Pozorište >

Bezazleni skorojevići

ivan medenica

Branislav Nušić, Dr; režija Jagoš Marković; igraju Predrag Ejdus, Radmila Živković, Jelisaveta Sablić, Ivana Žigon i dr.; Narodno pozorište

Srpski doktori nauka besprekorno i bespogovorno prate sva najnovija tehnološka otkrića, do te mere da im i u domovima sve radi na dugme: otvaraju se i zatvaraju vrata, izlaze koncertni klaviri iz skrivenih odaja... To je bar prvi utisak koji se stiče na osnovu postavke komedije Branislava Nušića Dr u Narodnom pozorištu, koju je režirao, a ko bi drugi nego Jagoš Marković. Doduše, kao što može da se pretpostavi – ipak je ovo Nušić i to u Markovićevoj režiji – naši naučenjaci i njihova familija ne snalaze se s ovim čudima tehnike, pa se tako stalno nešto neplanirano otvara, zatvara, zaglavljuje u njihovom high-tech luksuznom okruženju (scenografija Borisa Maksimovića). To je, naravno, izvor beskrajno smešnog scenskog poigravanja, za koje ponekad imate utisak da može da traje takođe – beskrajno.

Razlog ovog komičnog nesnalaženja nalazi se, naravno, u osnovnoj pretpostavci Nušićeve komedije: bogataš Života Cvijović i njegova familija su skorojevići bez pravog naučnog (tehničkog) znanja i interesovanja, a mlađanom Cvijoviću je kupljena diploma doktora nauka i to samo zbog društvenog prestiža. Ovaj raskorak između željenog imidža (napredni buržuji-intelektualci) i stvarnog backgrounda (neobrazovani skorojevići), u predstavi kao da je metaforično podvučen i dodatnim anahronizmima. Nasuprot high-tech enterijeru, javljaju se provincijski akcenti u govoru i starovremski kostimi, pre svega one usedeličke sive haljine s tokicama i jeftinim krznom (autor Božana Jovanović). Međutim, teza da su ovo namerni anahronizmi, s ciljem metaforičnog označavanja sukoba između porekla i ambicija, suviše je izdašna: nju potire činjenica da su akcenti proizvoljni i da se na mahove gube, a da kostim nije dosledno starovremski, da su neka rešenja "atraktivna", ali da ne označavaju ni epohu, ni stalež (Marina zelena haljina, šljašteći sako dr Rajsera).

Ovaj, pre će biti nehotični stilski anahronizam – što je eufemizam za stilski haos, mišmaš, zbrku – samo je deo jednog mnogo ozbiljnijeg anahronizma: tematskog. Naime, reditelj Jagoš Marković nije uspeo da ponudi, i pored izvesnih dramaturških intervencija, ubedljiv razlog zašto bi se danas igrala ova, tematski vrlo anahrona Nušićeva komedija. Najuopštenije moguće obrazloženje da je ova naša nesrećna tranzicija takođe doba ljutih skorojevića, površno je i netačno; današnjim tajkunima zvanje doktora nauka i docenta na fakultetu ne znači apsolutno ništa, pa se i po tim regrediranim ambicijama novobogataša vidi koliko se Srbija nisko survala... U nedostatku koncepta, nekakvog aktuelnog odnosa prema izabranoj temi, jedino što se u ovoj predstavi prepoznaje kao rediteljski stav jeste, nameran ili nehotičan, tretman stranaca. U neshvatljivo karikiranoj i usiljenoj igri Ivane Žigon, frau Klara je prikazana kao Barbika koja govori, ali "preskačući" (ponavlja delove teksta). Dakle, naši skorojevići su smešni i jadni, ali kakvi su tek ovi Evropejci!

Ali, ne samo što se ne vidi savremeni odnos prema Nušićevim temama – uostalom, to nije baš nužan zahtev u inscenaciji klasike – već se čini da su one skroz relativizovane, te da ostaju samo pretekst za izgradnju prepoznatljivog scenskog sveta Jagoša Markovića. Tekstovi se menjaju, a vi imate utisak da gledate jednu istu predstavu, bar od Gospođe ministarke, preko Pokondirene tikve do Dr. S druge strane, taj ludički, groteskni i u sebe zatvoreni rediteljski univerzum je, neosporno, vrlo efektan, atraktivan, maštovit i duhovit. Značajan doprinos mu daje i galerija komičarskih ostvarenja, koja bi, najčešće, mogla da se žargonski odrede kao čista šmira, ali (opet u najvećem broju slučajeva) darovita.

U ovoj predstavi javljaju se, tako, i korpulentna ćerka skorojevića koja besomučno i beznadežno vežba balet (Ivana Šćepanović), usedelice iz upravnog odbora obdaništa koje se beče, međusobno spopliću, a u jednom trenutku polete na lusteru (Olga Odanović i Aleksandra Nikolić), ljutita provodadžika koja se, valjda, plaši visine, pa se zbog toga četvoronoške spušta niz stepenice koje ovde vrše funkciju one nezaobilazne Markovićeve kosine (Jelisaveta Sablić), profesionalni svedoci bračnog neverstva, koji ovde padaju iz padobrana u pravom trenutku (Nataša Ninković i Dragan Nikolić), neprestano uplašena i zblanuta supruga glavnog skorojevića koja, neznano zašto, stalno vrti prstima kao ptica grabljivica i krije se iza biljke koju opsesivno neguje, da bi se, u kriznom momentu, u nju potpuno sakrila i stopila, što joj omogućavaju i diskretno zeleni prelivi njene božanstveno sumanute, kemp frizure (Radmila Živković).... Više prostora za izoštreniju i nijansiraniju komičarsku postavku imao je Predrag Ejdus u liku Živote Cvijovića, čija skorojevićka ambicija da mu sin bude doktor nauka i stvara ceo ovaj komplikovani zaplet s lažnim doktoratom, lažnom ženom i detetom.

Da li je Dr Jagoša Markovića tako slaba predstava kako bi iz ovog teksta, možda, moglo da se zaključi? Ne, nije; njome nije oštećen bitan komad, a sama postavka nema pretenciozne ambicije koje bi, kao neostvarene, mogle da iritiraju. Naprotiv, predstava je nekako bezazlena, a u pojedinim je trenucima, onda kada nije dosadna, i neodoljivo smešna. U ovakvoj vrsti teatra to je sigurno bitnije od visokoparne kritike jednog... hm... doktora teatrologije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST