Šetnja

dimitrije boarov

Posle svakog "istorijskog događaja" preporučujem duge šetnje. Tako u poslednjih 13 godina čuvam svoje i tuđe živce. Zato sam i protekli, zanimljivi vikend, kada su vadili Miloševića iz Užičke 11, uglavnom proveo šećkajući pitomim ulicama Novog Sada. Bilo je dosta pusto, narod zaseo kraj televizora, da vidi šta će biti, da li će neko da pogine baš pred njegovim očima i hoće li nekada omiljeni Vođa iz svoje tvrđave izaći sa lisicama na rukama. Bar je tako u američkim filmovima.

Svako je ovde, na ovom lepom Balkanskom poluostrvu, znao da neće gledati nekakav samurajski završetak ove sapunske opere. Mada se kod nas, uz gusle i rakiju, često priča o časti i dostojanstvu – niko nije sklon anahronim demonstracijama ljudske čvrstine, pa se to ne očekuje ni od nacionalnih vođa. Kod naših komšija Mađara, da ne potežem Japance, stvar je nešto drugačija. Na primer, 3. aprila 1941. godine, kada je mađarski regent Mikloš Horti doneo odluku da se pridruži Hitlerovom napadu na Jugoslaviju, predsednik vlade grof Pal Teleki izvršio je samoubistvo. U oproštajnom pismu napisao je: "Mađarska je pogazila reč o večnom prijateljstvu sa Jugoslavijom iz kukavičluka. Stali smo na stranu nitkova, bićemo lešinari – najprljavija nacija. Nisam to sprečio, kriv sam!" Tako se ubio ovaj aristokrata bizarnih političkih nazora. Donosio je antisemitske zakone, ali mu se nisu sviđali fašisti. No, datu reč nije mogao da preživi, iako je bila reč samo o jednom diplomatskom međudržavnom ugovoru koji je potpisao. Kod nas takvo shvatanje časti baš nije rašireno. Uostalom, Srbi slabo stoje i sa aristokratijom, zbog nesrećnih istorijskih okolnosti i slobodarskog duha.

No, da se vratimo šetnji. Za mene je prava šetnja kad hodaš sam. Samo se tako može obezbediti puna koncentracija i puna posvećenost lutanju. I važno je ne žuriti. Čim vidite da neko Dunavskim kejom hoda brzo, jasno vam je da je reč o nekom infarktašu ili šećerašu. Ti ljudi su pod posebnim pritiskom i oni hodaju radi života. Ja hodam da mi prođe vreme. Zato volim duge šetnje.

Nekada, kad sam bio nešto mlađi, smatrao sam da je hodanje bez cilja besmisleno rasipanje energije. Naročito sam bio alergičan na duge šetnje, pošto sam vojsku služio u 141. pešadijskom puku JNA u Zagrebu, u društvu puškomitraljeza. Bože, što je bila teška ta gvožđušina – naročito prvih desetak kilometara. Mada svi tvrde da je služba u brdskoj pešadiji još mnogo gora, moje je mišljenje da je ona poljska, gde sam ja bio, najdosadnija i najteža – pošto je na ravnom krajolik uvek isti. Naročito kada vam se na pedesetom kilometru zamagli pred očima.

Srećom, nisam se poslednjih trideset godina, pored svih proteklih ratova, laćao oružja i nisam bio prinuđen da usiljeno marširam, pa sada dugo šetam, iako nemam psa, ni nekog drugog društva. Moj otac je takođe bio pristalica hodanja. No, on nije izlazio, nego je hodao po sobi, pa je mati jednom rekla da će zbog toga poludeti. To mu je ostalo iz zatvora. Mada je o tome vrlo malo pričao, jednom mi je objasnio da mu je hodanje tokom prvih pet godina čamovanja, koje je proveo u samici dugoj samo dva i po metra, upravo hodanje spaslo zdravlje. Razvio je bio tehniku okreta toliko da je gotovo imao iluziju da je u pokretu bez ikakvog zastoja. Ja obično okrećem kod Futoške pijace, čim bacim pogled na ovu svetinju tržišne privrede. Onda ima više varijanti. Ili nazad istim Bulevarom oslobođenja, ili spletom uličica kroz Rotkvariju. U ovoj drugoj varijanti zavirujem u osvetljene prozore da vidim da li je TV prenos nekog istorijskog događaja završen. Uglavnom vidim sirotinjski nameštaj. Otac porodice u poluležećem položaju na kauču, okolo deca – a televizor radi li radi.

Iako se iz hobija bavim istorijom i mada sam novinarski radnik svih ovih poslednjih 13 godina, kada su navodno istorijski događaji sustizali jedan drugi ne mogu da se pohvalim da su se oni bukvalno odigravali pred mojim očima. Na primer, kada se raspadao SK Jugoslavije na 13. kongresu, tokom prva dva dana sam potrošio sve pare od dnevnica pa sam morao da se vratim u Novi Sad pre čuvenog odlaska Slovenaca iz Sava centra. Moram da priznam da sam i 5. oktobra 2000. godine prilegao posle ručka da dremnem, a kada sam se probudio video sam na televiziji da gori savezna skupština, i zaključio da je demokratija pobedila. Već sasvim navikao da se istorija događa bez mene, jer iz nekog razloga nisam ni kreator istorije, a hronično ni direktan svedok, mada se bavim (tobože uzbudljivom) novinarskom profesijom. I ovaj "poslednji čin" Miloševićeve ere, između 30. marta i 1. aprila, dočekao sam uglavnom šećkajući. I najmanje me je proganjalo pitanje šta će se dogoditi u Užičkoj 11 i hoće li Milošević i družina "lasno poginuti" braneći svoje patriotske ideje – više sam saučestvovao u tegobama svojih kolega koji su 36 sati dreždali što pred Rezidencijom, što na Topčiderskoj zvezdi, što pred Palatom pravde. Novinarstvo se vraća izvornim vrednostima – to jest dobrim nogama. Zato ja stalno šetam.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST