---

Iz "kosovskog" dela Uskršnje poslanice SPC bije neki neuklonjivi socrealizam: lepo možeš da zamisliš kako ga poneseno deklamuje spiker "Filmskih novosti" iz 1947.

"Drug Tito je danas svim radnim ljudima i građanima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije čestitao Prvi maj, Praznik rada"... Uh, izvinjavam se, ovo je pogrešan fajl, ta priča više nije u modi. Pravi te(k)st za današnje doba je "Vaskršnja poslanica" kojom je vrh Srpske pravoslavne crkve čestitao vernicima "najradosniji hrišćanski praznik". Jeste da je Uskrs prošao još onomad, ali ovom se poslanicom ipak vredi pozabaviti; uostalom, nije li poslanje mudrijeh ljudi Crkve da njihove reči imaju trajnu duhovnu vrednost, a ne da se ubajate koliko preko zgodno spojenih versko-svetovnih praznika?

Ovaj je podugački tekst pravi izazov za interpretatora otvorenog duha, naročito način na koji njegovi autori implicitno predstavljaju i definišu svoju Crkvu: s početka teksta, rekao bi čovek – lažnom nadom zavaran – da se možda ipak radi o zajednici svih hrišćanskih vernika, a to su oni (pažnja: svi oni, koji god i gde god bili!) koji veruju da je One Nedelje Isus vaskrsao nakon dvodnevnog grobovanja, a ne da je ostao mrtav, kao što bi – barem u svetu bez Boga – učinio svaki ordinarni smrtnik. Posle se, međutim, pokaže da se radi o Poslanici jedne plemenske organizacije, koja sa univerzalnošću hrišćanskog nauka ima tek veoma ovlašne i dubiozne veze, koje povremeno čak sasvim suspenduje, kada se odveć direktno sukobe sa njenim tribalističkim bajanjima. Neću, međutim, ovde (mal)tretirati Poslanicu u celini & celosti; ima ih koji se tom tematikom dugo i podrobno bave, pa im je radosno prepuštam. Zanima me na ovom mestu tek jedan kliktavi pesnički detalj, istinski dragulj u kruni mudrih misli našega Sinoda – držim da, pošto već nekih 42 godine pripadam Zajednici Krštenih, kanda mogu slobodno reći "našeg", jelte – a u kojem se Vaskoliko Srpstvo (kao prava publika ove Poslanice) ovako mobiliše: "Neka naučnici svojim naučnim radovima brane Kosovo i Metohiju! Neka umetnici svojim stvaralaštvom izraze lepotu i suštinu našega Kosova i Metohije! Neka sportisti svoje sportske uspehe zavetuju Kosovu i Metohiji! Neka svakom roditelju Kosovo i Metohija bude jedna od prvih reči koje će šapnuti svom novorođenom detetu! Neka svaki ratar prvu brazdu zaore i posveti Kosovu i Metohiji! Neka svaki radnik prvi sat svog radnog vremena posveti Kosovu i Metohiji! Neka svaki političar svoju prvu političku misao i napor na međunarodnom planu posveti odbrani Kosova i Metohije! Neka svaki duhovni pastir svoju prvu molitvu Bogu uznese za Kosovo i Metohiju!"

Ovde se nabrajanje prekida; šteta, sad je tek moglo biti najuzbudljivije: recimo, neka svaki saobraćajac svoju prvu prijavu napiše misleći na K&M, neka svaka tetkica prvi zamah metlom zavešta K&M, neka svaki GSP ridžovan prvu kaznu naplati zamišljajući Martija Ahtisarija u ulozi kažnjenog, neka svaki buregdžija – ups, tu smo na osetljivom terenu – prvu tepsiju bureka oblikuje nostalgično misleći na K&M, neka svaki kolumnista "Vremena" prvi pasus svakog teksta posveti odbrani i obrazlaganju neotuđivosti K&M... Mogućnosti je bezbroj. Šalu na stranu, jeste li primetili nešto malko neobično u ovom da prostite diskursu, u ovom stilu i autorskom senzibilitetu? Iz njega bije neki neuklonjivi socrealizam, lepo možeš da zamisliš kako te vozvišene retke deklamuje poneseni spiker "Filmskih novosti" iz 1947, usklikujući s ljubavlju nezadrživoj obnovi i izgradnji ratom porušene otadžbine, a gledaoci u bioskopu nestrpljivo čekaju da najzad počne Pastir Kostja, pa da se po’vataju kao ljudi.

Dakako, kakva je "forma" takav je i "sadržaj": anonimni patrijaršijski parapesnik koji je sročio ovo sočinjenije odnekud zamišlja jedno savremeno društvo, jednu (post)modernu ljudsku zajednicu, kao čvrsti Monolit, i ta slika mu se veoma dopada: tu svi isto misle, isto osećaju i istome teže, drugačije ne može i ne sme da bude, a sada se samo radi o tome kako da se ta Sveopšta Istost korisno ospolji, kako da njen neupitni kvantitet preraste u zaseban kvalitet. To je još jedna sličnost sa "mesijanstvom" boljševičke ideologije i prakse: u imaginarijumu boljševika, svi su pripadnici/zatočenici Naprednog Društva posvećeni istom (uzvišenom, samorazumljivom, moralno i delatno superiornom) cilju nekakve sekularne emanacije Rajskog Vrta, svi osim šačice izdajnika i izroda, koji će egzemplarno biti ekskomunicirani, izlučeni iz društva, te će ono opet biti idilična Jednost.

Već čujem prigovor dežurnog morona: ne bi sve to tebi ič smetalo kada bi mislio kao oni! Koješta. Držim, recimo, da bi bilo od ogromne dobrobiti za Srbiju da uđe (čim prije i bez femkanja) u Evropsku uniju, otuda volim da bude što više onih koji isto tako misle, ali neki – srećom, neostvariv – svet u kojem bi "svaki naučnik", "svaki ratar", "svaka tetkica", "svaki kolumnista" etc. bar po jedan sat dnevno obavezno mantrali i bajali da uđemo u EU bio bi pravi košmar; kad bi svi bili za to, ja bih bio protiv, ne iz egzibicionističkih no iz higijenskih razloga! Zato mi je na neki način drago što je dobri Bog, u svojoj nama nedokučivoj premudrosti, udesio da ovim svetom hode i ljudi kao, šta ja znam, Brana Crnčević, Uroš Šuvaković ili Slobodan Antonić. Mislim, zašto bi svi bili kao ja? I zašto bismo svi težili istom i verovali u isto? Jedino bih, priznajem, voleo da takvi ipak budu u manjini, jer su takvi u manjini u svim iole prosperitetnim zemljama, što kanda nije bez nekog vraga. Naročito u svetlu činjenice da su takvi u većini u svim iole neprosperitetnim zemljama...

Siroti Sveti Sinod, sve sa svojim dvorskim piscem Poslanica! Pošto ga već dugo tretiraju kao novi CK, počeo je i da govori (tj. da misli, smatra & ukazuje) kao CK. Hoće to kada neka institucija uđe u dekadentnu fazu, kada uhvati nizbrdični zalet, sve misleći da fijuče ka nebu. Uzgred, možda bi neko trebalo obazrivo da im saopšti da niko odavno ne gleda "Filmske novosti"? A i gde, bre, da gleda?! Bioskopi propadaju i nestaju, samo crkve neumorno niču!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---