---

In memoriam – Šaban Bajramović (1936–2008) >

Uzvodno do muzike

Primenjujući pravo (muzički) jačeg, Šaban Bajramović je iz ondašnje Jugoslavije i sa njenih rubova uzimao sve i samo ono što mu se sviđalo. Panonsku niziju ostavio je velikom županu Zvonku Bogdanu, Dalmacija je za Šabana bila isto što i Mletačka Republika koja ga se sa njenim mandolinama i Duždevom palatom nije doticala, kao gođ ni Crna Gora, pa čak ni žalna Makedonija. "Ašunen Romalen" izvirao je negde gde i Tamiš, tekao je kroz Dunav i kroz Drinu duboku u Bosnu

Za Šabana Bajramovića nisam znao dok nisam pročitao opsežan, merodavan i nadahnut tekst u "Startu". Ne znam ni koje godine, osamdesete, možda osamdeset i neke. Neću da proveravam, kad nisam dosad, ni kako se piše "Ašunen Romalen". A tako se zvao Šabanov prvi LP, snimljen, gle, i izdat u Ljubljani. Trebalo bi nakon četvrt veka i to proveriti, ali sam odlučio da se držim kao porotnik koji ne sme ni sa kim da razgovara o slučaju i koji ne sme da zna šta o tome javljaju mediji: našto pevati "Vječnaja pamjat" ako nam je za skromni nekrolog potreban internet? (Pa ipak sam, nehotice, prolazeći pored kioska pročitao da je kralj romske pesme sahranjen na Romskom groblju u Nišu: jesu li Romi izrazili želju za autonomnim grobljem ili im je negdašnja gradska uprava rekla: evo vam ova parcela, da vas većina ne dekoncentriše svojim običajima i znamenjima...)

Nabavio sam bio ploču, ponosan što pevača prati Zoran Pejković, moj smem slobodno reći dobar drug, koga sam znao sa turneja po Nemačkoj, još dok je radio sa Škulom, a i kasnije kad je prešao u privatnike, uglavnom, moj prvi muzički stub "Soni" nije znao šta ga je snašlo, kao uostalom ni moji susedi na Banjici, toliko sam puta pustio Šabanov prvenac.

Mislim da sam pesmu, onu u kojoj ima "aaa, opa cupa... lumbaj, lumbaj, lumbaj le" negde ranije čuo, jesam, u njegovoj izvedbi i sa minimalnim bendom, još malo pa kao da su ga pratili samo truba i doboš, tonalitet je bio barem tercu niži od tonaliteta koje će mu Zoran ispravno preporučiti; može biti da je gospodinu duvaču bilo najzgodnije da svira u tom ključu, Šaban je međutim i tu nepogrešiv: svaki je tonalitet moja kuća, i svaki je tempo dobar (praverzija beše osetno življa od kasnijih snimaka te pesme u kojima biće više meraka, ali u kojima se neće očuvati sva bezbrižna, tozovačka nasmejanost ranog Šabana i bandice kojoj nisam nikad ni znao ime, ako ga je to jest imala).

"Start" nije g. Bajramovića prehvalio. Pesma o belom konju kao ritam ima rumunsku dvojku, samu po sebi i samu za sobom kasajuću, druge su mu pesme pune malne rekoh ortodoksnog bosanskog sevdaha, ima bugarskih ukrasa i harmonija (u pesmi koja ima pripev "aaaa, tuki kamerav, aaaaa, sola avea", tako meni zvuči, izvinjavam se native speakersima, gde su završni akordi G-dur, a-mol, F-dur, d-mol te završni kao god i početni e-mol). Primenjujući pravo jačeg (muzički) Šaban Bajramović je iz ondašnje Jugoslavije i sa njenih rubova uzimao sve i samo ono što mu se sviđalo. Panonsku niziju ostavio je velikom županu Zvonku Bogdanu, Dalmacija je za Šabana bila isto što i Mletačka Republika koja ga se sa njenim mandolinama i Duždevom palatom nije doticala, kao gođ ni Crna Gora, pa čak ni žalna Makedonija. "Ašunen Romalen" izvirao je negde gde i Tamiš, tekao je kroz Dunav i kroz Drinu duboku u Bosnu. Iz Niš se nakon uspešno okončane svadbe pevač vinuo do Ljubljane. U maglovito jutro mora da je iz studija izašao sa članovima Zoranovog benda i jednim ili dva snimatelja: "Ljudi, noćas smo razbili!"

Nijedna pesma nije ušla tek da popuni prostor, ne zna se jesu li lepše melodije ili Šabanovo pevanje, Zoran ga je na harmonici pratio kao što bi čovek pratio rođenog brata, nikoga više. Nešto toliko supportive ne nalazim ni u sviranju neuporedivog Jovice Petkovića: u Jovici ima toliko muzike da on ne jednom sugeriše pevaču kojom od ravnopravnih i tobož sličnih bogaza da krene, Zoran Pejković je odlučio da se potčini Šabanovim instinktivnim melizmima i samo ih je podupirao, aranžmani su nepretenciozni ali svi umesni i svi zaslađeni koliko je potrebno, instrumentalni uvodi su u stilu najbolje sarajevske škole: između njih i pevačke teme ima neka tajna veza.

Jedino je Đelem, đelem Šaban otpevao uz klavir, manirom dotad nečuvenim, u kome ima nečeg španjolskog, mavarskog, otkud znam, koji će nagovestiti buduće Šabanove pustolovine sa latino bendovima, gitarama i činelama, ali gde ja već neću biti u prvim navijačkim redovima. Šaban Bajramović je sebi otpevao prateći glas prirodno ga prilepivši uz prvi, baš kao sestre Živka (Đurić) i Gordana Runjajić.

Kao što Ljiljana rođ. Petrović, sada mislim Batler, ima registrovane patente u završavanju fraze (ima ih i pokojna Vida Pavlović), tako Šaban ima jedan ukras koji je čuvao za sam kraj fraze, to je brzi triler naniže: kad slušalac misli da je dobio sve što je mogao dobiti pevač još jednom časti, uznemiri poslednji ton, nakon čega ga drži još stabilnije (iako je intonativno uvek bio siguran).

U Šabanovoj prvoj ploči ima istine i lepote (pa to je isto!) toliko da sebe naprosto nije mogao nadmašiti. Jedno sam ga vreme bio ispustio iz vida, od kolega sam čuo da se šlogirao, jednom, drugi put... U glasu se čuje, ako se valjano usredotočiš, sve što se na EKG-u vidi: opterećen onim što sam čuo o Šabanovom narušenom zdravlju, njegove novije snimke slušao sam u velikoj meri i kao istoriju bolesti: njegova je muzikalnost tako duboka, tako neodvojiva od njega da se nigde nije začuo nikakav falš, pa ipak je u njegovom glasu bila senka onoga što se približavalo i što ga je zateklo u prošlu nedelju (ima makedonska pesma koja se tako završava: "Jas ke si umram, jas ke si umram, rano v nedelja").

NEUSPELI INTERVJU: Pre dve ili tri godine imao sam ugovoren intervju sa Šabanom, on je imao koncert sa megabendom hrvatsko-latinoameričkog prijateljstva (ili samo takvog naziva i sastava?) u Nišu, pristao je da tog dana, posle generalne probe ili nakon koncerta da intervju za "Vreme". Otkucao sam i odštampao četrdeset pitanja, poneo dva kasetofona i dva kompleta baterija; nikad u svojoj novinarskoj, hm, karijeri nisam se ozbiljnije pripremio za neki intervju, poneo sam i basprim jer su neka od mojih pitanja zahtevala da mu otpevam i odsviram izvesne da kažemo situacije, intervju je bio zamišljen bolesno ambiciozno, prohtelo mi se da razumem i drugima protumačim Šabana Bajramovića kao Cvajg Magelana, u Niš sam stigao na vreme, ali je njihova proba kasnila, i ja sam jedva uspeo da mu se predstavim i da ga podsetim na dogovor koji ima sa mojom upravom. Nije poricao ništa, ali mi je rekao da bi posle probe morao da ruča, odlično, rekao sam, vodim vas na ručak, da, ali i deca me čekaju, vodim i decu, rekao sam. "Moram malo da odspavam pre koncerta", rekao je napokon "ali biće konferencija za štampu, tamo dođite, sve ću prvo vama da kažem...".

Bio je ljubazan ama očito ravnodušan prema medijima koji su u karijerama mnogog muzičara bili i te kakav katalizator. Držao se prema meni kao prema osobi koja mu nije ni od kakve koristi. Što je bilo baš i tačno. Da nisam čekao Jelenu Grujić koja je nesuđeni moj intervju iskoristila da vidi rodbinu i ganc novog bratanca, bio bih se isto poslepodne vratio u Beograd, ovako sam odslušao koncert o kome nisam hteo da pišem, javio sam nadređenima da je intervju propao: da Šabana Bajramovića predstavim kao zvezdu koja je zaboravila na olako prihvaćen intervju i bacila ubogog poslenika sedme sile u nepotreban trošak nije mi se dalo, u njegovom stavu i nije bilo arogancije, procenio je da mu pisani medij nije ni od kakve koristi. I dobro je kako već rekoh procenio. Nasuprot Srbiji koja daje silne pare CNN-u da je predstavi u svetlu lepšem nego što jeste, Šaban Bajramović bio je sam sebi reklama i nije osećao potrebu da se oko dodatnog publiciteta imalo potrudi.

Pitanja sam bacio, ne važe ni za kog drugog, i sad ne znam koju je pesmu prvu Šaban Bajramović naučio, ako je se seća(o) – eto, u to jedno "o" ovlaš obgrljeno zagradama stalo je ono neizrecivo, ono što se promenilo od nedelje u leto 2005. (ili 2006, kako bi to čovek znao!?) kad sam u niškoj tvrđavi poljubio binu do prošle nedelje koja mu je sklopila oči; kopkalo me je koga se on sećao kao pevača, morao je neko lepo pevati pre nego što je porodica Bajramović kupila vlastiti radio-aparat, jednog je dana Šaban prvi put pevao pred ljudima koji nisu iz njegove familije, šta je kupio od prvozarađenog novca, da li je svirao i šta, mada mi se činio uklopljen u romski aksiom da oni koji su dobri svirači nisu dobri pevači, hteo sam da sa njim porazgovaram o pesmama koje bi snimio uz tamburaše, što je uradio rani Haris, pa pozni Davorin Popović, za potrebe doduše filma i g. G. Bregovića, a čemu odnedavno teži i odvajkada sebidovoljni sa klavijaturama Luis... (Sad mi se čini da je bilo tušta i tma kudikamo i boljih pitanja, ali ko mi brani da se samozavaram?)

Diraju me sitne mudrosti i navike koje se gube sa svakom smrću, kaže negde Borhes. Tako je i sa veštinama. Nisam od mog dede naučio kako se pletu korpe, kako se plete i krpi mreža (keca, zagažnja), od Šabana Bajramovića nisam čuo koja pesma sama od sebe počne da mu se peva dok putuje i dok promiču bandere kao kod Žane Bičevske (Po Smolenskoi doroge stolby, stolby, stolby/Po Smolenskoi doroge gudiat, gudiat, gudiat... – mada je tekst mislim Okudžavin), ne znam je li zbilja on tj. Šaban izmislio temu proslavljenu filmom i proslavivši film Anđeo čuvar, ili ju je negde čuo, možda je bila u njemu kao kakav unutarnji tattoo, kao originalni njegov softver...

Dobio sam nedavno jedan od novijih Šabanovih CD-ova, kako mi se čini, kako bi se činilo nešto monomanu poput mene! Pozdravljam razvoj, pozdravljam džejmsbraunovsku scensku fazu, ali sam vezan za osobu koja se slikala za omot u Ljubljani, koja ne zna, baš kao ni ja, da ću radi nje dvadeset pet godina docnije putovati šeststo kilometara sa magnetofonima i neraspakovanim, zaludnim basprimom.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---