Intervju – Oskar Danon, dirigent >

Živeti s muzikom

sonja ćirić

"Vlast je takva kakvu narod bira. E sad, pitanje je zašto je ta vlast dozvolila da joj narod bude polupismen, što je gore nego da je nepismen"

Pre nekoliko dana u Narodnom pozorištu obeležen je devedesetpeti rođendan maestra Oskara Danona. Bilo je onako kako i treba da bude: puno sećanja i dirljivih emocija, ali i nekog pozitivnog osećanja – što nije obavezni deo ovakvih prigoda.

Maestro Danon je rođen 1913. u Sarajevu, diplomirao je dirigovanje i kompoziciju na Praškom državnom konzervatorijumu i doktorirao filozofiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Bio je u partizanima, bio je prvi direktor Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu posle Drugog svetskog rata, a zatim njihov umetnički direktor i stalni gost dirigent, bio je šef dirigent Ljubljanske filharmonije i Simfonijskog orkestra Radio Zagreba, redovni profesor Muzičke akademije u Beogradu, dirigovao je u Milanskoj skali, Bečkoj operi, gostovao po važnim centrima sveta, snimao za najpoznatije diskografske kuće, a u poslednje vreme veći deo godine provodi na moru, u Baškoj na ostrvu Krk.

Gde god da je radio, svuda je ostavio pozitivnu promenu, a poneo trenutke od kojih se nakupilo bogatstvo.

"VREME": Svečanost u Narodnom pozorištu bila je priređena ne samo vama u čast već i zlatnom dobu Beogradske opere i baleta, koje se, slučajno ili namerno, podudara sa 15 godina u kojima ste vi bili direktor ta dva ansambla.

OSKAR DANON: Do sada nije bilo mojih proslava, niti mogućnosti da mi daju plaketu Narodnog pozorišta, što se obično daje umetnicima koji su obeležili 20, 30 ili 40 godina rada. Mene se to nekako nije dotaklo, jer niti sam bio ovde, niti sam se nudio. I, eto, desilo se da je sadašnja uprava želela to da uradi. Međutim, kad su me rukovodioci Pozorišta i Opere, Predrag Ejdus i Dejan Savić, pozvali s predlogom da obeleže moj 95. rođendan nekim razgovorom sa mnom pred publikom, rekao sam im "Nemojte da to bude vezano samo za mene, dajte da to povežemo sa celim tim dobom i plejadom umetnika koji su ga sa mnom započinjali." Ja sam dirigovao prvu opersku predstavu posle rata 17. februara 1945. godine, bio je to Evgenije Onjegin. I, od tada, kada sam se vezao za pevače koje sam nasledio, a koji su delovali između dva rata, rasla je sa mnom jedna nova generacija umetnika koju sam izdizao i koja je mene izdizala. Mi smo zajednički došli do nivoa da igramo predstave u Beogradu, u čitavoj Jugoslaviji, čak i u svetu. I ne samo to: afirmišući se, dovukli smo ovde čitavu ekipu izdavačke kuće Deča, koja je snimila sedam opera i otvorila nam put u svet. Nismo ni bili svesni koliko je to bilo važno. Išli smo u Nemačku, Italiju, Švajcarsku, Englesku, i da ne nabrajam više. Imali smo veliki uspeh. Izvodili smo dela koja oni nisu poznavali, uglavnom slovenska: Borisa Godunova, Onjegina, Pikovu damu, Kneza Igora, jedan broj domaćih dela, među njima i Konjovića, Ohridsku legendu Hristića, Gorski vijenac Hercigonje, a ujedno smo u tim zemljama pokazali njihova dela na drugi način. Predstavili smo Don Kihota Žila Masnea usred Pariza na otvaranju Pozorišta nacija tako da su velika kritičarska imena i muzikolozi pisali "Živeo Masne na beogradski način", ili "Slušali smo predstavu koja je trebalo da nam bude kurtuazno data, ali smo dobili Kihota koji je bio od našeg kompozitora u novom ruhu". Imali smo sreću da su tada pevali izvanredni pevači: Biserka Cvejić i Breda Kalef kao Dulsineja, Miroslav Čangalović kao Don Kihot, Žarko Cvejić kao Sančo. Pevali smo na srpskom jeziku u Parizu, a zatim i u Barseloni, Madridu, Veneciji, Palermu, Lozani, Ženevi, i nikom to nije smetalo.

Govori se da ste bili zahtevan dirigent, da ste insistirali na nivou koji ste želeli da dostignete.

Osnovno je da onaj ko rukovodi mora da ima koncepciju. Ja sam birao repertoar prema ljudima, ali to je zavisilo i od moje koncepcije i procene dela i ljudi. To znači da moram to delo da savladam, moram sa tim delom da živim na ti. Zatim, umetnost ne može biti autobus ili tramvaj koji prima sve koji ulaze, nego mora da ima neka vrata i na vratima kontrolora koji će birati i reći "ti si za to, a ti si za to". Pri tom, bio sam oprezan jer sam znao da je svaki pevač jako narcisoidan, što je normalno, jer da nismo takvi, ne bismo ništa ni napravili – mi moramo verovati da ono što radimo radimo dobro, čak i najbolje. Pevače nisam birao sam, ali sam sâm birao reditelja, koreografa, scenografa, kostimografa i zajedno smo birali podelu. Imali smo ideju o kvalitetu koji želimo, i šta želimo. Poštovali smo i obavezno pitanje u umetnosti – zašto? Jer ako na zašto može da se odgovori zato, onda je sve u redu. Zašto si uzeo ovo delo, a ne ono? Zato i zato. Ako nemate takav odgovor, nemate ni kvalitet. E, eto, valjda zato što sam insistirao na takvom odgovoru, valjda zato ljudi o meni misle da sam bio zahtevan i kao dirigent.

Kako ste uopšte otkrili da želite da budete dirigent?

Kad sam bio sedmi razred u Prvoj muškoj gimnaziji u Sarajevu, došla je za nastavnicu pevanja Anka Ivačić, kasnije se udala za književnika Hamza Huma. Ona je učila klavir kod profesora Stančića u Zagrebu, i bila je dobra pijanistica. Prikupila je nas srednjoškolce i osnovala hor. Bila je mlada i lepa, pa uglavnom nije mogla da izađe na kraj sa nama, manguparijom, a i dirigovanje joj nije baš ležalo. Jednog dana ona kaže "Oskare, pomaži, ja ću da sviram, a ti vodi hor". Desilo se da sam im se odmah nametnuo, i sve smo jako dobro spremili. Pod uticajem profesora Jovana Kršića, predavao nam je srpskohrvatski, organizovali smo društvo Omladina, sastajali smo se svakog petka. Da bi bilo interesantno, pozivali smo i devojke iz Ženke gimnazije u hor. Formirali smo i prvi džez orkestar u Sarajevu – Bob džez. Imali smo bendžo, gitare, saksofon. Bilo je to 1928. godine, pa onda ne čudi što su iz Sarajeva potekli Goran Bregović, Bijelo dugme, i slični muzičari. S tim našim horom išli smo na turneju po Hercegovini i Dalmaciji. Bilo nas je 80, pevali smo Mokranjca, Slavenskog, Adamiča, Milojevića, dobro se pevalo. I, posle koncerta u Makarskoj, prišao mi je jedan čovek koji je govorio polučeški-polunekako... Zvao se František Piha. Pitao me je da li sam studirao muziku, rekao sam da nisam. "A, kako to da diriguješ?" "Ne dirigujem, ja mašem a oni pevaju." Zapevao mi je jednu pesmu, slovačku Pada, pada kiša, i pitao da li umem da je zapišem. Ja sam, naravno, umeo. "A je l’ bi umeo da je napišeš za hor?" Već sam džezirao narodne pesme Crven fesić, i Dilber Stano, pa sam i tu njegovu pesmu napisao za hor. "Ti moraš studirati muziku!", rekao mi je. Ja maturiram, i František Piha se jednog dana pojavi u kući mojih roditelja, pronašao me je. Moj otac je studirao trgovački fakultet u Beču, tamo je slušao opere i operete, i tu ljubav je preneo na mene, a naročito je to uradila mati koja je svirala klavir. Njena mlađa sestra Erna završila je klavir u Beču i dobila je od Franje Josifa 1916. godine klavir! Bio je to događaj u Sarajevu! Piha je uspeo da nagovori mog oca, ali sam morao da mu obećam da ću osim muzike upisati ili prava ili filozofiju. Međutim, ja sam se na ispitu preplašio. I, kad je trebalo da sednem za klavir, ukočili su mi se prsti, i nisam mogao da sviram. Odjednom, pored mene se pojavio František Piha, došao je mene da sluša, i rekao: "Šta si se prepao, sviraj pesmu koju sam ti svirao!" Poslušao sam ga. Onda se digao profesor Jaroslav Kržička, inače kompozitor, i rekao: "Ja ću ga uzeti". Vrlo brzo dobio sam pozive da dirigujem građanskim horom Lukes, pre toga sam već formirao hor od jugoslovenskih studenata. Imao sam dobre honorare i mogao sam da pomažem naše studente koji su dolazili u Prag bez sredstava. Naročito ih je mnogo došlo kad su bili izbačeni sa beogradskih fakulteta zato što su učestvovali u demonstracijama, pojavili su se Branko Krsmanović, Veljko Vlahović, da ne nabrajam. Tada je u Pragu nastao demokratski antifašistički krug mladih ljudi. Na jednoj strani ste imali režimlije, a na drugoj levičare. Takođe, Hrvatska zadruga, Matija Gubec, Srpska zadruga, i ostale s nacionalnim imenom, sve su se vezale uz veliku organizaciju koja se nazivala Jugoslavija. Prag je bio primer jednog zrelog društva, one prave, građanske demokratije, jedan izuzetan grad.

I u partizanima ste se bavili muzikom.

Bilo je to ovako: Svaka jedinica je od samog početka imala grupu obrazovanih ljudi koji su imali zadatak da opismene nepismene, a pismene da upućuju u događanja i da ih uvedu u pevanje. Postojale su i male grupe koje su smišljale i igrale skečeve na aktuelne teme. Grupa profesionalnih glumaca i umetnika koja je 1942. godine izašla iz Zagreba, priključila se partizanima. Bili su to Vjekoslav Afrić, Joža i Ivka Rutić, Salko Repak, Milan Vujinović, Žorž Skrigin, kompozitori Nikola Hercigonja i Silvije Bombardeli, Goran Kovačić, Vladimir Nazor. Kretanjem po ofanzivama došli su do Vrhovnog štaba i dobili oficijelni naziv Kazalište narodnog oslobođenja. Kretali su se sa Vrhovnim štabom, pa su tako došli u istočnu Bosnu i u Srpskoj Špijunici davali priredbe za seljake i partizanske jedinice. Ja sam tada bio u 6. istočnobosanskoj brigadi. Tada smo u partizanima prvi put doživeli umetnički kazanu reč. Ivka Rutić je recitovala, Afrić je recitovao Goranovu Jamu, pokazali su skečeve, Hercigonja je svirao harmoniku. Oni su imali i jedan mali hor, pevali su partizanske pesme, ali to je bilo ispod nivoa našeg pevanja u horu moje brigade koji sam ja oformio. Kad su oni završili, drugovi su mi rekli: "Daj, Cigo, da im pokažemo kako se peva." I, stvarno smo bili bolji! Ja sam posle otišao u Otočac, bio sam oslobođen vojnih funkcija jer je trebalo da organizujem kulturu, pa me u tom svojstvu pošalju u Jajce i dodele me Kazalištu. Spremali smo veliku priredbu za dan uoči zasedanja, za 28. novembar. Ja sam preuzeo hor, pa sam ih naučio i neke pesme koje sam sâm napisao. Među njima i Pesmu o pesti, napisana na tekst Nazora: Uz Tita i Staljina, dva junačka sina, nas neće ni pakao smet. Kad je Josip Vidmar predložio da se Titu da čin maršala, onda je sala spontano počela da peva tu pesmu, ali kao Uz maršala Tita, počela je da peva moju pesmu. Pisao sam ja i muziku za bataljone, tekst je smandrljan, sve su one dobile karakter nacionalnih pesama. Kasnije se čulo ko je napisao Ide Tito preko Romanije, to sam bio ja, isto i Na vrh gore Romanije crveni se barjak vije. Melodije su se prenosile, a tekst se menjao iz kraja u kraj. Niko nije znao da je to, u stvari, napisao jedan čovek, a ja se nisam ni trudio da ih razuverim. Kad se umetnik nađe na terenu, postane narodni. I to je odlika tog vremena, toga se ne treba stideti. Mada, danas, kad se govori o tome, mora da se kaže: "Da prostiš, bio sam u partizanima."

Kako vam se sviđa savremena domaća umetnička muzika? Nedavno je zbog nje izbio sukob među muzičarima, sigurno ste čuli o tome.

Da, jesam, i mislim da je taj sukob važan za popularisanje muzike. Jer, kad se pravi vatra, ostane dim. Borba protiv nepismenosti je jako važna, a naročito protiv polupismenosti. To sam ja radio sa borcima u toku rata, sa gramofonskim pločama sam išao po brigadama i učio ih kako ćemo slušati muziku.

Zašto vam je, kako ste izjavili, beogradski period najdraži?

Kad sam otišao iz Narodnog pozorišta, bio sam poznat u svetu i mogao sam tamo da radim, ali tamo nisam bio zadovoljan. U svetu nije postojala mogućnost da radim onako kako sam mogao da radim u Beogradu. Iskru koju smo pokrenuli na našoj pozornici, mogla se pokrenuti samo tu. Recimo, kad sam pozvan da dirigujem u Madridu, Beču, da vam ne nabrajam, dobio sam mogućnost da radim samo sa orkestrom i to ne dugo i ne mnogo. Pevače sam video na samoj predstavi, u podeli su bila velika imena i dolazili su na predstavu avionom – takozvani džet-pevači. U toj varijanti, kad nema mogućnosti da sa pevačem radi od početka priprema, dirigent može da bude samo mahač. Istina, on tada može da pokaže svoju profesionalnost, ali o nekakvom doživljaju se ne može govoriti bez obzira na to što su na sceni sve fantastični pevači.

Kad ćete opet na more?

Čekam još koji dan, imam malo problema sa zdravljem. Meni je sad sve teže biti sam na moru. Znate, ja tamo živim sam, sam kuvam, imao sam malu bašticu koju sam uređivao. Sad mi je svakim danom sve teže i teže. Nije ni čudo, pa ja sam prošao sve: od cara Franje Josipa kad sam se rodio, do atentata u Sarajevu, pa preko Kraljevine Jugoslavije, Republike Češke, propasti Republike Češke, do anšlusa, propasti Austrije, rata i propasti Jugoslavije, pa od takozvanog socijalizma do ovog sad. Kažem takozvanog socijalizma jer ga zapravo nije bilo. Nije se ostvarilo ono o čemu smo mi maštali, ali se ostvario raspad i propast naših ideala, i razjedinjenje jedne celine koju smo smatrali da je nerazrušiva. I, sada, čovek koji je sve to prošao nalazi se u jednoj praznini i ne pripada nikome i nigde.

A danas?

Bojim se da danas ovo sve više podseća na 1941. ili na 1991. godinu. Ali, šta ćete, moramo se pomiriti s tim. Vlast je takva kakvu narod bira. E sad pitanje je zašto je ta vlast dozvolila da mu narod bude polupismen, što je gore nego da je nepismen. Ali, da vam kažem: ja sam optimista. Uvek negde, na kraju, neko zrno nađe tlo da iz njega proklija i da svojim kvalitetom natkrili nekvalitet. Mi imamo mnogo fantastičnih mladih talenata, na proslavi u Narodnom pozorištu sam čuo za nekoliko naših mladih koji pevaju u Metropolitenu. Ima nas svuda takvih, a to je kvalitet koji mora da pobedi. Zašto? Zato što mora.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST