---

Istraživanje – Nove vojske bivše Jugoslavije (13) >

Šta nam je bilo i šta vam se događa

U okviru projekta "Nove vojske bivše Jugoslavije", "Vreme" je 15. maja organizovalo okrugli sto koji je okupio petoricu uglednih vojnih analitičara iz nekadašnjih jugoslovenskih republika.

U razgovoru o reformisanju armija, političkim okolnostima u kojima su obavljene i rezultatima učestvovali su Milan Gorjanc, pukovnik JNA i penzionisani načelnik Centra vojnih škola Slovenačke vojske, vojni analitičar u slovenačkoj nezavisnoj štampi, njegov kolega iz Bosne i Hercegovine Ostoja Barašin, kao i vojni analitičari Igor Tabak iz Hrvatske, Aleksandar Radić iz Srbije i dopisnik "Vremena" iz Crne Gore Nikola Dončić. Učesnici okruglog stola govorili su i o organizaciji oružanih snaga, koliko su one strukturisane u odnosu na NATO standarde, o učešću u mirovnim misijama, o sadašnjoj i pravcima buduće međusobne saradnje.

U ovom i narednom broju "Vreme" će objaviti najzanimljivije delove razgovora

Milan Gorjanc: Italijanska i partijska komanda

Slovenačka vojska je već četiri godine članica NATO saveza i potpuno je podređena zahtevima Alijanse, pre svega zahtevima Sjedinjenih Američkih Država.

Uglavnom je namenjena za intervencije, odnosno za "mirovne operacije", i prisutna je na širokom frontu u svetu. Ima svoje pripadnike u Bosni, na Kosovu, u Avganistanu, dva vojnika su u Iraku, a trenutno se jedna grupa ljudi sprema da ode u Čad.

Međutim, Slovenija je članstvom u NATO-u dobila i probleme. Jedan od njih jeste podređenost (uglavnom) jednom savezniku unutar Alijanse – gotovo sve misije u inostranstvu su bile pod komandom Italije. To izaziva neka mešovita osećanja kod naših ljudi, jer Slovenac kao vojnik nikad nije bio pod komandom Italijana kao vojnika, osim nekoliko primorskih Slovenaca između dva svetska rata i u periodu do kapitulacije Italije. I tada su masovno dezertirali iz italijanske vojske, tako da savremenu podređenost Italiji teško prihvataju.

S druge strane, Italija danas svojim avionima čuva slovenački vazdušni prostor. Doduše, samo su dva aviona jednom proletela i to je izazvalo tako burne reakcije u javnosti da italijanski avioni više ne nadleću Sloveniju. Ipak, činjenica je da su oni samo za to pripremljeni i da ih mi plaćamo, ali niko neće da kaže koliko to košta.

Ono što je neprimereno savremenoj demokratiji, a događa se slovenačkoj vojsci, jeste visok stepen politizacije. Sada je sve podređeno stranci na vlasti, odnosno stranci iz čijih redova dolazi ministar odbrane. I najviši oficiri, generali, u borbi za status moraju se podređivati tome. Mi imamo slučaj jedinstven u svetu – imali smo načelnika Generalštaba koga je jedna stranka smenila, a druga vratila na isto mesto. Osim toga, uticaj Katoličke crkve u slovenačkoj vojsci je naglašen preko svake mere. Treća stvar na koju bih upozorio jeste vraćanje nekim istorijskim vrednostima koje to zapravo nisu. S jedne strane veličaju se neke sopstvene vrednosti, a negira sve što je bilo zajedničko u Jugoslaviji, još od 1918. godine.

Igor Tabak: Ratno iskustvo

U Hrvatskoj je situacija u vezi s NATO Alijansom donekle slična slovenačkoj. Međutim, Hrvatska ima jedan element koji je Slovenija imala jako kratko – rat. Prema nekim kalkulacijama, 1995. godine u Hrvatskoj je pod oružjem bilo oko 250.000 ljudi, znači jedna masivna vojska.

Nakon okončanja "Oluje" i nakon svih ovih političkih procesa koji su te sukobe smanjili i ugasili, Hrvatska je ostala s puno drugačijim iskustvima. U krajnjoj liniji i s tehničkom bazom koja je po obimu prilično veća od slovenačke, ali to ne predstavlja i razliku u kvalitetu.

Kada je 3. januara 2000. HDZ prilično spektakularno izgubio vlast, došlo je do veoma velikih korekcija po mnogim pitanjima. Što se konkretne odbrane tiče, to je bilo jako vidljivo kad je 2000. jedna prilično uticajna grupa generala poslata u penziju. To se dogodilo, u stvari, dosta nežno, jer ispada da su ti ljudi na osnovu svog beneficiranog ratnog staža dobili civilan život s popriličnim prihodima i mogućnost da se bave politikom koja im je toliko bila draga.

A šta je bilo s oružanim snagama? Krenulo se sa njihovim radikalnim smanjivanjem. Ispalo je da je krajem devedesetih, zahvaljujući nekakvim širim, verovatno regionalnim ambicijama, Hrvatska počela planirati stvarno veliku vojsku, koju praktično nije uspela niti da finansijski održava, niti da je popuni personalom, niti da je približno opremi u skladu sa željama i planovima.

Upravo tu je došlo i do nekakvog planskog loma, a rezultat je bio – brzo smanjivanje hrvatske vojske. S jedne strane, to je donelo dosta problema, pre svega sa zbrinjavanjem ljudi, ali, s druge strane, desile su se i dobre stvari – smanjivanjem cele srži i cele materije, što se opreme tiče, mnogo starih stvari je konačno krenulo na put prema rezalištu što, s obzirom na čisto tehničku iskorišćenost i intenzitet korišćenja sve te opreme, nije bilo na odmet.

Za razliku od Slovenije, Hrvatsku je rat oblikovao tako da nije problem izdvajati za vojsku, posebno kad ona pokazuje nekakve sposobnosti. S druge strane, nijednog momenta nije dovedeno u pitanje daljnje postojanje onih osnovnih grana oružanih snaga, uprkos nekim vizijama nekih naših partnera i saveznika. Hrvatska je ostala s kopnenom vojskom, vazduhoplovstvom i mornaricom, a svaka od tih grana bi načelno trebalo u dogledno vreme da se ozbiljno reformiše.

Ostoja Barašin: Besmislena vojska

U trenutku potpisivanja Dejtonskog sporazuma na tlu Bosne i Hercegovine su se zatekle tri nacionalne vojske, čiji je ukupan broj prelazio 500.000 ljudi. Dejtonski sporazum je predvideo postojanje entitetskih vojski. Predvideo je vojsku Republike Srpske i vojsku Federacije. Zajedničke vojne komisije su pod kontrolom OESC-a i drugih evropskih i međunarodnih struktura, između ostalih i NATO-a.

Istovremeno, i nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, došlo je do uspostavljanja još nekih međunarodnih dogovora. Među njima su Sporazum o subregionalnoj kontroli naoružanja i Sporazum o jačanju poverenja u regionu. Ovaj drugi je obuhvatio sve zemlje u regionu, izuzev Slovenije. Prvenstveni zadatak ovih sporazuma je bio da na neki način nivelišu veličinu i strukturu oružanih snaga i da ih dovedu u neku defanzivnu kategoriju, tako da više nijedna od vojski na ovim prostorima nije mogla imati ofanzivni karakter i nije mogla biti pretnja nikome u susedstvu.

Zakon o vojsci, Ustav i drugi dokumenti definisali su ključne uloge vojske u Bosni i Hercegovini. To je odbrana suvereniteta, učešće u mirovnim operacijama i pomoć civilnim vlastima u raznim situacijama. Nijedan od tih zadataka u teoriji nije sporan. Ipak, ovaj prvi i osnovni, vitalni zadatak vojske – odbrana suvereniteta države – potpuno je neostvariv. Naime, brojno stanje vojske je takvo da možete komandovati glasno s jednog mesta. Ja pitam: koja to država može da bude odbranjena sa 16.000 pripadnika vojske kao što je slučaj sa Bosnom i Hercegovinom?

Mi imamo deset hiljada profesionalnih vojnika i oficira, odnosno starešina, imamo hiljadu civila na poslovima u vojsci i još pet hiljada pripadnika rezervnog sastava. U Bosni i Hercegovini je ukinut regrutni sistem. Rezervni sastav se popunjava onima kojima je ugovor istekao nakon određenog vremena provedenog na profesionalnoj vojnoj službi.

Drugo, morate razmatrati i od koga ćete se braniti. Onda morate videti ko su susedi. Susedi (i potencijalni agresori) su Crna Gora, Srbija, Hrvatska i Italija preko Jadrana. Jedini ko nije sused Bosne i Hercegovine, a ko može napasti Bosnu i Hercegovinu, jeste NATO. Ako napadne NATO, postavlja se pitanje možemo li se braniti, ima li smisla uopšte imati vojsku da se odbranimo od takve agresije? Druga hipotetička mogućnost je da napadne jedna od susednih zemalja. Ako mi imamo tronacionalnu vojsku, onda se postavlja pitanje hoće li jedna komponenta od tih nacija učestvovati u odbrani ako napadne njena matična država? Neće! JNA je pokazala da je to nemoguće. U svakoj komandi vojske BiH su tri čoveka – Srbin, Hrvat i Bošnjak. Svi se međusobno bave špijuniranjem i čekaju ko će koga prvi prevariti. Prema tome, nema tu ozbiljnog rada, pa onda nema ni ozbiljne odbrane.

Milan Gorjanc: Vojska bez vizije

Meni se čini da sadašnje rukovodstvo slovenačke vojske nema pravu viziju šta će biti sa tom vojskom i odbrambenim sistemom Slovenije, ukoliko NATO zapadne u krizu. Na primer, beži se od bilo kakvog povezivanja sa vojskama na istoku, od Hrvatske pa dalje. S Hrvatskom kao prvim susedom imamo jako malo kontakata. Prvi kontakt smo ostvarili tek u januaru 1998, a i tada samo u okviru vojnog školstva. Na tome je i ostalo.

Ni slovenačka vojska nije sposobna da izvrši prvenstvenu namenu – odbranu zemlje. Trenutno je čini oko 3400 vojnika sposobnih za borbu i ako u to ubrojimo 1850 podoficira i nešto oficira nižeg ranga, mogli bismo reći da su to jedino borbeno sposobni ljudi od 7500 zaposlenih u odbrambenom sistemu. Manjak vojnika se nadoknađuje rezervnim sastavom, takozvanom dobrovoljnom rezervom, koja za sada broji oko 3500 vojnika, a neke su procene bile čak da bi to trebalo biti negde oko osam do deset hiljada vojnika. Međutim, odziv je minimalan. Rezervu, uglavnom, čini pešadija. Nedostaju joj specijalci.

Nikola Dončić: Trendi raskid s tradicijom

Vladajuće političke strukture u Crnoj Gori su organizovanje vojske u potpunosti uskladile sa zahtevima i normama NATO Alijanse, za razliku od onog njihovog početnog pristupa ka samostalnom oblikovanju oružanih snaga. Stav opozicije da građani na referendumu izraze stav o tome potpuno je zanemaren.

Istina, Crna Gora ima ratničku tradiciju i istoriju, međutim, teško da možemo govoriti o nekoj crnogorskoj vojsci iz tog perioda. Danas se situacija veoma razlikuje, u Crnoj Gori nema više vojne euforije, nema velikog broja mladih ljudi koji su naučeni na vojsku, jer u Crnoj Gori sada vladaju neki drugi trendovi, a onaj element koji ih je u poslednje dve decenije svezao za vojsku, upravo je bila zajednička država ili zajednica Srbije i Crne Gore. Taj srpski element u Crnoj Gori je bio dominantan i u samom odabiru mnogih da se priključe svim tim aktivnostima.

Donošenjem vojne strategije danas u Crnoj Gori i usled načina na koji će se uopšte formirati vojne strukture, struka je potpuno stavljena u drugi plan, a dominantnu ulogu imaju politički stavovi, tačnije vladajuća koalicija Demokratske partije socijalista i Socijaldemokratske partije.

Nije potrebno govoriti da se mišljenje građana zanemaruje. Prosto je neverovatno kako je vlast izuzetno važne odluke, koje se odnose na čitav spektar i međunarodnih i odnosa u samoj zemlji, donela gotovo preko noći. Tako, na primer, imamo situaciju da je vlada usvojila komunikacionu strategiju o evroatlantskim integracijama, stavljajući opozicione strukture i građane pred svršen čin. Taj dokument, kao i strategija odbrane, famozni član 98 Odluke o slanju oružja u Avganistan i čitav niz sličnih dokumenata doneseni su daleko od očiju javnosti i bez legitimiteta.

Vojska Crne Gore trenutno ima oko 2400 plaćenih formacijskih pozicija, od čega je 410 oficira, 898 podoficira, 728 vojnika po ugovoru i 310 civila. Oružane snage nisu u potpunosti popunjene, a prema planu Generalštaba i Ministarstva odbrane nedostaje još 400 vojnika po ugovoru.

Nakon donošenja Zakona o vojsci, procenu veličine i snage vojske treba da izvrši vlada. Međutim, po rečima Dragana Samardžića, viceadmirala i v.d. načelnika Generalštaba, to će se ponovo uskladiti sa evropskim standardima – presudnu ulogu u definisanju crnogorske vojske imaće strani stručnjaci, odnosno predstavnici NATO Alijanse.

Zanimljiva je i mornarica u Crnoj Gori. Iako je prvobitno bila najavljena generalna demilitarizacija, mornarica nije nimalo slabija. Ima pet aktivnosti i na neki način predstavlja spoj mornarice iz one stare flote bivše Jugoslavije, zatim neke trendi formacije, a može se čak reći da je u skladu sa nekim trendovima u Crnoj Gori koji se odnose na razne kriminalne radnje.

Aleksandar Radić: Reorganizacija i promena tradicije

Samo je Srbija dobila oružanu silu koja je direktno izvedena iz iskustva Titove Jugoslavije. To je imalo, s jedne strane, svoje vrline – u samom početku bili su rešeni ozbiljni problemi, od sistema školovanja kadrova, sređivanja kompletne infrastrukture, rezervi, naoružanja i usklađivanja svih logističkih potreba koje su nasleđene od 1991. godine. S druge strane, tu je bio problem političke kontrole koja je bila čvrsto oslonjena na režim Slobodana Miloševića. Dodatni problem bio je naslediti vojsku koja ima čvrstu strukturu i elitu i naterati je da prihvati realnost vremena i potrebu da se menja.

Sve snage koje su postojale 1991. godine pretočene su u novu vojsku Jugoslavije, sa korekcijama koje su bile tek nužno prilagođavanje prostoru kojim se raspolagalo, količinama tehnike i, pre svega, brojem ljudi. Ta vojska se po svemu onome što je bila nimalo nije razlikovala od prethodne JNA osim, naglašavam, po zoni odgovornosti. JNA je, recimo, 1991. godine imala u kopnenoj vojsci 17 korpusa. Kad je pretočena u Vojsku Jugoslavije, broj korpusa je redukovan na osam (novosadski, kragujevački, beogradski, užički, niški, prištinski, podgorički i leskovački).

Prvi pokušaj da se smanji vojska bio je 1994, ali je on ostao manje-više kozmetičkog karaktera. Rasformiran je jedan broj jedinica koje nisu imale svrhu, nisu bile popunjene pasivnom rezervom ili nisu imale naoružanje. Tri godine kasnije moralo se ući u jedan ozbiljniji proces reorganizacije. Bilo je mnogo najava da će to biti jedna duboka promena, ali na kraju se pokazalo da je sve ostalo u duhu postojećeg rešenja. Godina 1999. bila je period velikog iskušenja. Vojska je narasla u skladu sa planom ratnog razvoja. I kad se taj rat, konflikt sa NATO-om završio, bilo je jasno da se konačno mora podvući crta i ući u jednu ozbiljniju reorganizaciju.

Da bismo videli gde je problem van same strukture, moramo je povezati s politikom. Slobodan Milošević je imao veliki problem kako da 1991. godine nametne kontrolu nad federalnim oružanim snagama, koje su se zaista ponašale kao zasebna republika. On to nije želeo da dopusti, što je stvorilo jednu vrstu permanentne bitke između Miloševića i vojne strukture.

Milošević nije imao mnogo problema sa pojedincima, jer pojedinci su zapravo pokazali jednu ekstremnu dozu oportunizma. Oni su uvek sledili glavnu liniju. U trenutku kad je bilo jasno da su mogli da preduzmu neke radikalne ishode, oni to nisu činili. To je bio slučaj i 1991, i 1996. godine, kada se očekivalo da bi vojska mogla da ima i jednu ozbiljnu političku težinu i da utiče na promenu režima. Ona to nije učinila. Bavila se, uglavnom, sama sobom.

Vrlo važan događaj u istoriji srpskih oružanih snaga jeste početak demokratskih promena u oktobru 2000. godine, kada se očekivalo da će se staviti tačka na sve to što se dešavalo u vreme Miloševića. I to je zastalo. Vojislav Koštunica, kao naslednik Slobodana Miloševića, napravio je dogovor koji je obrazložio time da izbegava revanšizam, ali je, u stvari, napravio pakt s vojskom. General Pavković i jedna grupa ljudi koji su ubedljivo bili nosioci svega lošega što je bilo nasleđeno od JNA, na taj način su dobili odrešene ruke. Oni su stvarno postali država u državi koja je odlučivala sama o sebi.

U takvoj atmosferi se u decembru 2001. godine ulazi u dinamički plan racionalizacije i delimične reorganizacije. Bez obzira na mnoge krupne reči oko toga kako je trebalo da izgleda nova reorganizacija, reč je bila o privatizaciji vojske vezanoj za jednu ličnost, za ličnost generala Nebojše Pavkovića. Ukinut je strateški nivo rukovođenja i komandovanja armije u korist korpusa. Korpusi su bili pojednostavljeni utoliko što je bio ukinut jedan korpus – kragujevački. I to je bilo sve što je učinjeno u praksi. Smanjen je broj taktičkih jedinica, ali uglavnom su predmet reorganizacije bile jedinice pasivne rezerve.

Posle odlaska generala Pavkovića opet sledi jedan period oklevanja oko toga šta dalje činiti. Inače, prvi period, od početka demokratskih promena 2000, pa praktično do dolaska Tadića na mesto ministra odbrane posle atentata na Zorana Đinđića, može najbolje da se odslika u frazi zbog čega nije uspela reforma u to vreme: "Zato što nije jasan stav velikih sila prema statusu Kosova, nećemo da idemo u reformu", jer se podrazumevalo da reforma sama po sebi znači ozbiljno ugrožavanje borbene gotovosti oružanih snaga. Boris Tadić je bio prvi ministar od autoriteta, zbog čega se 2003. godine preduzelo nekoliko vrlo ozbiljnih koraka da se stvari konačno dovedu u red. Za početak, Generalštab je podređen Ministarstvu odbrane, a Ministarstvo odbrane je preuzelo znatan deo kompetencija koje se odnose na politiku odbrane, finansiranje i kadrovsku politiku koje su do tada bile u nadležnosti Generalštaba.

Služba bezbednosti, kontroverzna zbog svog političkog uticaja u prošlosti, dovedena je u nadležnost Ministarstva odbrane, kao i obaveštajna služba. To je učinjeno u vreme Tadićevog mandata i iza toga sledi jedna mala pauza u vreme mandata ministra Davinića 2004. i 2005. godine, što se poklapa s kratkotrajnim postojanjem državne zajednice Srbije i Crne Gore. To je jedan nesrećan period u kome sistem odbrane nije mogao da funkcioniše. Nije moglo da se uđe u reformu koja je odavno bila zrela. Sve je stalo, jer je crnogorska politička vrhuška obezbedila neproporcionalno veliki uticaj na odlučivanje u sistemu odbrane, i u odnosu na demografske veličine Crne Gore i u odnosu na budžetiranje. U takvoj atmosferi, u kojoj su mnoge ključne dužnosti imale ličnosti imenovane od strane Crne Gore, tu se stalo.

Crna Gora je bila na putu osamostaljenja i nije bilo sporno da će pre isteka oročenja postojanja državne zajednice doneti odluku, nije bilo tretirano šta će se dešavati sa sistemom odbrane u Srbiji i sa te strane došlo je do blokiranja donošenja dokumenata, sve se odbijalo. Jedino što se moglo učiniti, kad je reč o samoj organizaciji vojnih snaga, bilo je dovesti vojsku nazad na neki nivo organizacije – na Pavkovićev nivo. Pavković je u svom "iskoraku" u reorganizaciji direktno vezao korpuse za svoju ličnost, za mesto načelnika Generalštaba. On je računao s tim da će ostati dugo na tom položaju. Ukinute vidovske komande su u vreme reorganizacije ponovo formirane, ali bilo je izvesno da će se morati otići i korak dalje.

Taj proces reorganizacije se već nazire u vreme kada je general Ljubiša Jokić, kao predstavnik Crne Gore, bio načelnik Generalštaba pred sam kraj postojanja državne zajednice. Drugi čovek vojske u to vreme bio je general Zdravko Ponoš, čovek koji je dospeo u sam vrh potpuno neobičnim kanalima za dotadašnje iskustvo u napredovanju i vođenju kroz karijeru kadrova u jugoslovenskim oružanim snagama. General Ponoš je jedna ličnost koja je ostavila snažan lični pečat, utoliko što se sam u situaciji koja je bila daleko od povoljne, bez ozbiljne političke podrške, usudio da napravi plan reorganizacije koja je počela onog trenutka kada je Crna Gora proglasila samostalnost i kad je Srbija, silom prilika, bez donošenja odluke u sopstvenim političkim organima ili kroz neki mehanizam ispitivanja stava stanovništva, postala samostalna država.

Već u junu 2006. završen je Nacrt taktičkog pregleda odbrane koji do dana današnjeg nije usvojen u parlamentu, ali je poslužio kao slabašna, ali ipak nekakva osnova za ulazak u radikalnu reorganizaciju. U periodu od jula 2006. do juna 2007. godine sprovedena je duboka reorganizacija u kojoj je vojska dobila strukturu koja bi trebalo da odgovara nečemu što prepoznajemo kao iskustvo NATO-a, iskustvo država koje su već uspele da uhvate korak s vremenom kad je reč o organizaciji oružanih snaga.

Ima mnogo slabosti u svemu tome što je činjeno, utoliko što nije postojala dovoljno jasna politička podrška i sada tek treba da se donese gomila dokumenata koji bi trebalo to da prate. Zakon o vojsci koji je bio potreban na samom početku, stupio je na snagu tek 1. januara 2008, kada je čitav posao oko reorganizacije već bio gotov.

Sadašnja situacija je otprilike ovakva: reorganizacija je završena, u toku je proces oblikovanja strateških dokumenata, ali veliku blokadu predstavlja snažan partijski uticaj na oružane snage. Od maja 2007. dominantnu ulogu ima Demokratska stranka, a ona je u priličnoj meri prilagodila izbor rukovodećih kadrova svojim ambicijama, utoliko što je svega nekoliko generala dobilo čin u prošlosti, a sad je njenim ukazom promovisan veći broj generala nego što je dosad ukupno to bio slučaj u sastavu oružanih snaga.

Milan Gorjanc: Odlivanje u Austriju

Problem slovenačke vojske je, pre svega, kadar. Kvalitetan kadar profesionalnih vojnika odlazi. Slovenačka privreda se otvara, otvaraju se radna mesta, kvalitetniji ljudi odlaze u civil za boljim platama i mirnijim životom. Ipak, glavni razlog za napuštanje vojske, po mom mišljenju, jesu odnosi unutar vojske. Na primer, nemogućnost napredovanja. Svako napredovanje je vezano za formacijski položaj, a formacijskih položaja je u podoficirskoj piramidi sve manje, tako da mlad čovek nema mogućnost napredovanja. Drugo, Austrija je najavila profesionalizaciju svoje vojske i želju da prima i državljane zemalja Evropske unije u svoju profesionalnu vojsku. Vrlo je realno da će mnogi mladi profesionalni vojnici Slovenci hteti da odu u austrijsku vojsku, gde će imati veće šanse za napredak.

Igor Tabak: Manjak

Tokom vrlo aktivnog kretanja ka članstvu u NATO-u u Hrvatskoj su se profilisali problemi koji su, u principu, jako slični slovenačkim. Ispostavilo se da glavni problem nije tehnika. U trenutku kad postoji normalan budžet i kad privreda radi raspiše se tender, pa se tehnika kupi. Ili se sklope neki bilateralni poslovi, pa se krene i nešto proizvoditi. Ispada da je mnogo teže proizvoditi kadar. To nije nešto što se može rešiti za godinu-dve. Tada postupno dolazi na videlo koliko nam, u stvari, tehničkih stručnjaka treba i koliko ih malo ima. Jasno je da je tehnička baza loša i da će se verovatno menjati prilično aktivno narednih godina. U Hrvatskoj se još nije skupilo snage za jasno reći koliki problem je kadar, ali vidljivo je da do tog koraka dolazimo i biće jako zanimljivo videti kako će se taj problem rešiti.

Aleksandar Radić: Višak

Za razliku od ekstremnog slučaja u Sloveniji gde više nemate gde da unapredite mladog oficira, niti imate prostora da ga provlačite s dužnosti na dužnost i do logičkih mesta, u Jugoslaviji je postojao drugi ekstrem – preterani broj jedinica koje su se u praksi svodile na fabriku visokih oficira zbog toga što je svaka od tih brigada i u miru imala komandanta i zamenika komandanta. Nedostajali su vojnici. Govoriti o broju taktičkih jedinica je vrlo bitno u slučaju Jugoslavije, odnosno Srbije kao naslednice njenog vojnog iskustva, jer je veliki broj jedinica ranga brigada proizvodio široki prostor za napredovanje kadrova. Sadašnja struktura srpske vojske je svedena na šest brigada u kopnenoj vojsci i na četiri jedinice ranga brigade u sastavu Ratnog vazduhoplovstva. Ostalo je samo osam brigada pasivne rezerve, ali i one nisu kao nekadašnje. U miru su podređene komandi za obuku.

Ostoja Barašin: Rasipanje na ceremonijal

Unutrašnja struktura vojske Bosne i Hercegovine otprilike odgovara NATO standardima. U komandnoj liniji, na vrhu hijerarhije je Predsedništvo, pa Ministarstvo odbrane, pa zajednički štab i iza toga dve komande – operativna i komanda za podršku. Pod ovom operativnom komandom je jedna brigada za taktičku podršku i tu se nalaze vojnobezbednosne snage, snage za deminiranje, i druge pomoćne snage i snage za otklanjanje ubojnih eksplozivnih sredstava. Zatim, postoje vazdušne snage i snage za protivvazdušnu odbranu koje u svom sastavu neće imati mlazne avione. Uz ovo, postoje i tri manevarske brigade.

U hijerarhiji komande za podršku nalazi se logistika, zatim komanda za upravljanje ljudskim resursima i komanda za doktrinu i obuku. Imamo takozvana tri puka formirana po "britanskom modelu". Oni nisu borbene jedinice, ne vrše nikakvu obuku, već imaju nacionalnu dimenziju. Namenjeni su isključivo za negovanje tradicija. I uglavnom služe za proslave, za obeležavanje ili čuvanje nacionalnih i svakih drugih tradicija. Jedan puk je srpski, drugi je hrvatski, a treći je bošnjački. Tako da jedan puk, koji se nalazi u Banjaluci, neguje tradiciju bivše Vojske Republike Srpske i uopšte tradiciju srpskog naroda. Onaj drugi, koji se nalazi u Travniku, neguje tradicije bošnjačkog naroda, a onaj treći u Mostaru, odnosno Čapljini, tradicije hrvatskog naroda. Znači, služe samo za ceremonijalne potrebe i tako su i instrukturirani. Ti pukovi, odnosno njihovi bataljoni, u normalnim uslovima su u sastavu ovih manevarskih brigada, a kad služe za ceremonijalne potrebe, onda se postrojavaju u sastave pukova.

Time je iznađen kompromisni model da se sačuva neka tradicionalna dimenzija, a da istovremeno budu u skladu sa NATO standardima.

Kada se govorilo o stvaranju jedinstvene vojske u Bosni i Hercegovini, rečeno je da će to biti daleko manja, efikasnija, jeftinija vojska, vojska prilagođena NATO standardima... Njen budžet je višestruko veći i od budžeta Federacije i od budžeta Republike Srpske, tako da je priča o jeftinijoj vojsci potpuno besmislena.

Milan Gorjanc: Manje, a skuplje

Nama se svojevremeno govorilo kako će slovenačka vojska biti jako jeftina, a sad se događa da naš budžet u ovoj godini ima preko 870 miliona dolara. Do sada se davalo oko 1,7 odsto bruto domaćeg proizvoda, zahtev NATO je da se daje dva, a prognoze su da će se za vojsku davati do 2,3 odsto budžeta. Gotovo polovina budžeta ide na plate i razne dodatke, zatim na regionalnu infrastrukturu – previše je kasarni, a istovremeno nema odgovarajućeg strelišta i poligona, itd. Da uporedimo, kada se najviše davalo za JNA 1980. godine, davalo se oko 580 miliona dolara. A tadašnji kvalitet nacionalne odbrane neuporedivo je sa njenim kvalitetom danas. Uzmimo samo podatak da je tada, samo u mirnodopskom sastavu, u Sloveniji bilo oko 22.000 mladića iz cele bivše države, da je bilo oko sto hiljada rezervista u JNA, da je bilo oko 160 tenkova...

Igor Tabak: Skuplje, a šta

Pre dve godine vojni budžet u Hrvatskoj je dotakao dno. Kada se u Hrvatskoj kaže "puno novaca za vojsku", ljudi se sete početka devedesetih, kada su se za vojni budžet odvajali ogromni postoci. Na vojsku je 1995/96. odlazilo čak više od 25-30 odsto budžeta. Pretprošle godine vojni budžet je iznosio samo 1,69 odsto ukupnog budžeta i to je bila najniža tačka. Od tada ponovo raste u skladu sa početkom pregovora za ulazak u NATO Alijansu. Ove godine je, takođe, porastao. Hrvatska sad odvaja otprilike milijardu dolara godišnje, a najverovatnije će rasti i dalje do tih famoznih dva odsto. Ipak, kod nas je veće pitanje šta će se za te novce dobiti.

Nikola Dončić: Malo mnogo

Vojnim budžetom za modernizaciju i opremanje vojske u ovoj godini planirano je 9,8 miliona evra, od čega je za nabavku novog naoružanja i opreme izdvojeno 5,2 miliona, što je svakako veliki iznos za zemlju koja je u početku nameravala da potpuno demilitarizuje društvo. Vojska će tim novcem, između ostalog, dobiti nove uniforme, na koje se čeka još od samostalnosti Crne Gore. Tu spada i terenska odeća, zaštitna oprema za rad, a jedan od prioriteta je nabavka novih komunikacionih sistema, opet onih koji su u skladu sa NATO standardima. Postoji i namera da se obavi nabavka višenamenskih helikoptera i remont četiri "gazele". U specijalnoj jedinici, na primer, u toku je isporuka savremenog naoružanja i opreme u vrednosti čak oko dva miliona evra.

Aleksandar Radić: Kontrola finansija

Demokratska stranka mora da pronađe formulu za razumevanje pre svega finansijskih problema sa strankom G17 plus, koja ima velike kompetencije u kontroli finansija srpske države. Tu se pokazalo da postoji nekoliko slabih tačaka, jer unazad nekoliko godina datira sukob između Ministarstva odbrane i Ministarstva finansija, posle koga je Ministarstvo finansija na sebe preuzelo sve kompetencije kad je reč o budžetiranju i to za posledicu ima vrlo spor proces reorganizacije, koji nije moguće sprovoditi kroz redovni budžet. Vojska je za ovu godinu napravila budžet koji bi trebalo da bude 2,4 procenta nacionalnog dohotka. Pokušala je da napravi i jedan manevar za uvećanje od 25 odsto koje neće biti primećeno. Naime, 25 odsto budžeta je usmereno za vojne penzije. Prelaskom vojnih penzija u jedinstveni državni fond, a bez promene ukupnog iznosa budžeta, vojska bi faktički dobila povećanje od 25 procenata.

Koliko su to bile srećne ili nesrećne nabavke i kakav je bio izbor, možemo dugo da razgovaramo, ali Jugoslavija i Srbija faktički nisu nabavile ništa od hardvera ratne tehnike još od vremena bivše Jugoslavije. Slaba tačka vojske Srbije su raketni helikopteri – ima ih samo dva-tri. Hrvatska ih, na primer, ima deset, a Bosna i Hercegovina pet. To znači da Srbija, iako najveća zemlja unutar prostora bivše Jugoslavije, ima dramatičan pad sposobnosti, jer nije reč samo o helikopterima vojne namene. Oni mogu biti upotrebljeni i za intervencije u slučajevima kada je potrebno ispuniti razne misije – od borbe protiv terorizma do borbe protiv raznih prirodnih i drugih katastrofa. Te helikoptere je trebalo modernizovati i remontovati iz Nacionalnog investicionog fonda. Ovo je već treća godina kako Ministarstvo finansija to obećava, a ti helikopteri su još prizemljeni na batajničkom aerodromu.

Igor Tabak: Kupovine i tenderi

Što se opreme tiče, u Hrvatskoj se dosta kupovalo. Kupovane su radarske mreže, kupovani su komunikacioni sistemi, raspisan je tender i od Finaca su u prvoj turi kupljena 84 oklopna vozila, a u planu je i kupovina još 42, što je već ozbiljan broj. Osim mobilnosti vojske, postavljeno je i pitanje drugog transporta, tako da će Hrvatska verovatno u dogledno vreme raspisivati tendere za kamione. Što se vazduhoplovstva tiče, Slovenija ga se u jednom momentu odrekla, a naše vazduhoplovstvo ima dvojaku funkciju koja je, u stvari, bila dodatni garant da nećemo ostati bez njega. Naime, nama naše ratno vazduhoplovstvo rešava i kanadere i protivpožarnu sezonu. Znači, i helikoptere za protivpožarnu sezonu i druge specijalizovane letelice.

Milan Gorjanc: Sklapanje

U Sloveniji je danas težište ne toliko u nabavci oružja za odbranu zemlje, koliko u nabavci oružja za izvođenje zadataka u mirovnim operacijama, kao što su patroliranje, obezbeđenje i intervencije. Tako da na raspolaganju trenutno imamo dva bataljona – jedan pune formacije, drugi još nije osposobljen – koji su namenjeni isključivo intervencijama spolja i obavljaju tu službu u inostranstvu. Opremljeni su uglavnom lakim borbenim vozilima domaće proizvodnje. Međutim, i to moramo uzeti sa rezervom, jer iako neki tvrde da je tu pet odsto slovenačkog rada, meni se čini da je čak i manje od toga, jer je rađeno po austrijskoj licenci, i sve je manje-više došlo iz Austrije, a kod nas se samo sklapa.

Ostoja Barašin: Svašta

Za tehničko opremanje vojske Bosne i Hercegovine prihvaćeni su NATO standardi. Do sada su standardizovane komanda i kontrola i standardizovana je dokumentacija. Mislim da čak ni prvi ljudi vojske u Bosni i Hercegovini ne znaju čiju sve tehniku nemamo – rusku, zapadnu, istočnu... To sad predstavlja dodatni problem u servisiranju te tehnike i njene upotrebljivosti.

Ostoja Barašin: Rizik bez mandata

Bosna i Hercegovina je već ulaskom u Partnerstvo za mir i predvorje NATO-a, morala preuzeti i deo međunarodnih obaveza u tom pogledu. Danas je deo oružanih snaga Bosne i Hercegovine angažovan u mirovnim operacijama u svetu, tako da imamo dve posmatračke misije u Kongu i u Etiopiji i Eritreji i imamo jednu misiju za uništenje mina u Iraku, sastavljenu od 36 ljudi. Trenutno se sprema jedna borbena misija za Irak, koja će biti malo na vrućem terenu, nekih 49 ili 45 ljudi, otprilike, koji će imati faktičke borbene zadatke, imaće određenu teritoriju i objekte.

Ipak, jedan sam od onih koji misle da je ulazak u tu obavezu, pogotovu na vrelom azijskom odnosno bliskoistočnom prostoru, u Iraku i Avganistanu, avantura koja može Bosnu i Hercegovinu dovesti u prilično komplikovanu situaciju, pre svega može postati jedan od ciljeva terorističkih organizacija. Tvrdim da je Bosna i Hercegovina tamo u misiji Sjedinjenih Američkih Država, a ne Ujedinjenih nacija. I to dodatno još otežava ovako komplikovanu situaciju. Zemlje koje su prisutne na tim prostorima već su to osetile, tako da Bosna i Hercegovina može biti izložena tim pretnjama, pogotovu sada kad bude ušla u praktične borbene operacije na tim prostorima. Mislim da je to avantura koju je bosansko rukovodstvo moralo prihvatiti pod pritiskom Amerikanaca, tim pre što je iračka operacija u kojoj učestvuju pripadnici oružanih snaga iz Bosne i Hercegovine diskutabilna i sa međunarodno-pravnog stanovišta, jer mi znamo da su Amerikanci izveli agresiju zajedno sa još nekoliko zemalja članica NATO na Irak, a da pri tom nije dobijena saglasnost, odnosno mandat Ujedinjenih nacija.

Aleksandar Radić: NATO i anti-NATO

Na planu međunarodne vojne saradnje glavnu blokadu predstavlja Demokratska stranka Srbije (DSS). Svi srpski političari su 2000. godine olako prihvatili Partnerstvo za mir i NATO kao neku smernicu, bez obzira na to što nije izrečeno da je ambicija Srbije da jednog dana postane članica NATO-a, i to se uzelo zdravo za gotovo. O tome u Srbiji nije bila vođena ozbiljna rasprava. Čak je trebalo mnogo vremena da posle uvođenja Partnerstva za mir neki naši političari shvate da za ulazak u tu organizaciju treba podneti zahtev. Na kraju su članice NATO-a uputile poziv Srbiji da se pridruži programu Partnerstva za mir, ali do ovog trenutka taj program faktički nije konzumiran. To sad pokazuje koliko imamo ozbiljan program na planu oblikovanja naše praktične politike. Ne znamo šta hoćemo. Lutamo, ne činimo poteze koji bi bili dosledni, da bismo od početka anti-NATO kampanje imali vladu koja funkcioniše na dva potpuno suprotstavljena koloseka. S jedne strane, Demokratska stranka i donekle G17 plus i dalje tiho pokušavaju da spasu komunikaciju sa NATO-om. S druge strane, DSS nije ponudio alternativu, nije ponudio ideju. Oni samo znaju šta ne žele – ne žele NATO. I sad smo došli do ovih izbora, posle kojih tek treba da vidimo kuda Srbija dalje ide i gde ćemo tražiti strateške partnere. Da li ćemo nastaviti putem približavanja NATO-u ili ćemo pokušati da pronađemo svoj autentični model.

Nikola Dončić: Američki pritisak

Crna Gora je uključena u Partnerstvo za mir. U ovoj godini učestvuje u 69 programa, a 132 pripadnika Ministarstva odbrane, unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde učestvovaće u devet oblasti partnerske saradnje. Pošto je ustanovljeno da je poznavanje engleskog jezika jedna od tih najslabijih stavki crnogorskog kadra, veoma aktivno će se u tom programu Partnerstva za mir raditi na učenju jezika. Zatim tu spada i medicinska podrška, vojna edukacija, obuka, doktrina i još sličnih programa.

Iako pregovarački prostor koji Crna Gora po pitanju priključenja NATO-u ima na raspolaganju uopšte nije jasan – a pitanja koja crnogorske građane najviše interesuju su: vojna postrojenja na crnogorskom tlu, rizik od terorizma, te uslovi učestvovanja u međunarodnim misijama – nemaju odgovore. To nikako ne sprečava Crnu Goru, odnosno vlasti u Podgorici, da ostvare taj naum, a nedavno ih je na Bukureštanskom samitu podržao i sam predsednik SAD Džordž Buš, koji je na neki način širom otvorio vrata Podgorici za ulazak u severnoatlantske integracije.

Zanimljiv je odnos Crne Gore i SAD, ima se utisak da upravo SAD guraju Crnu Goru prema NATO Alijansi i na neki način da joj finansijski i u stručnom smislu utiru put ka učlanjenju. Tako su crnogorski zvaničnici svojevremeno izjavili da nameravaju da se liše viška naoružanja, a ta odluka je doneta upravo na zahtev SAD. Vlada Sjedinjenih Američkih Država je izdvojila oko dva miliona evra za uništavanje viška naoružanja i municije, pre svega projektila zemlja–vazduh tipa "strela", kojih je u Crnoj Gori oko 1500. Prilikom potpisivanja tog sporazuma, ambasador SAD u Podgorici Roderik Mur istakao je kako pomenuta aktivnost ne predstavlja slabljenje odbrambene sposobnosti Crne Gore, već da je to doprinos zvanične Podgorice globalnom ratu protiv terorizma.

(Nastavak u idućem broju)

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---