Nuspojave >

Čuvari bengalske vatre

teofil pančić

Ukoroćene Tetke, Ujne i Strine ostale su bez Ove Stvari

Kažu da su tako skončavale mnoge uvrnute sekte: kada ih priteraju uza zid, Veliki Guru se odluči na samouništenje, a sa njim poletno i orno skončaju i njegovi vernici, uvereni da su upravo overili numerisane karte za Raj. Tako je to nekako trebalo da izgleda i sa Slobodanom Miloševićem i tvrdim jezgrom njegovih fanova, navodno rešenih da brane Vođu vlastitim životima; u psihološkom smislu, tj. po fascinantnom nivou mozgoopranosti, ova analogija u potpunosti stoji, ali se na kraju – srećom! – sve završilo bez (ritualnih?) žrtava jer je proradio onaj specifični srpski "epski faktor": infantilno i patetično busanje u rutava prsa, iza kojeg ne stoji ništa. Bilo je, čak, dovoljno da iz grada pristigne omanja grupa urbanih huligana (tzv. fudbalski navijači), pa da se oni koji su trenutak pre bili voljni da Uzvrate Udarac samom Novom Svetskom Poretku razbeže po kućama i ustanovama za staranje, pridržavajući veštačke vilice i klecava kolena i pokušavajući da nekako stignu sopstvene noge. Imam teoriju da je to bio ključni faktor odluke o "mirnoj predaji" najpoznatijeg odmetnika od pravde na svetu: niko i ništa nije ga moglo tako ubedljivo i poražavajuće osvestiti glede vlastitog beznadežnog položaja koliko pogled na tu tužnu skupinu zagubljenih ljudskih stvorenja. Ima i u tome, uostalom, neke više tante-za-kukuriku pravde, mada ova obeućena ljudska bića to i ne slute: kako je on branio njih sve ove godine tako su i oni odbranili njega...

Ne treba zaboraviti da je karikaturalna "narodna straža" – koju je rasteralo par tuceta pripitih tinejdžera koji su od "terorističkih sredstava" najviše koristili sarkazam, ništa drugo do mikronski, groteskni ostatak iliti froncla one milionske mase koja je u sadašnjem stanaru Centralnog zatvora onomadne ugledala Boga (udarilo im sunce u oči?), ne znajući da zapravo gleda pravo u Onoga koji se, tak’a mu narav, uvek rado predstavlja lažnim imenima i služi tuđim identitetima... Šalim se, naravno: u ideji Đavola ima nečega nepopravljivo "romantičarskog", dok je ovaj banalni stiški mastiljar nekako neugledan i malešan čak i u velikom Zlu koje je napravio; naduvena, "neformatirana" Praznina, dakle: Zlo po meri i ukusu Malograđanina, nesnosno trivijalnog čak i kada prelazi "s onu stranu dobra i zla". Ona je, dakle, čemerna nakupina koja se nedeljama šunjala po Užičkoj tek sektoliki recidiv jednog masovnog sociopatološkog fenomena koji je krajem osamdesetih poharao Srbiju, ostavljajući tek mala, izolovana ostrvca Nezaraženih.

Trebalo je pažljivo gledati i slušati sve te likove ovih dana, i ja sam to uporno činio, fasciniran, nemoćan da odvojim pogled od njih, nevoljan da propustim bilo šta od onoga što ovi epohalno okasneli Čuvari Bengalske Vatre govore, viču i deklamuju; kao da je skoro decenija i po jedne sistematske moralno-mentalne dekadencije nekako sažeta iliti komprimovana u te dve noći i jednom danu hapšenja Miloševića: sve te parole i floskule koje su ta dirljiva bića odavno nabiflala i sada ih kreštavo i nemoćno – što nemoćnije to kreštavije, što usamljenije to (u)zaludnije i (o)tužnije – vrte kao izlizanu ploču koja "preskače" na ključnom mestu, zapravo su Lozinke Sveopšte Propasti, počev od srozavanja njih samih. Hoću da kažem: ta patetična skupina odrpanih čilagera sa onim večitim zamašćenim kačketima na glavi, koji odaju njihovu neizlečivu nostalgiju za Šapkom, te zarozane i uplakane bakute ogrnute ritama jedva nešto mlađim od njih autentične su žrtve svog idola, ništa manje od drugih, kaobajagi "normalnih" građana koji su ovih dana zaobilazili Dedinje u širokom luku. Ima među njima i izbeglica, i onih kojima su Miloševićevi ratovi zauvek odneli najbliže; o tome da su svi nepojamna, monumentalna sirotinja da i ne govorimo. Nije (mi) to, priznajem, uopšte lako, ali na njima je još nekako i moguće upražnjavati ostatke hrišćanskog saosećanja, mada se potmuli, nemoćni Bes zbog svega što je nepovratno upropašteno uz njihovo veselo robovsko terciranje ipak teško može potisnuti. No, jeste li primetili da je Glavna Struja ovog neobičnog kontrakulturnog pokreta sačinjena mahom od (polu)zapuštenih, ovlaš oblajhanih Tetaka, Ujni i Strina od cca 40-55 godina starosti, vizuelnog i psiho-profila periferijskih sokačara i šlafrokača? One su najbučnije, najupornije, one "daju ton". I to je tako "oduvek": njihova je veza s Miloševićem (pod)svesno erotska, patološka u svojoj "kompenzativnosti". Setite se one anonimne Veseljanke sa Ušća koja je plesala priljubljena uz Miloševićevu sliku, uz pesmu Sviđa mi se ova stvar... Jedna od njih ovih je dana kričala po Užičkoj o "njenom lepotanu", podsetivši me na osobu koju poznajem, do tada gunđavu apolitičnu domaćicu, koja je pre trinaest godina istim rečima zaljubljeno pozdravila novog Idola i upisala se u Sektu, da se do dan-danas ne ispiše. I te dirljive, melodramatske nuspojave jednog ludila, te domaćice iz "dobrih domaćinskih kuća", te šalter-službenice i palanačke učiteljice, iako biološki žene, zapravo su najrasniji primerci proizvoda otužnog srpskog patrijarhata, strašniji od bilo kojeg Balkan Macho imbecila; i njihov je protivurečni, "incestuozni" majčinsko-sestrinsko-ljubavnički odnos prema Njihovom Lepotanu, ta zaljubljenost Roba u Gospodara, vredna multidisciplinarnog proučavanja. Klaus Tevelajt je, proučavajući patološku osnovu nemačkog nacizma, napisao kapitalnu studiju "Muške fantazije"; možda bi neko ovde, nakon svega, trebao da se pozabavi i "ženskim fantazijama", proizašlim, opet, iz svakovrsne skučenosti jedne opresivne "muške" mikrosredine...

Jedno je sigurno: svim je tim likovima, muškim i ženskim, Milošević zaista skinuo gaće, ali ne u nekom erotskom smislu, nego sasvim prozaično, ekonomski... Zato su njihove turobne procesije po Užičkoj ulici zaista nabijene nepodnošljivo jakom simbolikom: gledajući u ta lica izobličena u parareligioznom amoku, Srbija, zemlja "lečenih miloševićevaca", gleda u vlastiti odraz koliko-od-juče, misleći da vidi nešto smešno. Ima to i kod Njegoša, nešto o dijalektičkom odnosu "zrcala" i jednog ljupkog primata; ne kaže se uzalud za prevarenog čoveka da je Napravljen Majmunom!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST