili da vidimo Glembajeve, gurali se na Pozorju, sedeli na stepeništu, branila sam Golubnjaču i pravo na umetnost rugajući se onima koji je napadaju a nikad u pozorištu nisu bili...

Posle sam vodila svoje učenike u pozorište. Prepoznavala sam one "uhvaćene u mrežu" i podsticala ih da vole Talijin hram. O bacanju kamena na izvođače u toku predstave – ni u snu. O tuči glumaca po direktivi, o praznim stolicama u prvom redu, o nečitanju kao masovnoj pojavi – ni u najotkačenijoj mašti.

Kad smo familijarno krenuli u pozorište, poveli smo jednom i mamu.

Gledali smo Moj otac socijalistički kulak. Posle prvog čina unuk je upita: "Bajka, kako ti se dopada?"

"Sramota, deco moja, čemu se vi smejete. Ništa tu nije smešno, sve smo mi to osetili na sopstvenoj koži", odgovorila je moja mama mom sinu i odbijala da sa nama ode još koji put u pozorište. Nismo insistirali. Ipak, prihvatila je još jedan poziv. Gledali smo kako Georgije ubija aždahu. Bila je tužna i zadovoljna što smo je poveli da "vidi sve to o čemu su joj pričali dedovi".

Odavno je televizija ispunila prostore i dovela razne umetnosti u domove ljudi. Dala je mnogo, ali i uzela. Tako daleko deluju oni dani u kojima su se deca pobila zarad knjige. Čitanja je sve manje, odlaženje u pozorište više je osobenost nego potreba ili navika. Naprosto, nestale su neke čarolije i to je to.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST