---

Prevremeni izbori u Austriji >

Bečki test za Evropu

U Austriji je prevremene izbore izazvala debata koja za sada tinja unutar EU, ali bi lako mogla da se razbukta u sveopštu raspravu oko budućih osnova Unije

Prepucavanje, teške reči i međusobno optuživanje deo su svakodnevice "neprirodnih koalicija", ako se partneri bar donekle drže svojih osnovnih ideoloških principa. Taktički ustupci na jednoj strani, da bi se na drugoj dobilo više, zaštita interesa sopstvenih birača od prohteva onih drugih, po prirodi stvari otežavaju rad koalicionih vlada. Tako je bilo i za vreme ove poslednje velike koalicije između Socijalističke partije Austrije i Narodnjačke partije, modela već od ranije poznatog u Austriji. I dok se oštra polemika vodila oko načina oporezivanja, zdravstvenog osiguranja, penzija, školstva ili obdaništa – tradicionalnog bojnog polja konzervativnih i socijaldemokratskih partija – sve se činilo normalno, već viđeno, i niko se nije baš preterano uzbuđivao. A onda se vlada raspala oko pitanja i na način koje baš niko nije ni naslućivao.

PREDSEDNIČKA BURA: Dvojac na čelu socijalista, kancelar Alfred Guzenbauer i novopečeni predsednik partije Verner Fajman, sročio je pismo čitalaca i poslao najtiražnijim i pri tom evroskeptičnim novinama "Kronencajtungu", u kome se zalažu za to da Austrijanci prilikom strateški važnih pitanja unutar Evropske unije ubuduće odlučuju referendumom. Konkretno, da ukoliko se posle irskog "ne" Lisabonskom ugovoru ovaj dokument – koji je već ratifikovan u austrijskom parlamentu – na bilo koji način zbog mogućih ustupaka Irskoj promeni, građani Austrije na referendumu treba da se izjasne o tome, da li je on za njih prihvatljiv, ili nije.

Ovaj potpuno neuobičajeni potez i nagoveštaj skretanja od prakse donošenja odluka o evropskim pitanjima izazvao je buru negodovanja, ne samo koalicionog partnera već i u medijima inače naklonjenim socijalistima. Narodnjaci su "samoubilački" potez kancelara okarakterisali kao "rušenje tabua", "vrhunac političke suvišnosti", optužili Guzenbauera da mu ništa više nije sveto i zauzeli stav da takva suštinska državno-politička pitanja ne mogu da budu predmet igrarija. Narodnjaci su doduše za to da se narod izjasni o priključivanju Turske EU, za njih je o tom pitanju zamisliv i sveopšti referendum unutar Unije. Ali su generalno protiv pojedinačnih referenduma u zemljama članicama o pojedinim promenama unutar EU, ili primanja u članstvo "neproblematičnih" zemalja kao što je Hrvatska, jer bi oni praktično "paralisali" čitav sistem.

Tako se posle Srbije koju bi njena proevropska vlada rado priključila Uniji, tema EU našla u centru pažnje austrijskih prevremenih parlamentarnih izbora zakazanih za 28. septembar. Rezultat tih izbora pomno iščekuju ostale zemlje članice EU, koje već imaju, ili bi mogle da imaju, slične dileme i time izazvane probleme.

Austrijski socijalisti odlučno negiraju da su prešli na stranu evroskeptika – uglavnom desno populističkih i ekstremnije levih partija – koji se zalažu za smanjivanje uticaja administracije u Briselu i opštih regulativa na lokalna zakonodavstva i propise. Naprotiv, oni tvrde da hoće da ojačaju EU tako što će otuđeni narod u većoj meri da uključe u proces odlučivanja.

Na to ih je, kako sami tvrde, nagnalo ispitivanje javnog mnjenja Evropske komisije, prema kojem samo 28 odsto Austrijanaca pruža podršku EU. Vrh socijalista objašnjava da bi ostanak na dosadašnjem kursu naspram EU značio otvorenih očiju i skrštenih ruku posmatrati kako podozrenje prema evropskom projektu u stanovništvu sve više raste. Novom evropskom politikom oni hoće da uvere stanovništvo u valjanost evropske budućnosti. To hoće da postignu time što će građane više uključiti u "oblikovanje" EU, a naročito kada se to dotiče ključnih interesa Austrije. Samo tako, prema objašnjenju socijalista, može da se povrati poljuljano poverenje građana u evropski program.

U Austriji je prevremene izbore izazvala debata koja za sada tinja unutar EU, ali bi lako mogla da se razbukta u sveopštu raspravu oko budućih osnova Unije: da li treba težiti idealu demokratije, te direktno pitati narod o svemu i svačemu ili bar o nečemu, i tako ljudima emotivno približiti bezličnu, nepreglednu "superdržavu"? Ili pak treba da se elegantno izvrda bazična demokratija te da se političkoj i činovničkoj eliti prepusti da odlučuje o tome šta je dobro, a šta ne za narode Evrope? Pri tom bi se smetajući faktor pučanstva sa pravom glasa u sistemu EU sveo na minimum, odnosno odluke o pitanjima isuviše komplikovanim za prosečnog građanina prepustile bi se nacionalnim vladama i parlamentima.

UNIJA I NAROD: Uključivanje naroda u proces odlučivanja, naravno, politički je korektna ideja, nažalost podložna uticaju lokalnih demagoga i populista. Kako reče jedan austrijski komentator: EU je i do sada nekako funkcionisala bez njenih građana, i to je u neku ruku dobro, jer inače ne bi ni bilo današnje Evrope. Svi dosadašnji uspesi – zajedničko tržište, evro, proširenje EU svega toga ne bi bilo da se svaki put u svim zemljama raspisivao referendum. Nemački "Špigel" ide korak dalje i brutalno kaže: "Demokratija ne znači da treba imati bezgranično poverenje u građane."

A mišljenje građana o njihovoj budućnosti u EU je na osnovu EUrometara, ispitivanja javnog mnjenja koje vrši Evropska komisija, krajnje zabrinjavajuće. Po tom istraživanju čak 56 odsto Austrijanaca misli da će za 20 godina živeti gore, a samo 23 procenata da će im biti bolje. Pesimističniji unutar EU su samo Belgijanci. Po istom ispitivanju u proseku 49 odsto građana EU veruje u pogoršanje, a 38 odsto u poboljšanje opštih uslova života. Nasuprot starih, u novim zemljama članicama koje su pristupile EU posle 2004, ljudi su daleko optimističkije raspoloženi. Tu 59 odsto misli da će za 20 godina živeti bolje, a 24 procenta da će im biti gore. Pesimizam se uglavnom obrazlaže strahom od socijalnih tenzija u budućnosti. Čak 80 odsto ispitanika misli da će se jaz između bogatih i siromašnih sve više povećavati, a u Nemačkoj to misli 90 odsto građana. Praksa pokazuje da kada god su se građani pitali o tome da li žele da EU ima veće nadležnosti na uštrb lokalnog suvereniteta, odgovor je bio negativan: na referendumu u Francuskoj i Holandiji propao je Evropski ustav, a u Irskoj je nedavno odbijen Lisabonski ugovor kao surogat evropskog ustava. Oba dokumenta moraju da budu usvojena jednoglasno i imaju za cilj povećavanje efikasnosti administracije u Briselu, tj. srastanje evropskih zemalja u superdržavu. Ili, kako skeptici kažu, u jeftinu kopiju SAD.

Evropski vizionari zamišljali su ujedinjenu Evropu kao projekat za dobrobit njenih građana koji bi vremenom počeli da grade zajednički evropski identitet. U globalnoj konkurenciji EU se, međutim, sve više pretvara u sistem za ostvarivanje interesa industrije i krupnog kapitala koji maksimalno koriste prednosti zajedničkog tržišta na uštrb socijalne tržišne privrede. Mekani evropski kapitalizam sve više liči na surovu severnoameričku varijantu, činovnički aparat u Briselu stvara superdržavu koja za cilj ima samu sebe. Stoga raste strah građana EU od pada životnog standarda, te strah od najezde građana novih članica na evropsko tržište rada ukoliko se EU bude i dalje širila.

"Irsku krizu" vlade velika većina 27 zemalja članica EU pokušava da prevaziđe ubrzanom ratifikacijom Lisabonskog sporazuma u lokalnim parlamentima. Potom treba da se zajedničkim snagama izvrši pritisak na Irsku i pronađe nekakav, za sada nejasan, kompromis. Jedinstvo unutar EU prema očekivanjima narušava Poljska, čiji predsednik Leh Kačinski hoće da ratifikuje Lisabonski sporazum samo pod uslovom da Irci na novom referendumu glasaju "za". Neočekivani zastoj, međutim, nastao je u Nemačkoj. Predsednik Horst Keler zatražio je mišljenje Ustavnog suda Nemačke o tome da li je reformski ugovor EU u skladu sa nemačkim ustavom. Tek u slučaju pozitivnog odgovora predsednik će ga potpisati iako ga je parlament već odobrio. Proces bi prema nekim procenama mogao da traje do početka sledeće godine.

Od rezultata parlamentarnih izbora u Austriji zavisi da li će još jedna evropska država eventualno da raspiše referendum o reformskom ugovoru EU, koji bi po svemu sudeći imao negativan ishod. A bez usvajanja Lisabonskog ugovora, između ostalog, ne postoji pravna osnova za dalje proširenje Unije. To važi i za Hrvatsku koja je na samom pragu punopravnog članstva, a kamoli za Srbiju – sa ili bez Kosova, Crnu Goru, Bosnu, Makedoniju i Albaniju.

SLABOST SISTEMA: Slučaj Irske u prvi plan stavlja svu slabost postojećeg sistema EU u odnosu na SAD, Rusiju, Japan ili Kinu: zemlja sa 4,2 miliona stanovnika, što čini tek 0,85 odsto stanovništva Unije može da blokira kompletnu razvojnu strategiju ostalih 26 članica.

Predsednik Grčke Karolos Papoulias u bečkom "Standardu" govori o zabrinjavajućem nezadovoljstvu evropskih naroda zbog generalnog pravca kojim se kreće Evropa, posebno kada je reč o socijalnim temama i zaštiti radnih mesta. Po njemu, dalja integracija EU neće moći da se odvija, ako je Evropa izgubila obraz koji je legitimiše pred njenim narodima.

Politički i socijalni problemi unutar EU, kao i pesimizam njenih građana o sopstvenoj budućnosti, u direktnoj su suprotnosti sa optimizmom kojim predsednik Tadić, ministri Dinkić, Đelić i kompanija najavljuju punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji u dogledno vreme. Iako svi u Srbiji – sa velikim ili manjim oduševljenjem pričaju o EU – sve se uglavnom svodi na fraze, a građani Srbije gotovo da nemaju informacije o zbivanjima unutar same Unije. Sigurno je da u EU sa svim njenim problemima, još veoma dugo, a možda i nikad, neće biti potrebnog konsenzusa za prijem novih članica, ukoliko to znači uvoz novih problema sa problematičnim državama Zapadnog Balkana. Slaba Evropa prema postojećoj regulativi ne može sebi da dozvoli da primi nove zemlje koje bi mogle još više da je oslabe, pa da onda, na primer Crna Gora, čije stanovništvo čini oko 0,2 odsto EU, može da blokira neke buduće projekte. Lekcija koju je Brisel naučio na slučaju Irske je, da za prijem u EU nije dovoljno samo da se reformiše privreda već i društvo, a sa njim i politička elita. Konkretno, za Srbiju to znači da EU unutar svojih granica ne želi uz ostale probleme još i "novi Kipar", tj. Srbija bez kakvog-takvog priznavanja Kosova neće moći da postane punopravna članica EU čak i ako se stvore svi drugi uslovi. A na onaj osnovni Srbija nema nikakvog uticaja: prevazilaženje krize unutar same Unije, podrška svih 27 zemalja reformskom ugovoru koji bi omogućio stvaranje funkcionalnije evropske administracije i stvorio preduslov za dalje širenje Unije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---