---

Urbanizam – tri podeljena grada >

S preke strane

Podeljeni delovi Mostara, Mitrovice i Skoplja nisu ratne instant ili navrat-nanos osnovane naseobine kao što je Srpsko Sarajevo, niti su to getoizirane urbane enklave kakve nalazimo u Orahovcu. U sva tri grada su se podelili hrišćani, pravoslavni ili katolici, i muslimani

Sukobljeni narodi su se utvrdili na svojim obalama reke i drže jedan prostorni front, odakle niko ne odstupa ni korak dalje, niti pušta drugog da mu se približi. Taj neuobičajeni urbanistički fenomen je jedna od zaostavština ratova devedesetih, koja je postala svakodnevica u tri podeljena grada na Balkanu: u Mostaru, Kosovskoj Mitrovici i Skoplju.

Ova tri grada se nalaze u tri različite države u kojima je bilo ratnih dejstava, u njemu žive različiti narodi, ali svi slede isti model ponašanja i razvoja. Svaki od ova tri grada je prostorno podeljen po etničkom principu, zatečen u stanju gde se dve sukobljene strane (puškama) nisu mogle dogovoriti čijoj strani će grad pripasti, da bi bio razdvojen rekom na dve polutke koje do danas funkcionišu kao dva potpuno nezavisna gradska sistema sa specifičnom prostornom i socio-demografskom situacijom.

Pojava etničke podele gradova nije strana u savremenoj istoriji Evrope. Pametnim političkim odlukama, administrativni centri Evrope su smešteni u Briselu, Luksemburgu, Strazburu, Mastrihtu, u gradovima oko kojih su se otimali germanski i francuski interesi. Nikozija je takođe udvojena nakon podele Kipra na grčki i turski deo. Nikozijom prolazi razdvajajuća Zelena linija, sada već uveliko propulzivna, a pomalo je zaboravljen primer sa granice Slovenije, gde je Gorica podeljena na italijanski i slovenački grad (videti okvir).

RAZVOJ DVOSTRUKOG CENTRA: Međutim, posebno je intrigantno što sva tri balkanska podeljena grada imaju nekoliko dominantnih sličnosti. Podeljeni delovi Mostara, Mitrovice i Skoplja nisu ratne instant ili navrat-nanos osnovane naseobine kao što je Srpsko Sarajevo, niti su to getoizirane urbane enklave kakve nalazimo u Orahovcu. Oni su do devedesetih bili razvijeni gradski centri sa prisutnim svim elementima funkcionisanja savremenog grada, uključujući političke i kulturne institucije, stanovanje, rad, rekreaciju i saobraćaj.

U sva tri grada su se podelili hrišćani (pravoslavni ili katolici) i muslimani. Svi gradovi su smešteni na dodiru planinskog i ravničarskog pejsaža. Kroz centre svih gradova protiču reke koje su međusobno približno iste širine i snage. Do 90-ih, ovi gradovi su se ravnomerno razvijali u svom prirodnom prostoru, ponosno stvarajući svoje centre na obalama reka, na njenim mostovima.

Glavni varoški most bio je čak i gradski korzo. Upravo su te reke danas granice koje dele dve sukobljene polovine grada. Te etničke granice su postale i fizičke, ekonomske, možda najvažnije, mentalne, mnogo jače nego stvarne administrativne granice neke dve države. Muslimani su zadržali svoj centar u tradicionalnom istorijskom delu u sva tri slučaja. Hrišćani su se opredelili za novije delove grada. Skoplje je mali izuzetak, jer je tokom XX veka formiran novi centar na južnoj obali Vardara. Stoga su Albanci zauzeli stari centar – čaršiju i severna predgrađa, a Makedonci novi korzo i nove delove koji se odatle zrakasto šire.

MOSTOVI PODELE: Danas je podela duboka kao da sukobi nisu uopšte okončani, a tragovi prošlosti su ponegde sasvim sveži. Najgore je prošao Mostar, koji izgleda kao da se rat juče završio. Kosovska Mitrovica je permanentno žarište sa detonacijama, protestima, paljenjem, mitinzima i bombama. Za razliku od prethodna dva grada, u Skoplju su se sukobi odvijali u neposrednom okruženju, ali u gradu tinja jedan tihi, višedecenijski ekonomski i demografski rat, koji je prouzrokovao diferenciranje gradskog prostora.

Evropa i SAD su u cilju stimulacije multikulturnog i multinacionalnog Balkana, obnovile glavne mostove koji su svakako bili simboli tih gradova pre rata. Mostarski most je čak bio jedan od simbola Jugoslavije par excellence, a danas, obnovljen od strane evropskih fondova, služi samo za fotografisanje turista koji dođu iz Dubrovnika ili Splita na jednodnevni izlet. Mnogo megakubika vode će proći ispod remek-dela turskog graditeljstva iz XVI veka dok se neko sa leve obale ne zaljubi u nekoga sa desne obale hladne Neretve. Stari kameni most u Skoplju nije na sreću rušen, ali i preko njega prelazi "samo onaj ko mora". Most više ne nosi ime cara Dušana, oko toga su se svi složili.

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici sagradili su Francuzi nakon 1999. godine u najsavremenijem hi-tech maniru, kao verovatno najmoderniju mostovsku konstrukciju u širokom luku. Na albanskoj strani glavni korzo, centar svih društvenih zbivanja, izlazi pravo na most. Na srpskoj strani se nalazi dobro poznat Trg Šumadija, takođe lakmus svih događaja koji se tiču kosovskih Srba. Most, nažalost, prelaze samo međunarodna vojska i poneki zalutali civil, možda strani turista. Ironija je da je Evropa obnovila most samo za svoje vojnike i borna kola, ali ne i za Mitrovčane.

VERTIKALNI SIMBOLI PODELE: Za mostove, dakle horizontalne simbole zadužena je Evropa. Vertikalni simboli su pak u nadležnosti domaćih klero-političkih struktura, koji su našli da je obeležavanje sopstvenog prostora najbolje putem versko-nacionalnih graditeljskih dominanti. I zato će svako ko ulazi u Mostar prvo primetiti markantan krst na vrhu brda na zapadnom delu grada, koji jasno kaže "mi smo ovde". Mostarskim Hrvatima to nije bilo dovoljno nego su u samom centru podigli zvonik Katedrale neverovatne visine. Zvonik stilski nije toliko ružan, koliko je neproporcionalno vitak, tj. visina mu je prenaglašena u odnosu na druge dve dimenzije.

Ukoliko bi se rekonstruisala razorena pravoslavna crkva u Mostaru, koja se nalazila na platou visoko iznad grada i magistrale, ova građevina, inače niže, na obali reke, bila bi viša za koji metar od nekadašnjeg tornja srpske crkve. Očigledno je da je visina rimokatoličkog tornja određena po programskom zadatku združenih popova i vlasti.

Pravoslavni Makedonci, po istom ključu, teraju inat Albancima s druge strane pomoću strukturalnog čeličnog krsta, koji dominira celom Skopskom kotlinom sa brda Vodno, južno od grada. Krst je visok preko 70 metara i postavljen je tačno u osi simetrije skopskog starog mosta. U prostorno-oblikovnom smislu, postaviti građevinu u osu glavne saobraćajnice ili pristupnog puta predstavlja snažan duhovni, a tek posle urbanistički akcenat. Albanci uzvraćaju kvantitetom. Njihove džamije nisu toliko megalomanske, ali ih ima puno. Pejsaž se beli od vitkih, snežnobelih, neretko udvojenih minareta.

Ostaje da vidimo kako će u budućnosti Srbi i Albanci u Kosovskoj Mitrovici komunicirati građevinama simbolima. I ovde će se, kako stvari i dalje stoje, iz svojih božjih kuća tabati Hrist i Muhamed. Samo što su oni tu najmanje krivi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---