---

Tibet, Šinđang i Olimpijada >

Haos na krovu sveta

Frustracija dolazi iz istog izvora kao i kod ujgurskih separatista – iz želje da etnički i kulturno drugačiji od Kineza Hana, Tibetanci ostvare svoja politička i religiozna prava, koja im uskraćuje vlada u Pekingu, a koju oni ne priznaju kao svoju. Haos koji se iz Tibeta proširio i na mesta većinski naseljena Tibetancima u okolnim provincijama Gansu i Sečuan već je ponegde nazvan "novim Tjenanmenom"

Specijalno za "Vreme" iz Pekinga

Tibetanska kriza je samo najnovija u nizu glavobolja za Peking i, za sada, najnoviji udarac kredibilitetu vlade u Pekingu, što se tiče kineske verzije "bratstva i jedinstva" i sveukupnog društvenog ideala koji se ovde uglavnom formuliše kroz kovanice "socijalizam kineskih karakteristika" i "harmonično društvo".

Problemi su počeli medijskom bukom pre otprilike mesec dana, kada se Stiven Spilberg povukao sa mesta umetničkog savetnika kineskog Olimpijskog komiteta. Kao razlog je naveo nedostatak napora kineske diplomatije u rešavanju darfurske krize, jednog od najstrašnijih građanskih ratova koji je svet video i koji je uzeo živote 300.000 ljudi i iz svojih kuća iselio otprilike njih još deset puta toliko. Ovo je opet u centar pažnje stavilo kineske investicije u Sudanu, koje Peking koristi da bi obezbedio bogate naftne izvore ove zemlje kao i blisku saradnju sa Kartumom, kome prodaje oružje, pa se tako i optužuje za posredno učešće u genocidu protivnika sudanske vlade. Naravno, nije trebalo mnogo pameti da kineski zvaničnici podsete Spilberga i istomišljenike na spoljnopolitičku praksu SAD, pogotovo u kontekstu Iraka, ali je ovaj incident došao kao vruć šamar domaćinu ovogodišnje Olimpijade koji se žestoko trudio da popravi imidž u svetu u poslednje vreme.

Bilo je više nego očekivano, za sve bar imalo upućene, a sigurno i za kineski vrh, da će godina kada se Peking nalazi pod svetlošću reflektora biti velika šansa za sve one koji bi svetu želeli da skrenu pažnju na mnoge probleme u poslednjoj "važnoj" jednopartijskoj državi na svetu, bilo da je reč o ljudskim pravima i nedostatku demokratije, politici prema manjinama, ekološkoj praksi ili nečemu drugom, a lista je duga. Međutim, malo li su znali šta se sprema….

ŠINĐANG I TIBET: Početkom marta, navodni pripadnici Islamskog pokreta Istočnog Turkistana (ETIM), organizacije koja se vodi kao teroristička i sa vezama sa Al Kaidom, sprečeni su u pokušaju da u vazduh dignu avion koji je iz ove, etnički većinski ujgurske pokrajine leteo za Peking. U mesecima pre toga zabeležene su još dve akcije protiv šinđanskih separatista, prvi put u poslednjih desetak godina. Ujguri iz Šinđanga, kako je Istočnom Turkistanu kinesko ime, koji je istorijski najčešće bio deo Kine ili njena vazalska provincija, etnički su zapravo deo grupe srednjoazijskih naroda koji se nalaze na zapadu sadašnjih kineskih granica, u Kirgistanu, Turkmenistanu, Tadžikistanu, Kazahstanu itd. U proteklih desetak godina stanje u ovoj pokrajini bilo je uglavnom mirno, sa povremenim preventivnim akcijama kineske vlade u kojima su hapšeni ili čak i ubijani navodni pripadnici ETIM-a, koji bi se, po objašnjenju kineskih vlasti, nakon priprema u kampovima u Avganistanu ili Pakistanu, našli na teritoriji Kine, spremajući terorističke akcije.

Činjenica da su u otmici aviona učestvovale dve osobe, obe u dvadesetim, naterala je mnoge poznavaoce ovdašnjih prilika, pogotovo one sa Zapada, da pomisle da se zapravo radi o režiranoj akciji samih kineskih vlasti, sa ciljem da se svima jasno stavi do znanja da nikakve akcije u cilju aktualizacije kineskih unutrašnjih etničkih i teritorijalnih problema neće biti dopuštene u godini kada Peking organizuje OI.

Međutim, samo nekoliko dana posle toga, protest hiljada ljudi koji tradicionalno nastoje da se okupe na godišnjicu izgnanstva dalaj-lame iz Kine u Indiju, a ova je bila 49, izmakao je kontroli. Sukobio se veliki broj Tibetanaca demonstranata sa jakim policijskim i vojnih snagama. Frustracija dolazi iz istog izvora kao i kod ujgurskih separatista – iz želje da etnički i kulturno drugačiji od Kineza Hana, Tibetanci ostvare svoja politička i religiozna prava, koja im uskraćuje vlada u Pekingu, a koju oni ne priznaju kao svoju. Haos koji se iz Tibeta proširio i na mesta većinski naseljena Tibetancima u okolnim provincijama Gansu i Sečuan već je ponegde nazvan "novim Tjenanmenom". Ljudske žrtve se sada već broje desetinama, a i to samo prema uvek nepouzdanim zvaničnim kineskim izvorima. Situacija se komplikuje, Peking optužuje dalaj-lamu i njemu bliske krugove da su inicirali nasilne proteste i jasno stavlja do znanja da će počinioce krivičnih dela tokom protesta čekati oštre kazne i pojačava vojne prisustvo u regionu. Iz inostranstva se čuju sve jači glasovi koji od kineske vlade zahtevaju da miroljubivo i na senzibilan način reši krizu, a čini se da se pojačava i odlučnost Tibetanaca u Kini da nastave protest bez obzira na oštro upozorenje kineskih vlasti.

No, ono što je sigurno jeste da će rešenost kineskog političkog vrha i vojna sila ovoga puta pobediti slobodarske ambicije Tibetanaca, i da će to ostati činjenično stanje na duži rok.

U NEZGODNOM TRENUTKU: Međutim, koliki je zapravo ulog za Peking vidi se kada se ovi događaji sagledaju kroz prizmu aktuelnog političkog trenutka u Kini. Posle mnogo godina uspešne socijalne politike (u svetlu činjenice da je u poslednjih četvrt veka više od 200 miliona ljudi izvučeno iz bede, da je život osetno bolji za većinu i da se Kina može podičiti sa 300 miliona pripadnika srednje klase), ubrzana inflacija i pre svega vrtoglava poskupljenja osnovnih životnih namirnica poslednjih meseci stavljaju na muke mnoge koji su se tek navikli na redovna tri obroka. Nezadovoljstvo materijalnom provalijom koja deli donje i gornje slojeve društva se gomila, i zajedno sa polujavnom korupcijom mnogih državnih činovnika, u srcu je učestalih javnih protesta, koji su relativno slabog intenziteta, ali su, prema tefteru organizacija za ljudska prava, brojali i do 100.000 u 2007. godini.

Kineska Komunistička partija (KPP) je zapravo suočena sa velikom krizom legitimiteta. Ona pokušava da pomiri dva ekstrema: nasleđe Komunističke partije iz vremena Mao Cedunga tj. njenu ideologiju, i neminovnost liberalizacije društva, privatnog kapitala i potrošačke filozofije prispelih sa reformama započetim 1978. Ako su po, definiciji, radnici, seljaci i siromašniji slojevi društva na srcu KKP-a, kako objasniti nedostatak kvalitetnih zdravstvenih usluga u unutrašnjosti i razliku u primanjima između urbanih i ruralnih sredina? Ako je, kao što tvrdi, KKP odlučna na putu postepenog otvaranja i demokratizacije društva, kako objasniti sveprisutnu cenzuru, umešanost Partije u sve pore života itd. Za one kojima istinsko nasleđe KKP-a predstavlja praksa totalnog komunizma iz Maovog vremena, sadašnja je partija ogrezla u dekadenciju. Za one koji žele individualne i društvene slobode poput onih u zapadnim demokratijama, KKP je politički dinosaurus koji iz vlastoljublja koči točkove istorije.

Tako su ogromna poboljšanja na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, bez presedana u istoriji sveta, onaj čudotvorni sastojak koji je održao jednopartijski sistem u Kini, darujući mu legitimitet kod širokih masa u trenutku kada je komunistička ideologija počela da biva sve manje prisutna u praksi, a demokratija još uvek u povoju. Mnogi su Kinezi, u nedostatku ideološke potke, uzeli krilaticu Deng Sjaopinga da "nije važno da li je mačka crna ili bela, ako hvata miševe" kao merilo ličnog uspeha i – što je važnije – i merilo uspeha njihove vlade.

Međutim, uspeh bez presedana na makroekonomskom planu za obične ljude van urbanih centara često ne predstavlja ništa opipljivije od redovnog sledovanja hrane. Što će reći, mačka hvata miševe za neke, ali za neke baš i ne… a oni su u većini. E, tu kao džoker dolazi vraćeno nacionalno samopouzdanje, nacionalni ponos, povratak velike kineske države na svetsku scenu… iliti Olimpijada.

POVRATAK NA PRESTO: Za kinesku Komunističku partiju, Olimpijada je mnogo više od najveće sportske manifestacije. Ona je veliko finale 25-godišnje borbe da nekada veliko kinesko carstvo to opet, uslovno, postane. Ona je dokaz, podjednako za Kineze i za ceo svet, da je Kina postala moćna. Šansa da se pokaže da je sada ne samo sita, već i bogata. Ne samo da je vreme kada je bila rasparčavana između evropskih sila i Japana, ili kasnije mlađi brat i pod uticajem Staljinove Rusije, odavno prošlo već da događanja u svojoj avliji drži u potpunoj kontroli. Ne samo da je obezbedila unutrašnji mir i prosperitet, već da je sposobna i da zauzme svoje mesto u međunarodnim odnosima kao jedan od stubova novog, multipolarnog sveta. Beskrajne investicije u infrastrukturu grada domaćina, besprekorna organizacija i pola miliona zadivljenih posetilaca nadolazećeg leta, pred očima celog sveta, poslužiće kao konačan dokaz da je Komunistička partija Kine dovela kinesku naciju na kormilo sveta u XXI veku.

A upravo značaj ove manifestacije, koja počinje za nešto više od stotinak dana, za Kinu i kinesku vlast mogao je unapred da odredi ishod bilo kakvog angažovanja šinđanskih i tibetanskih separatista. Jednostavno, u ovom trenutku, bilo kakvo komešanje, bilo kakav izazov Komunističkoj partiji, poput mrlje na ružičastoj slici koju su kineske vođe spremile da pokažu svojima i svetu, nije dobrodošla.

Za trenutak, šinđanskim i tibetanskim nacionalistima bi bilo bolje da istrajno neguju svoj identitet i da se nadaju da sve ima početak i kraj, pa tako i tvrdoglava centralistička politika Pekinga. U nekom trenutku Peking će shvatiti da uspešnijom integracijom, boljim tretmanom i više sloboda za manjine može da primiri njihove separatističke težnje; doći će i trenutak kada će prava autonomija, ako ne baš nezavisnost, biti izglednija... ali se nikako neće desiti u godini kada se Peking predstavlja kao prestonica sveta...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---