---

Vršac >

Priča o dva spomenika

"Tokom posete Izbištu 2001. odjednom sam se našao pred našim porodičnim spomenikom. Bilo je to nalik čudu. Ne zna se kada je spomenik prepravljen, a to više i nije bitno. Bitno je to što sam bio na kraju dugog traganja, koje je trajalo više decenija"

Svako veće selo širom nekadašnje SFRJ ima spomenik palim partizanima pa je tako i sa Izbištem nedaleko od Vršca. Ipak, Izbištani se mogu pohvaliti time da je njihov spomenik zasigurno najnoviji jer je otkriven ove godine. Pošto su u Izbištu rođeni Žarko Zrenjanin i Anđa Ranković, žena Aleksandra Rankovića, mnogi neće poverovati u to da u Izbištu nije bilo spomenika palim partizanima i biće u pravu, spomenik je postojao ali je ove godine zamenjen novim. Nije bio u pitanju nikakav vandalizam prilikom koga je stari spomenik oštećen, sa njim je sve bilo u redu, a zamena spomenika izvedena je na inicijativu Opštine Vršac i sa znanjem i pristankom Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR).

Sve je počelo sa pismom koje je Aleksandar Julius Past uputio Opštini Vršac, podsećajući da je spomenik palim borcima u Izbištu napravljen od spomenika koji se nekada nalazio na grobnici njegove porodice.

Utvrdivši da je Pastova tvrdnja tačna, opština je donela odluku o zameni spomenika.

Aleksandar Julius Past je potomak stare vršačke porodice nemačkog porekla. Iako je rođen 1960. u Bavarskoj, gde i živi. "Naša porodica je u Srbiji živela od 1717, a u Banat je došla preko Beograda", kaže Past. "Potičemo iz okoline Hanovera, na severu Nemačke. Etničko poreklo naše porodice je mešovito. Imamo nemačke, mađarske i srpske korene. Članovi moje porodice bili su oficiri, službenici, gradonačelnici, poslanici, sudije, notari, advokati... Našoj porodici pripadalo je i imanje 'Pasovo', između sela Vatin i Mali Žam. Bilo je to poljoprivredno dobro sa oranicama, parkom i konakom, a sa nama je na tom imanju živelo još 11 porodica."

STARI KRAJ: Za one koji to možda ne znaju treba reći da Pastovi kao Nemci nisu bili retkost u etničkom šarenilu Banata. Do Drugog svetskog Nemci su u Banatu bili brojna etnička grupa a u Vršcu su činili oko 40 odsto stanovništva. Današnji mali broj Nemaca u Banatu rezultat je toga što su ga posle rata – što prisilno, što svojom voljom – napustili i otišli u Nemačku. "Na Uskrs 1941. godine nemačka armija uništila je konak na našem imanju. Za vreme okupacije moja porodica se potpuno povukla iz javnog života. Na kraju rata, porodica je doživela sudbinu većine porodica nemačkog porekla, i napustila Vršac 1949. godine. Deo porodice koji je živeo u Pančevu nije napuštao zemlju. To su im omogućile odluke AVNOJ-a (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije)."

I posle odlaska iz Vršca Pastovi nisu prekinuli veze sa starim krajem.

"Početkom pedesetih godina moji roditelji su ponovo počeli da dolaze u Vršac. Redovno smo posećivali našu rodbinu u Vršcu i Pančevu. Često sam sa roditeljima i sestrom odlazio u Vršac, koji poznajem još od detinjstva. Prvi put sam u Vršac došao negde šezdesetih godina. Mnogi ljudi, pogotovo oni stariji, odmah su nas prepoznali. Naše prezime bilo je i do danas ostalo poznato i u lepom sećanju. U krug svojih prijatelja ubrajam i nekoliko ljudi iz Vršca", priseća se Past.

Skoro svaki grad u Srbiji može da se "pohvali" time da je izgubio deo svoga kulturnog nasleđa zahvaljujući tome što u našim zavodima za zaštitu spomenika kulture sede ljudi koji nisu sposobni da se suprotstave nerazumnim odlukama. Tom žalosnom spisku kulturnih devastacija Vršac doprinosi premeštanjem katoličkog groblja. Na tom groblju nalazila se i grobnica porodice Past. "Staro katoličko groblje zatvoreno je 1961. i preneseno na mesto na kome se i danas nalazi. Ljudi koji su bili iz Vršca, a živeli su u inostranstvu, propisno su informisani, preko ambasada. Kada smo želeli da obavimo prenos posmrtnih ostataka, naš spomenik više nije bio na svom mestu, pa nismo mogli da ga prenesemo na novo groblje. Niko u Vršcu nije znao gde se spomenik nalazi", kaže Past.

PARTIZANI I NEMCI: Tako je bez nadgrobnog obeležja ostalo sedam generacija porodice Past a među njima i Karlo Past, koji je u XIX veku bio sudija Opštinskog suda u Vršcu i više puta biran za gradonačelnika Vršca, kao i Julius Past, koji je umro 1938. a bio je dugogodišnji predsednik Poljoprivredne zajednice Vršca.

Prema rečima Aleksandra Juliusa Pasta, do otkrića šta se dogodilo sa nadgrobnim spomenikom njegove porodice došlo je sasvim slučajno.

"Tokom posete Izbištu 2001. odjednom sam se našao pred našim porodičnim spomenikom. Bilo je to nalik čudu. Ne zna se kada je spomenik prepravljen, a to više i nije bitno. Bitno je to što sam bio na kraju dugog traganja, koje je trajalo više decenija."

Past nije nikada video nadgrobni spomenik svoje porodice i objasnio je da ga je prepoznao na osnovu fotografije koju je uvek nosio sa sobom. Iako to nije rekao, jasno je da je fotografiju često posmatrao. Ljubaznošću Gradskog muzeja u Vršcu, "Vreme" je dobilo fotografiju na kojoj se vidi da je spomenik palim partizanima bio napravljen preslagivanjem originalnog spomenika i samo je neko ko je veoma dobro znao kako je izgledao nekadašnji spomenik mogao da ga prepozna. Past kaže da njegova porodica nijednog trenutka nije sumnjala da će njihova molba za povraćaj spomenika biti uslišena. "I u prošlosti sam imao samo pozitivna iskustva sa Opštinom Vršac. Zbog toga smo, moji roditelji i ja, odmah odlučili da se obratimo Opštini i Mesnoj zajednici Izbište; sve nadležne institucije i pojedinci bili su veoma konstruktivni sagovornici."

Kada je otkrivan novi spomenik palim partizanima, poziv na svečanost upućen je i porodici Past. "Nisam se dvoumio da li da prisustvujem otkrivanju novog spomenika palim borcima u Izbištu i položim venac. To se podrazumevalo", kaže Past. "Tom prilikom je, u prisustvu predstavnika države i crkve, kao i Udruženja boraca, održan parastos i time odata počast poginulim partizanima. Preživeli partizani su me lepo dočekali, zagrlili me i bio je to veoma emotivan trenutak za sve nas. Saglasnost preživelih partizana da nam se spomenik vrati bila nam je veoma važna."

Hoće li će ponovo doći u Vršac? "Kada dolazim u Vršac, vraćam se kući, a kući se dolazi kada god čovek može."

Odlazak u Izbište radi fotografisanja novog spomenika otkrio je još jedan detalj. Kiša i sunce učinili su svoje i od venaca i cveća ostale su samo trake. Na traci kojom je bio povezan buket porodice Past stajalo je slovo P a iznad njega se nalazila kruna što je ukazivalo da porodica ima plemićko poreklo. Ukoliko bi neko pomislio da su ovim isticanjem titule Pastovi želeli da se prikažu višim od onih na čiji su spomenik položili cveće, pogrešio bi. Paradiranje titulama u Nemačkoj se danas smatra neukusnim i zbog toga to Aleksandar Julius Past nije ni pomenuo kada je govorio o istoriji svoje porodice. Oni koji imaju titule koriste ih samo u svečanim prilikama a kada se pojave na vencima one govore o tome da pozivanjem na titulu onaj koji polaže venac pre svega odaje počast onome kome je venac namenjen, tako da nema sumnje da je poštovanje koje je Aleksandar Julius Past ukazao palim partizanima bilo iskreno.

POVRATAK KUĆI: Spomenik porodice Past je trenutno na restauraciji i uskoro će biti postavljen na svoje mesto.

Ovaj događaj mogao bi se posmatrati kao zanimljiva priča da svi učesnici nisu pokazali kako treba da izgleda nešto o čemu u poslednje vreme mnogo slušamo. Naime, svi koji su imali ulogu u ovom događaju pripadaju grupama koje su u toku Drugog svetskog rata i odmah posle njega imali ulogu i dželata i žrtve. I jedni i drugi primenjivali su kolektivnu odmazdu nad onima protiv kojih su se borili i bili su žrtve iste takve odmazde. Kada su se sticajem okolnosti suočili posle toliko godina, svi su mogli da se ponašaju drugačije nego što su to uradili. Kada su shvatili šta se desilo sa njihovim spomenikom, Pastovi su mogli da fotografije koje to dokazuju daju nemačkim medijima koji bi zasigurno iskoristili priliku da još malo ocrne Srbe. Pošto SUBNOR danas mnogi doživljavaju kao skup zadrtih čiča koji žive u prošlosti, bilo bi logično očekivati da oni odbiju i samu pomisao o zameni spomenika, pogotovo zato što je u pitanju "švapski" spomenik. Ipak, niko nije učinio ništa slično, već su svi pokazali međusobno uvažavanje. Razlog ovakvom ponašanju treba tražiti u tome da su sada, posle toliko decenija, kada su se strasti smirile, mogli da sagledaju ne samo svoje žrtve već i žrtve suprotne strane. Pastovi su prognani iz Vršca samo zato što su Nemci, baš kao što su partizani ubijani samo zato što su to bili. Ni preživeli partizani a ni Pastovi zasigurno nisu zaboravili šta im se događalo, ali su svesni i onoga što se dogodilo drugoj strani. Niko nije zaboravio svoje žrtve, ali je u međuvremenu naučio da poštuje tuđe. U Vršcu postoji masovna grobnica u kojoj su sahranjeni Nemci ubijeni posle rata i ona još uvek nije obeležena. Posle ovoga što se dogodilo u Izbištu sasvim je moguće da, kada spomenik bude podignut, na njega cveće polože i članovi SUBNOR-a.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---