Knjige – Petar Popović, Rokopisi >

Bluz za Keti Bauman

zoran paunović

Posle Ilustrovane ex-YU rock enciklopedije Petra Janjatovića i NS-rokopedije Bogomira Mijatovića, dobili smo treću kapitalnu knjigu ovdašnje rok publicistike. I dok prva dvojica autora dokumentovano pokazuju koliki nam je i kakav bio rokenrol, Peca Popović odgovara na pitanje zašto je bio, a onda i zašto ga ima sve manje

Uvećana

Prokleta mogućnost izbora, kada je reč o rokenrolu, ne postoji ni kao privid: u pitanju je osobeni znak koji se ne da izbrisati nikakvom plastičnom operacijom niti lobotomijom, mentalni sklop koji – kao roditelje ili otadžbinu – nepitani dobijamo odmah po rođenju, i koji, ispod uvredljivo nakaradnih i apsurdnih uniformi u kojima provodimo život, nosimo sa sobom. Do kraja. O tome su svakako ponešto znali i članovi grupe Slejd, u pustom holu hotela "Jugoslavija" (jeftina simbolika ponekad ne zna za meru), posle polupopunjenog zrenjaninskog i polupraznog beogradskog koncerta, na kraju decenije čiji su početak posmatrali sa vrhova top-lista. Onaj što ih je tom prilikom intervjuisao znao je, već tada, mnogo više. Tridesetak godina kasnije, podario nam je knjigu Rokopisi (izdavač: Zepter Book World) u kojoj je, možda i nehotično, uz jednu svoju ispričao i mnoge naše životne priče. Provukao ih je kroz tridesetak tekstova o značajnim, premda ponekad skrajnutim protagonistima svetske rok scene iz njenog zlatnog doba. I mada su samo dva teksta neposredno posvećena ovdašnjim herojima, i u svima ostalima se ispotiha ispisuje povest jugoslovenskog roka: od Silueta, preko Bregovića i Štulića, sve do onoga jutra kada smo se probudili i shvatili da više nema ni Jugoslavije ni rokenrola.

Tako smo, posle Ilustrovane ex-YU rock enciklopedije Petra Janjatovića i NS-rokopedije Bogomira Mijatovića, dobili treću kapitalnu knjigu ovdašnje rok publicistike. I dok prva dvojica autora dokumentovano pokazuju koliki nam je i kakav bio rokenrol, Popović odgovara na pitanje zašto je bio, a onda i zašto ga ima sve manje, ne samo kod nas. Pri tome je autor Rokopisa jedan od retkih kojima pripada pravo da na to pitanje pokušaju da daju odgovor. Zašto baš on – nije potrebno objašnjavati onima koji pamte (a ima ih, lično poznajem bar nekoliko njih) tridesetak godina star portret Džimija Hendriksa iz neprevaziđenog Džuboksa i priču o YU grupi objavljenu u istom glasilu posvećenih, ili prikaz albuma Indeksa Modra rijeka, štampan u tada uglednom dnevnom listu, kao jedna od prvih najava istinskog prodora rok kulture u ljubomorno čuvani zabran mainstreama, subverzije na čijim će temeljima samo tri-četiri godine kasnije početi da se rađa Novi talas. Onima koji ne pamte – zato što imaju premalo ili previše godina – možda i treba reći da je Petar Popović, upravo kada je reč o uvođenju rokenrola u zvaničnu kulturu, onih godina kada je to bilo najvažnije obavio ogroman posao. Biografske reference darovitog i odvažnog medijskog pregaoca pri tom otkrivaju tek deo priče; onaj drugi, značajniji, čitalac će uspeti da nazre između redova knjige samozatajnog Popovića – ne samo učesnika i svedoka već i duhovnog i fizičkog pokretača mnogih ključnih događaja i pojava u ne tako zanemarljivoj povesti rok kulture u ovom delu sveta.

SVEDOK: Petar Popović

Petar Popović je odličan pisac; drugačiji ne bi ni uspeo da sačini ovakvu knjigu – neodoljivo uspešan spoj autobiografskog, romanesknog i poetskog. Keruakovski opredeljen za putovanje u kome nema konačnog odredišta, Popović ispisuje bedeker svoje i naše prošlosti, uzimajući za saputnike neke od najpoznatijih ličnosti epohe. Među njima ima onih koji su uspeli da ostvare čuveni zavet Pita Tauzenda i smrću prevare starost (poput Hendriksa ili Lenona, na primer), no još je više onih koji su odlučili da ipak ostare pre no što umru. Ali dostojanstveno. Tom dostojanstvu nemali doprinos daje autor Rokopisa: momak koji je otputovao na ostrvo Vajt da bi limenkom u čelo blagovremeno ukazao Krisu Kristofersonu na neke od osnovnih principa profesionalizma, tek koju godinu kasnije postaće – i zadugo ostati – muzički kritičar kog će odlikovati pre svega dobronamernost i blagonaklonost. Kada se bogovi umore i počnu nekako neprijatno da liče na obične ljude, kao Bob Dilan u jednoj bečkoj noći, taj kritičar je jednostavno tužan: rušenje idola ostavlja drugima, kojih je ionako oduvek bilo dovoljno. Mitovi u današnje vreme imaju uvredljivo kratak rok trajanja: lako se stvaraju i još lakše ruše – jedino ih je teško sačuvati, a autor ove knjige sebi dodeljuje upravo taj herojski zadatak. Pri tom, pored istinske posvećenosti, on raspolaže i drugim vrlinama nepokolebljivog čuvara vatre. On pamti mnogo i dugo, a njegova obaveštenost iznenađujuće često je utemeljena na saznanjima iz prve ruke. Takva saznanja duguje ponajviše svojoj sposobnosti da "otvara" sagovornike, čak i one najtvrđe, poput pokislog Martija Balina, depresivnog kapetana većeg broja potonulih svemirskih lađa, ili umornog i ogorčenog Jana Andersona. Posebno su zanimljivi njegovi susreti sa junacima iz senke, kao što su prvi fotograf Bitlsa – čovek po imenu Dezo Hofman, organizator Vudstoka Majkl Lang, ili neodoljiva Keti Bauman, dobri duh ove knjige. U tim susretima ispisana je svojevrsna paralelna istorija rokenrola, puna neobičnih otkrića i novih pogleda na mnogo puta ispričane priče. Popović, povrh svega, precizno uočava pojave i nepogrešivo im određuje smisao unutar znatno šireg vremenskog konteksta: otud dragoceno ukazivanje na činjenicu da je nepravedno zaboravljena Lena Lovič po mnogo čemu preteča P.Dž.Harvi i Bjork, kao i nekih drugih samosvesnih ženskih likova s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Zbog takvih i sličnih uvida (videti tekst o Hendriksu, na primer) knjiga Rokopisi je, pored ostalog, i kulturološka studija, jedinstvena u ovom žanru pre svega po toplini i emotivnosti autorovog pristupa i stila. Manje dobronameran kritičar mogao bi da zaključi da ta toplina i emotivnost neretko prelaze u patetiku. Zapažanje je tačno, uz važnu napomenu da u definisanju osnovnih odlika Popovićevog stila patetika prestaje da bude pežorativan termin. Nju su, zapravo, kompromitovali loši umetnici: da nismo, gonjeni sumanutom inercijom epohe digitalizovanog racionalizma, toliko bežali od patetike, svet bi danas verovatno bio bolje mesto za život, a mi u njemu bolji ljudi.

Kao što bismo bili bolji da smo uspeli da sačuvamo rokenrol. Rokenrol koji je – ubedljivo nas podseća Petar Popović u jednoj od najdragocenijih dimenzija ove knjige – nešto mnogo veće od izlizanog kvintnog kruga. Rokenrol je bajka, kao u priči o izgubljenom albumu Bitlsa; duh zajedništva i fantom slobode – rođen u Vudstoku a sahranjen možda već na ostrvu Vajt; život na ivici i život "do daske", što potvrđuju i primeri ne tako ortodoksnih rokera poput Ave Gardner ili Frenka Sinatre. Rokenrol je, međutim – o tome neopozivo svedoče svi junaci Rokopisa – pre svega ogromno polje imaginacije i kreacije, način poimanja i doživljavanja sveta, duhovni prostor u kome muzika možda i jeste osnovni, ali nije uvek i najvažniji element. Zato se razmišljanje o muzici ponekad pretvara u iskustvo potpunije i uzvišenije od bilo kog konkretnog zvučnog doživljaja. Rokopisi Petra Popovića nude upravo tu vrstu iskustva – opojnog kao polutama u kojoj prvi put u životu slušate Yesterday, setnog kao treperenje sveća u suton devetog decembra hiljadu devetsto osamdesete. I fatalnog kao Keti Bauman.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST