Peking 2008 >

Olimpijski cvrčci i pekinška patka

Specijalno za "Vreme" – Olimpic Green liči na džinovski Novi Beograd. Na potpuno ravnom terenu raspoređeni su sportski objekti – ne svi, ali najatraktivniji: Ptičje gnezdo, Vodena kocka, međunarodni pres i televizijski centri, parkirališta i autobuske stanice – na zelenim površinama sa stablima pod konac kao da su sva rođena u istom danu i s cvetnim aranžmanima. Stiče se utisak da ste ušli u projektantsku maketu. Olimpijsko selo je posebno ograđeno i liči na rajski vrt od nedovršene novobeogradske ideje. Zgrade više liče na one oko Beogradske arene nego na Blok 64, staze krivudaju između potoka sa lokvanjima, između brežuljaka i pored besprekornih travnjaka sa raspoređenim gromadama kamenja – iz kojih se čuje muzika. Televizijske ekipe tu imaju mali tonski problem: čim se uključi kamera zacvrče svi cvrčci odjednom, što na snimku zvuči kao greška u tonu. Cvrčanje traje četrdeset sekundi, posle kojih nastupa tišina – takođe od četrdeset sekundi.

Kinezi su za Olimpijadu organizovali 70.000 volontera. "Iz koje ste vi zemlje?", pita jedan. Iz Srbije. "Kakvo je kod vas sad vreme?" Isto ovako toplo, ali ne i ovoliko vlažno. "Znači, vi imate plavo nebo?" Velika vlaga i zagađenost vazduha, koje su nedeljama pre početka Igara bile svetska tema broj jedan, u stvari znače da danima ne vidite ni sunce ni nebo. Noću nema zvezda. Nešto kao novembar na Dorćolu, ali na plus trideset.

Pekinška urbana legenda je antidoping kontrola pekinških pataka.

Međunarodni olimpijski komitet i Svetska antidoping agencija najavili su rigorozne kontrole. Čak će i američki sportisti biti testirani – osim košarkaša, naravno. Da li zbog toga, tek već prvog dana neko je pomenuo da će i pekinške patke, omiljene na jelovniku, prolaziti antidoping test, jer su u životu primile ogromne količine hormona koji tako stižu u organizam sportista. "Nema šanse za tako nešto", kaže Jasna Šekarić na svojoj šestoj Olimpijadi. "Hrana se u Olimpijskom selu testira svaki dan."

Bojana Šumonja


 

Disanje u akvarijumu

Disanje u akvarijumu

Specijalno za "Vreme": Kinezi imaju dve ambicije. Da naprave najbolje igre u istoriji – i bar dvadeset godina u budućnost, i da osvoje najviše medalja – više od 40 zlatnih, ukupno 122 prema jednoj njihovoj preciznoj projekciji.

Sportisti i novinari koji su u Peking sleteli nekoliko dana pred početak Olimpijskih igara bili su u najmanje ruku zbunjeni vremenskim prilikama. Težak, vlažan vazduh, čudna izmaglica kroz koju se sunce teško probija. Otprilike kao da vam je neki Delboj naopako montirao klimu, ubacivši vam spoljnu jedinicu u sobu.

Već samo hodanje po takvom vremenu čini da ste posle nekoliko minuta potpuno mokri. Kako izgleda kada trčite ili igrate tenis, pitajte učesnike. Ali pogledajte samo Novaka ili Jelenu tokom meča i setite ste da li ste ih ikada videli tako oblivene znojem. Uprkos tome što je obilna kiša tokom vikenda malo rashladila vazduh i malo smanjila vlažnost.

Druga specifičnost pekinške klime je izuzetno jako zračenje sunca. Za sedam dana koliko smo ovde, nijedan nije bio sasvim sunčan. Ali i kada se sunce samo nazire kroz oblake možete osetiti kako snažno peče. Zbog toga Kinezi nose slamnate šešire i suncobrane.

Čak i oni koji relativno često posećuju glavni grad Kine kažu da je njegova transformacija fascinantna. U severnom delu gde je većina borilišta – severno i istočno od Tjenanmen trga nalaze se stotine solitera, što stambenih što poslovnih. Kinezi su se potrudili da većinu srede spolja, tako da je teško razaznati šta se još uvek gradi, a šta je useljeno.

Arhitektura Pekinga je spektakularna, čak i ako niste prethodno čitali o tome. Ptičije gnezdo, nacionalni olimpijski stadion, neverovatan je i na ekranu i uživo, na većoj ili manjoj daljini. Isto važi i za fasadu Akvatik centra, dok olimpijsko selo liči na novobeogradske blokove. Čak i cenom kvadrata od tri hiljade evra.

Inače su cene u Pekingu na nivou beogradskih, samo što je taksi nešto jeftiniji, dok je prosečna plata oko 250 evra. Ako želite da kupite originalnu brendiranu robu, koštaće vas skuplje nego u Londonu. Ako ste raspoloženi da rizikujete sa kopijom, platićete koliko i na kineskim pijacama u Srbiji, s tim da je ovde izbor daleko veći.

Kinezi imaju dve ambicije. Da naprave najbolje igre u istoriji – i bar dvadeset godina u budućnost, i da osvoje najviše medalja – više od 40 zlatnih, ukupno 122 prema jednoj njihovoj preciznoj projekciji. Iako ih ima milijardu trista miliona, da su najbrže rastuća ekonomija i da dobijaju pohvale sa svih strana, Kinezi se i dalje iskreno obraduju kada im stranci udele kompliment, pa makar dolazili iz zemlje koja bi cela mogla da se smesti u veće ovdašnje selo.

Ako izuzmemo relativno slabo znanje engleskog jezika, čak i među volonterima koji rade za sportiste i novinare, igre su fantastično organizovane. Uslovi za treninge i rad su odlični, izuzev klimatskih za one koji se bore na otvorenom. Kontrole na ulasku u sportske objekte i olimpijski kompleks su rigorozne, ali sve teče brzo. Retko gde se stvaraju redovi.

Što se ograničenja u radu tiče, restriktivnije je u olimpijskom selu nego u samom gradu. U gradu novinari mogu slobodno da rade, uz radoznale poglede građana Pekinga, dok su na sportskim borilištima strogo ograničeni na dodeljeni im prostor.

Kinezi Igre prate sa velikim oduševljenjem, naročito kada igraju njihovi predstavnici. Posebno su popularni košarkaši, naročito Jao Ming, koji se ovde nalazi na svakoj drugoj reklami, počev od omota za kornet sladoled. Ipak, nakon poraza od Španije što je Kineze prilično razočaralo, čuju se glasovi da je on glavni krivac jer traži da ceo tim igra za njega i preko njega. Ako se ne plasiraju dalje, jao si ga njemu.

Zoran Stanojević


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST