---

Političko previranje u Pakistanu >

Odlazak Mušarafa

Mušarafov odlazak nije izazvao veliko uzbuđenje na međunarodnoj sceni, čak bi se moglo reći da je i kod njegovih saveznika primetno nešto nalik na olakšanje. Kondoliza Rajs je izjavila da je predsednik Mušaraf "bio prijatelj SAD" i da će Vašington "nastaviti da radi sa političkim liderima Pakistana", a Vlada Velike Britanije bila je još hladnija, izjavivši da odnosi zemalja "ne zavise od pojedinaca" i Mušarafu poželela "sve najbolje"

Pakistan je, po ko zna koji put u poslednjih godinu i po dana, bio udarna vest svetskih medija. Ovoga puta na to mesto nisu ga doveli teroristički napadi bombaša samoubica, koji su u Pakistanu postali toliko česti da ih međunarodna javnost jedva registruje, već vest da sa mesta predsednika devet godina odlazi Pervez Mušaraf. On je u obraćanju naciji rekao da su mu položaj i lična sudbina manje važni od dobrobiti zemlje, ali malo ko mu je poverovao. Mušaraf se sam povukao, ali je to učinio samo da bi preduhitrio svoje protivnike da ga smene u skupštini, što je bilo neizbežno.

Pre samo godinu i po dana, izgledalo je da Mušaraf čvrsto sedi u svojoj stolici. Otkako je 1999. godine došao na vlast pučem koji je izveden bez krvi, učinio je mnogo toga da tu vlast učvrsti. Glavnog saveznika je stekao kada se 2001. pridružio koaliciji boraca protiv terorizma koju su formirale Sjedinjene Američke Države. Time je navukao na sebe gnev islamskih militanata koji su ga proglasili izdajnikom, ali tada i nije imao mnogo izbora. Glasine kažu da su mu Amerikanci rekli da bi, u slučaju da ne pristane, batina lako mogla da se produži i do njegovog dvorišta. Talibani su u najvećoj meri proizvod pakistanske vojske i obaveštajnih službi, u medresama na granici ove dve zemlje sticali su verska i ostala znanja potrebna za osvajanje vlasti u Avganistanu. Pakistan je aktivno pomagao talibanski režim sve do 2001.

Osokoljen podrškom Amerike koja je svom savezniku mnogo šta gledala kroz prste, Mušaraf na unutrašnjem planu nije birao sredstva kako da se obračuna sa glasovima protesta koji nisu dolazili samo od islamista. Bez obzira na neke uspehe u ekonomiji, Mušarafu su opozicionari, pre svega sudije i advokati, zamerali da zemljom vlada diktatorski, da je kao predsednik, ne skidajući generalsku uniformu, zadržao apsolutnu kontrolu nad vojskom.

OPADANJE UTICAJA: Vremenom su nezadovoljstvo počeli da iskazuju i zapadni saveznici. Mušaraf je stalno bio sumnjičen da se ne angažuje dovoljno u borbi protiv terorizma, tvrdi se i da se Osama bin Laden krije u graničnoj oblasti između Pakistana i Avganistana, kao i da iz te oblasti dolaze talibani koji vrše napade na međunarodne snage u Avganistanu. Javna je tajna da u vojsci Pakistana postoje snage koje podržavaju talibane, a vojska je bila Mušarafova baza. Pitanje je, međutim, da li bi uspeo da više učini u ratu protiv terora sve i da je to zaista želeo. Nad severozapadnim oblastima uz granicu sa Avganistanom, gde vladaju plemenski zakoni, centralna vlast nikada nije imala previše uticaja, a seme zla je posejano i pre Mušarafa.

Prvi očiti znaci lavine koja će na kraju odneti Mušarafa javili su se u martu prošle godine. General je tada smenio sudiju Vrhovnog suda Iftikara Čaundrija, želeći da spreči vrhovni sud da mu uskrati još jednu mogućnost da se kandiduje za predsednika u generalskoj uniformi. To je izazvalo burne proteste i demonstracije na koje se general nije mnogo obazirao. Onda je u julu prošle godine došlo do opsade Crvene džamije u Islamabadu, u kojoj su bili zabarikadirani islamisti. Opsadi su prethodile višemesečne provokacije islamista koji su po ulicama pokušavali da nameću svoje viđenje islama, paleći bioskope, napadajući barove i praveći haos. Opsada se završila borbom između vojske i zabarikadiranih militanata, u kojoj je bilo na desetine poginulih i ranjenih. Vojska je zauzela džamiju, ali su u narednim danima Pakistan zapljusnuli protesti gnevnih islamista, koje su sledili talasi napada bombaša samoubica, do tada nezabeleženi u toj zemlji. Bombaši su sejali užas podjednako i po udaljenim oblastima i po ulicama pakistanskih gradova, ubijajući policajce, vojnike, ali najviše civile. Usledio je i prekid primirja od strane plemenskih poglavica u nemirnoj graničnoj oblasti Vaziristan, u kojoj su obnovljeni sukobi u kojima je život gubilo sve više vojnika. Stvari su počele da izmiču generalovoj kontroli, a apsolutna kontrola nad zemljom bila glavni argument u podršci Amerike Mušarafu. Manevarski prostor postajao mu je sve manji i morao je da čini sve veće ustupke.

Mušaraf je pod pritiskom Amerike održao sastanak sa bivšom premijerkom Pakistana Benazir Buto, koja je pod optužbama za korupciju boravila u egzilu. Morao je da dozvoli njen povratak u zemlju, pristajući na dogovor o podeli vlasti sa njom. Buto je trebalo da predvodi svoju partiju na budućim parlamentarnim izborima i dobije premijersko mesto, a Mušaraf je u oktobru na izborima koje je bojkotovala opozicija uspeo da dobije i treći predsednički mandat. I drugi Mušarafov smrtni protivnik, lider Muslimanske lige Pakistana Navaz Šarif, koji je takođe bio u egzilu u koji ga je oterao Mušaraf, pošto ga je 1999. smenio sa premijerskog mesta, pokušao je da se vrati u zemlju. Mušaraf ga je opet proterao, ali samo za kratko. Iako su njegovi proitvnici najavljivali da se vraćaju u Pakistan da bi ga svrgli sa vlasti, Mušaraf je morao da na to pristane pod američkim pritiskom.

VANREDNO STANJE: U napadu bombaša samoubice na kolonu vozila u kojoj je bila bivša premijerka Benazir Buto, prilikom njenog povratka u Pakistan, poginulo je više od 130 ljudi, na stotine je ranjeno. Mušaraf je ubrzo posle tog događaja odlučio da u Pakistanu uvede vanredno stanje. Mada je rekao da to čini zbog haosa u koji zemlja srlja, njegova odluka je usledila u trenutku kada je Vrhovni sud trebalo da odluči da li će potvrditi ili odbaciti njegovu pobedu na nedavnim izborima za predsednika. Uvođenje vanrednog stanja pratile su stroga ograničenja za medije, hapšenja opozicionih aktivista i advokata, ali to opoziciju nije uplašilo. Organizovane su demonstracije i štrajkovi, svakodnevno su izbijali sukobi sa vojskom i policijom. Mušarafovi zapadni saveznici su pozvali generala da vanredno stanje ukine i ispuni zahteve opozicije, između ostalog i onaj o skidanju uniforme. Već tada je najrečitija bila izjava državnog sekretara SAD, Kondolize Rajs. Upitana da li žali zbog toga što su SAD imale veliko poverenje u pakistanskog lidera, ona je izjavila da "SAD nikada nisu sve svoje akcije stavile na Mušarafa". Zadovoljna nije bila ni vojska – sve više njenih pripadnika je gubilo život u borbama blizu granice sa Avganistanom. Priteran uz zid, general je skinuo uniformu i tako izgubio i poslednji oslonac.

Kada je 27. decembra u napadu bombaša samoubice ubijena Benazir Buto, Mušaraf je osudio taj čin i optužio muslimanske militante iz redova Al kaide i talibana, ali je udovac Benazir Buto Asif Ali Zardari optužio Mušarafa da je njegov režim umešan u atentat. Usledili su izbori u februaru ove godine, na kojima se potvrdilo ono što je već bilo očigledno. Partije koje su podržavale Mušarafa doživele su katastrofalan poraz. Mada je zvanično još uvek bio predsednik, Mušaraf je znao da mu protivnici, koji su u parlamentu imali većinu, spremaju svilen gajtan. Ostavka od pre nekoliko dana je bila samo davno najavljena i neizbežna politička egzekucija. Novi armijski šef, general Ašfak Kajani, ćutanjem je otpratio Mušarafovu smenu. Prethodno je bio na sastanku sa komandantom NATO snaga u Avganistanu u Kabulu.

Mušarafov odlazak nije izazvao veliko uzbuđenje na međunarodnoj sceni, čak bi se moglo reći da je i kod njegovih saveznika primetno nešto nalik na olakšanje. Kondoliza Rajs je izjavila da je predsednik Mušaraf "bio prijatelj SAD" i da će Vašington "nastaviti da radi sa političkim liderima Pakistana", a Vlada Velike Britanije bila je još hladnija, izjavivši da odnosi zemalja "ne zavise od pojedinaca" i Mušarafu poželela "sve najbolje". Paradoksalno je da najveća zabrinutost zbog odlaska Mušarafa vlada u Indiji. Malo je verovatno da vlasti Indije mnogo žale za njim, ali zebnju sigurno izaziva neizvesna budućnost koja čeka Pakistan, suseda sa kojim se ratovalo više puta i koji poseduje nuklearno oružje. Tu strepnju sa Indijom deli čitav svet.

Za sada je izvesno da će vršilac dužnosti predsednika postati Mohamadmian Somro, koji je na čelu gornjeg doma parlamenta. Tako propisuje pakistanski ustav, a novi predsednik bira se u roku od mesec dana, na period od pet godina. Prvi koji je objavio svoju kandidaturu za to mesto je udovac Benazir Buto, Asif Ali Zardari.

Pitanje koje su mnogi postavili posle njegovog oproštajnog govora bilo je – šta će biti sa Mušarafom. Prve spekulacije bile su da će otići u egzil, pominjani su Saudijska Arabija, Turska, čak i SAD. Vođa jedne od stranki koje podržavaju Mušarafa izjavio je da će Mušaraf ostati da živi u Islamabadu, na čijoj periferiji poseduje farmu. Iako je za sada general izbegao uobičajenu sudbinu onih koji padnu sa vlasti u Pakistanu, smrtnu kaznu ili progonstvo, trebalo bi dobro da razmisli da li da ostane u zemlji. Njegova sudbina najviše zavisi od lidera pobedničke koalicije, Asifa Ali Zardarija i Navaza Šarifa. Oni su pripremili mnoge optužnice protiv bivšeg predsednika, od neustavnog uvođenja vanrednog stanja, otpuštanja sudija, represije prema pripadnicima opozicije, do korupcije i ubistava, iako optužnica još nije i zvanično podignuta. Čak i ako su istinite glasine da je načinjen dogovor da se Mušaraf sam povuče, a da optužnice protiv njega ne budu ni podignute, Mušarafovu glavu odavno traže i militantni islamisti, naročito posle prošlogodišnjeg zauzimanja Crvene džamije.

BEZ RAZLOGA ZA SLAVLJE: Vest o ostavci dočekana je slavljem na ulicama pakistanskih gradova, ali razloga za slavlje ipak nema mnogo. Nevesela svakodnevica Pakistana se nastavila – napadi bombaša samoubica, desetine poginulih u obračunima vojske i islamskih militanata, najveće demonstracije u poslednjih 20 godina u indijskom delu Kašmira, uz granicu sa Pakistanom… Mušarafova vladavina je bila jedan od problema koji su opterećivali ovu zemlju poslednjih godina, ali samo njegovim odlaskom malo toga se promenilo. Toga bi morali da budu svesni i njegovi naslednici, ali koalicija nevoljnih saveznika koju je okupila samo zajednička mržnja prema Mušarafu već ima problema da usaglasi stavove. Čini se da niko od trenutno glavnih igrača na političkoj sceni nema odgovor na pitanje kako zaustaviti talas nasilja koji se Pakistanom i dalje širi kao požar, a to je ono što je mnogo važnije od buduće sudbine Mušarafa, koji je već postao deo prošlosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---