---

Nove vojske bivše Jugoslavije (3) - nastavak iz prethodnog broja >

Četiri miliona vrednih ruku

Slovenija je postala deo Partnerstva za mir 30. marta 1994, kada je tadašnji premijer Janez Drnovšek potpisao pristup. Većina političara nadala se da je to odskočna daska za NATO, ali Slovenija postaje članica Alijanse tek deceniju kasnije, 2004

Slovenačka vojska pored kopnene vojske ima i ratno vazduhoplovstvo i 430. mornarički bataljon, ali zbog male dužine obale nema mornaricu kao poseban rod vojske. Jezik komandovanja je slovenački, a zbog međunarodnih operacija oficiri i vojnici uče i engleski. U Slovenačkoj vojsci danas je 13 odsto žena.

U okviru Slovenačkog ratnog vazduhoplovstva kao okosnica je delovala do 2004. godine 15. brigada vojnog vazduhoplovstva SV-a, osnovana juna 1992. Vojni avioni su pre svega transportni, a temelj ratnog vazduhoplovstva predstavljaju turbopropelerski "Pilatusi". Savremene reaktivne lovce Slovenija nema, a od sistema PVO-a osim nekoliko starijih ruskih sistema vojska ima nekoliko sistema PVO-a Roland, srednjeg dometa, kupljenih od nemačke vojske.

Mornarica ima jedan brzi patrolni čamac Ankaran, brzi patrolni brod Super Dvora MK2 i nekoliko pomoćnih brodica.

Osnovno oružje pešadije je automatska puška FN F2000 5,56 mm, belgijske proizvodnje. Prilikom njenog izbora stručna javnost postavljala je brojna pitanja, jer su iz konkurencije "ispale" poznatije puške drugih proizvođača. Puška je u junu 2006. ipak izabrana za novu pušku SV-a, umesto dotadašnje Zastavine M70.

Osim toga u SV-u se još upotrebljavaju pištolji Zastava M57 7,62 mm, Beretta M92 9x19 mm, Sig Sauer P226, automatske puške M70AB 7,62 mm, SAR-80 (nabavljena prvi put 1991.), automati MP-5, snajperska puška Steyr SSG, poluautomatski snajper Zastava M76 7,9 mm, snajperska puška FN Ultima ratio commando I 7,62x51 mm, FN PGM .338, LM .338 Lapua magnum, FN PGM Hecate II 12,7x99 mm, puškomitraljezi Zastava M72, FN Minimi para 5,56x45 mm i FN MAG 7,62x51 mm.

Jedinica za specijalno delovanje (ESD) funkcioniše u sastavu 1. brigade SV-a. Njen odred je smešten u vojnoj bazi Škrilj u Kočevju. Jedinica je profesionalna, organizovana i osposobljena za izvođenje specijalnih operacija odnosno nekonvencionalnog ratovanja. Jedinica je osnovana nakon što je rasformirana specijalna brigada MORiS, koja je pod tadašnjim komandantom Tonetom Krkovičem (bliskim saradnikom Janeza Janše) bila upletena u nekoliko skandala sa političkom pozadinom. Zbog jednog od njih je Janša "odleteo" sa mesta ministra odbrane. Nova jedinica osnovana je 22. juna 1998. kao Odred za specijalno delovanje iz Odreda za brze intervencije, kao deo reorganizovane 1. specijalne brigade MORiS. Odred 17. decembra 2001. dobija i svoju ratnu zastavu. Danas je pod komandom Obaveštajno-izviđačkog bataljona.

PITANJE BUDUĆNOSTI: Slovenija je postala deo Partnerstva za mir 30. marta 1994, kada je tadašnji premijer Janez Drnovšek potpisao pristup. Većina političara u Sloveniji nadala se da je to odskočna daska za NATO, pošto je približavanje zapadnoevropskim vojnim integracijama bio strateški cilj Slovenije još od osamostaljenja 1991. Slovenija, međutim, postaje članica NATO-a tek deceniju kasnije, 2004.

Do 1991. godine su bile aktuelne i neke druge opcije, npr. demilitarizacija (inicijativu je potpisao čak i ondašnji predsednik Slovenije Milan Kučan), odnosno – neutralnost. Posle vojnih sukoba koji su prilikom raspada SFRJ počeli baš na tlu Slovenije, sve to pada u zaborav.

NATO nije bio prioritetan cilj Slovenije sve do 1995, kada postaje jasno da će se ta organizacija uskoro širiti na Istok. Od tada nadalje počinje agresivna medijska i diplomatska kampanja za učlanjenje države u NATO; Sloveniji krajem 1997. godine (zajedno sa Rumunijom, čiji je "sponzor" bila Francuska) izmiče učlanjenje. Pored geostrateških, najveći razlog za neuspeh Slovenije je bio, prema procenama NATO stručnjaka, loša ocena SV-a: mali broj vojnika, tehnički slabo opremljena, kratak vojni rok, nepoznavanje jezika... Posle 1997. Slovenija počinje da povećava procenat BDP-a za vojsku i ispravlja ono što su joj zamerili strani vojni eksperti. Započela je i intenzivnija saradnja sa članicama NATO-a i Partnerstva za mir (PfP). U okviru PfP-a Slovenija je sarađivala u oko 2000 projekata, od velikih vežbi do stručnih seminara, od čega je ponešto sprovedeno i u Sloveniji. Možda su najveća operacija bili manevri NATO saveza u novembru 1998. Tada je fingiran rat između "Farmalandie" i "Fatrlandie" u kojoj su vojnici snaga za brze intervencije NATO-a, pripremajući se za intervencije na Balkanu, prvi put vežbali van teritorije država članica.

Strateška orijentacija SV-a drastično je promenjena od trenutka kada je tadašnji američki ministar odbrane Vilijam Koen predao tadašnjem slovenačkom ministru odbrane Janezu Janši (tokom njegovog boravka u SAD) studiju američkih vojnih stručnjaka. Tekst je izradila posebna grupa američkih vojnih stručnjaka, koju je predvodio američki general Džozef G. Džeret (Joseph G. Garrett). Džeretovu studiju čine dva dela; prvi je ocenjivao stanje u Slovenačkoj vojsci, a u drugom se nude rešenja i predlozi za bolje uređenje trupa. Američki eksperti su zaključili da je "borbena gotovost slovenačke vojske niska"; zato su savetovali da se neke jedinice rasformiraju i umesto njih stvori brigada za brzo reagovanje (Rapid Reaction Task Force), što je naziv za laku pešadijsku brigadu koja bi uz podršku dva ešalona rezervista bila mobilna i spremna za brzo slanje u krizna žarišta. Takva brigada trebala je da broji 4150 vojnika, od toga 3700 profesionalnih i 400 regruta. Vojnici bi bili izvežbani za alpsko ratovanje i specijalne operacije.

Plan američke vojske razlikovao se od nacrta tadašnjeg ministra odbrane Janeza Janše koji protežirao potpunu profesionalizaciju vojske utoliko što je i dalje zadržavao postojanje sistema regrutacije kao izvora popunjavanja rezervnog sastava. Uz ocenu da je "postojeći način osposobljavanja vojnika, zahvaljujući svojoj neefikasnosti, najskuplja slovenačka investicija u ljudstvo", oficiri Pentagona smatrali su da je mana tadašnjeg slovenačkog regrutnog sistema bila i u dužini trajanja vojnog roka (sedam meseci). Zbog toga su predložili da se regruti uvežbavaju u većim centrima u kojima bi sticali osnovno znanje, a da potom odlaze u specijalizovane jedinice.

Džeretova grupa je istovremeno predložila da tenkovske jedinice SV-a dobiju status rezervnih jedinica, pošto Sloveniji u dogledno vreme ne preti nikakva ozbiljna (spoljna) vojna opasnost. Amerikanci su slično razmišljali i o slovenačkim vazdušnim snagama. Za podršku kopnenim jedinicama i mornarici, tvrdili su Džeretovi ljudi, bile bi sasvim dovoljne dve eskadrile borbenih i dve eskadrile kombinovanih helikoptera. Lovačka avijacija nije potrebna, s tim što je zvaničnoj Ljubljani savetovano da u NATO savezu otkrije oslonac koji bi "u kriznim situacijama bio sposoban da osigura savezničku vojnu nadmoć u slovenačkom vazdušnom prostoru", i sve to iz baza kako "izvan tako i iz same Slovenije".

Džeretova grupa je na jednak način obrađivala i vojne kapacitete u Makedoniji, koja je konačno dobila pouku kao i Slovenija, a slične savete dobile su i Hrvatska i BiH. Cilj vojnih stručnjaka u službi Vašingtona je jasan, upozoravaju slovenački komentatori – da osiguraju ravnotežu snaga na Balkanu tako što bi istovremeno sve države uklopili u evroatlantski odbrambeni mehanizam, preko koga bi SAD i njihovi saveznici mogli da deluju globalno.

U Džeretovom izveštaju ima delova koji nisu bili po ukusu nekih slovenačkih generala. Zamenik načelnika Generalštaba SV-a brigadir Alojz Jehart, tada je ocenio da Slovenija ne bi smela da se odrekne borbenih mogućnosti koje pružaju tenkovi. Ukoliko tenkovske jedinice ne budu imale sopstveni profesionalni sastav i školovane kadrove, onda neće moći da osposobljavaju regrute za zadatak tenkiste. Američki predlog zapravo predstavlja prečicu ka potpunom ukidanju tenkovskih jedinica. Za SV koja ima oko 88 tenkova – od toga polovinu savremenih T-84 – njihov opstanak bio je pitanje prestiža. Jer Austrija, na primer, prema odredbama Državnog ugovora ne sme da ima tenkove, a Slovenija ih ima, i to 88, bez obzira na to što su deo "plena" od nekadašnje JNA. Stariji modeli kasnije su zaista povučeni iz redovne upotrebe i konzervirani, baš kako je Pentagon zahtevao.

Oni su deo sukcesijske mase o kojoj će se tek raspravljati, kada ponovo krenu dogovori oko nasleđa bivše SFRJ. U formalnom ugovoru između bivše JNA i slovenačke Teritorijalne odbrane, utanačenom 1991. godine, piše da će Slovenija do konačnog dogovora samo "čuvati" tenkove i drugu vojnu opremu. Slovenija je, međutim, deo tenkova poverenih joj na "čuvanje" u vreme rata prodala Bosni (uglavnom starije modele T-34), a deo tenkova T-55 je modernizovala uz asistenciju izraelske vojne industrije. Tokom 2005. godine je otpisano, uništeno i kao sirovina prodato 118 zastarelih tenkova T-55.

SV se u skladu sa preporukama Džeretove doktrine dalje orijentiše na ispunjavanje svojih zadataka u okviru NATO-a. Slovenačka vojska sarađuje i u brojnim mirovnim misijama, od Avganistana i Iraka do Kosova, Libana i Čada.

VOJSKA I DRUŠTVO: Institucionalni civilni nadzor SV-a obavljaju različite institucije slovenačke države i civilnog društva. Pravosuđe svojim nadzorom izvodi pravnu zaštitu civilnog nadzora. Slovenija nema posebno vojno sudstvo, tako da o sporovima iz te oblasti u skladu sa važećim zakonima o vojsci odlučuju civilni sudovi. Parlament sprovodi svoju kontrolu preko Odbora za odbranu, Odbora za budžet, finansije i monetarnu politiku, Odbora za kontrolu budžeta i drugih javnih finansija, Komisije za nadzor nad radom bezbednosno-obaveštajnih službi i Odbora za spoljnu politiku.

U javnosti se u poslednje vreme pojavljuju otvorena pitanja, pre svega oko neravnopravnog položaja žena u vojsci i u vezi sa angažovanjem SV-a u mirovnim operacijama i operacijama za uspostavljanje mira. Među tim operacijama je najpornija saradnja najpre četiri, sada samo dva instruktora SV-a u Iraku. Veći deo javnosti je još 2001. godine podržavao angažovanje SV-a u inostranstvu, mada taj procenat u poslednje vreme varira i opada. Prema projektu "Slovenačko javno mnjenje", koji vodi Fakultet društvenih nauka iz Ljubljane, još 1999. godine je 78 odsto upitanih građana podržavalo intervencije SV-a u inostranstvu, a samo šest odsto upitanih je bilo protiv. Već 2001. ta podrška pada na 69 odsto građana za učestvovanje SV-a u mirovnim operacijama, dok je broj kritičara povećan na 17 odsto. Trend opadanja podrške angažovanju u inostranstvu u poslednje vreme je stalan. Kritičari učestvovanja SV-a u mirovnim operacijama u inostranstvu tvrde da Slovenija u odnosu na broj stanovnika ima u inostranstvu čak najveći broj vojnika među svim državama.

Na Kosovu je trenutno 160 pripadnika Slovenačke vojske i 15 policajaca. Slovenački vojnici učestvuju i u mnogim drugim mirovnim operacijama, pre svega u Bosni. Slovenija učestvuje u još jednom vojnom projektu – zajedno sa Italijom i Mađarskom čini zajedničku "trilateralnu" brigadu MLF, a slovenački vojnici su uključeni i u sastav međunarodnih trupa u Bosni (sanitet, helikopteri), kao i na Kosovu. Možda je najveći potez Slovenije na vojnom planu bilo formiranje i upravljanje Međunarodnim fondom za razminiranje (ITF), koji već godinama čisti zaostala minska polja u Bosni, Hrvatskoj i u Srbiji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---