---

Ličnost i vreme – Izložba posvećena Miri Trailović >

Sve što smo zaboravili

"Mira Trailović je bila eksponent, u najširem i najdubljem i najpozitivnijem smislu, zapadnjačkog duha, otvorenosti, komunikativnosti sa svim onim što predstavljaju fenomeni kulture, intelekta, ideja, pa i politike"

U Centru za kulturnu dekontaminaciju u petak se zatvara izložba pod nazivom "Mira – sve što smo zaboravili i ovaj telefon" posvećena Miri Trailović. Na izložbi su predstavljeni lični predmeti Mire Trailović, dokumenta, arhivalije i fotografije, kao i veliki upečatljivi printovi koje je uradila dizajnerska grupa Metaklinika. Namera izložbe je da podseti na ličnost i trag koji je za sobom ostavila Mira Trailović, ali da skrene pažnju na kontekst u kome je delala, odnosno na vreme i okolnosti koji su, uprkos svim ograničenjima, omogućili da se na ovdašnjoj kulturnoj sceni pojavi jedna takva ličnost. Upravo iz tog razloga, a povodom ove izložbe, upriličen je razgovor sa Ivanom Vejvodom, politikologom i direktorom Balkanskog fonda za demokratiju, koji su vodili Vladimir Tupanjac, kustos izložbe, i Borka Pavićević, direktorica CZKD-a, na temu vremena, okolnosti i značaja Mire Trailović za ovu sredinu. "Vreme" prenosi delove ovog razgovora.

Evocirali smo tri trenutka u toj hronologiji, u profesionalnom životu Mire Trailović. To bi, uslovno rečeno, bila tri početka, tri osnivanja. Osnivanje Ateljea 1956, osnivanje Bitefa 1967. i osnivanje Bitef teatra 1989, što na neki način koincidira i sa krajem njenog života i njene profesionalne karijere. Na neki način, u relaciji između te tri tačke možda može da se nasluti i promena pozicije Jugoslavije, zapravo predstave o Jugoslaviji na međunarodnoj sceni. Da li biste se s tim složili i kako gledate na to u odnosu na ono što se dešava u Beogradu i što personifikuje Mira Trailović, odnosno njen rad?

Da počnemo Eventualno od pedesetih godina. Sama istorija Jugoslavije i ono što se događalo za vreme Drugog svetskog rata – narodno oslobodilačka borba, odnosno antifašistička, antinacistička borba koja je proizvela pobedu 1944. i 1945. dovela je na vlast jedan komunistički režim koji je bio samosvojan po tome što nisu Sovjeti oslobodili zemlju, nego se zemlja oslobodila sopstvenim snagama. Pokušaj Staljina, odnosno Sovjetskog Saveza da sve, pa i Jugoslaviju, stavi pod svoju sferu uticaja, doveo je do zanimljivog razvoja događaja, utoliko što je samosvojna jugoslovenska komunistička vlast videla taj pokušaj sovjetske dominacije kao direktno suprotan njenim interesima i interesima, ako hoćete, i slobode i samosvojnosti zemlje. Mnogi strani autori i analitičari, zapadnoevropski i američki, uvideli su da je to prva ozbiljna pukotina u komunističkom sistemu posle 1945. godine, koja je ukazala na to da u njemu nema monolitnosti. Dakle, nastojanje da se socijalistički sistem uvede iz jednog centra, Moskve, kao jednosmeran, po jednom obrascu, nije uspelo i videlo se da tu postoji nekakav pluralizam mogućnosti. On je zaista pokazao da ima različitih puteva u socijalizam i da to svako na svoj način može da radi.

Tad, zapravo, počinje političko otvaranje. Naravno, ono je zasnovano na tome da je Jugoslavija, i Srbija kao njen deo, deo Evrope – u svakom pogledu one Evrope pre Prvog svetskog rata, pa između dva rata itd. Elite su išle i školovale se na Zapadu. Nisu išle na Istok, tako da je postojao ozbiljan zapadni kulturni i politički supstrat. Takođe, znamo ulogu koju je deo ruske inteligencije, koja je bežala od revolucije, odigrao u našoj zemlji. Ima tu mnogostrukih slojeva i dimenzija i teško je to sažeti i simplifikovati. Ali, kako bih pojednostavljeno rekao, u pozitivnom, kulturno-intelektualno političkom smislu, taj zapadni pravac se stalno pomaljao i probijao. Ukoliko je komunizam bio poput nekog betonskog prekrivača, onda se taj zapadni duh kroz njega probijao kao trava koja probije beton, ukazivao je na tu tendenciju da jesmo Evropa i da idemo tamo. Naravno, mislim da je Mira Trailović zaista bila eksponent tog, u najširem i najdubljem i najpozitivnijem smislu, tog zapadnjačkog. Jedne otvorenosti, jedne komunikativnosti sa svim onim što predstavljaju fenomeni kulture, intelekta, ideja, pa i politike, i neophodnost da jedna mala zemlja kao što je bila Jugoslavija ili Srbija u nekom prethodnom vremenu ili danas, ne može da opstane ukoliko ne komunicira sa svim tim. Odnosno, da je izolacija ili samoizolacija samo kratak put do iščezavanja. I otud tumačim njeno, danas bismo rekli, liderstvo ili smisao za vođenje, i tu ulogu individualnog vođe, kako bi se to u ženskom obliku reklo, liderke, koja svojom energijom, svojom intelektualnom preduzetnošću otvara taj prostor uporedo sa otvaranjem zemlje. Odnosno, otvaranje zemlje omogućava njoj da prepozna, i da ide, da krene još dalje, mnogo dalje od onog gde se samo to društvo već otvara. I pedesete u tom smislu jesu početak otvaranja...

Ako sad gledamo taj neki političko-kulturno-idejni pravac – to je traženje alternativnog modela koji se ustaljuje baš tad, negde 1955/56. sa Prvim kongresom radničkih saveta (to još uvek nije samoupravljanje koje se javlja nešto kasnije). Pored toga, 1956. godina je prelomni momenat i u Sovjetskom Savezu, gde Hruščov osuđuje sve ono što je bilo pod Staljinom – kult ličnosti i sve ostalo, i dolazi u Beograd, da ponudi izvinjenje za ono što se dogodilo 1948. i posle. Obnavlja odnose sa Titom, ali sada sa socijalističkom Jugoslavijom na ravnoj nozi. Jugoslavija više nije neka vazalna zemlja, deo Varšavskog pakta, nego ravnopravan akter na svetskoj sceni. To je takođe i početak politike nesvrstanosti: Nehru, Tito i Naser osnovali su Pokret nesvrstanih na prvoj konferenciji koja je održana u Beogradu. Pedesete su, znači, to formativno razdoblje, gde s jedne strane niče alternativni politički socijalistički sistem i dalje autoritaran, ne smemo to nipošto da zanemarimo – monopol jedne političke ideologije je i dalje sveprisutan, nema tu ni trunke pluralizma u političkom smislu. To je to ograničenje jugoslovenskog socijalizma, zato je on komunizam, zato je on i propao sa svim drugim komunizmima u Evropi. Međutim, ono što razlikuje jugoslovenski komunizam tada jeste razumevanje Tita i rukovodstva da je moguće otvoriti razne druge sfere, a da to ne ugrozi monopol političke partije i države. I otprilike, počinje da cveta hiljadu cvetova: uz određenu samouverenost vlasti da imaju legitimnost kod stanovništva, što je naravno osnov svake vlasti da opstane i da traje.

Kako biste mesto kulture – već smo pomenuli mesto i značaj kulture u politici ka spolja, ali, uslovno rečeno, i u politici ka unutra – prepoznali u ovom kontekstu? Ono što je vezano za poziciju Mire Trailović u tom trenutku jeste ideja o ubrzanoj komunikaciji sa Zapadom i da se nove važne umetničke pojave sa Zapada na neki način uvode u svakodnevicu kulture u Jugoslaviji tada. To je primer Ateljea 212 u tom periodu. Kasnije Bitef donosi nešto sasvim drugo, korespondira i sa klasicima, ali sa idejom uspostavljanja novog horizonta. Ono što je zanimljivo za prvi period, do osnivanja Bitefa, jeste ta njena ideja da istražuje upravo tu liniju između onoga što su standardi produkcije na Zapadu, i da već naslućuje šta će biti mogućnosti Bitefa kao "festivala novih pozorišnih tendencija".

Čini mi se da je dublji supstrat na našem kulturno-idejnom terenu prosto tražio svoje. Posleratni period ima te karakteristike socrealizma, agitpropa, nekakvih rigidnih modela, umetnosti u službi političkog socijalističkog razvoja, ali to istorijski gledano ipak kratko traje. To je bilo naravno dugo u životima generacija pre naše, pa i umetnika koji su prošli tu fazu, i Mire samim tim, ali to vrlo brzo, zapravo već sa kongresom Saveza književnika 1952, sa čuvenom raspravom i obračunom sa socrealizmom prolazi... Setimo se Petra Lubarde koji u Brazilu dobija nagradu na Bijenalu u Sao Paolu sa svojim novim apstraktnim radovima. Na neki način, na svim frontovima, da upotrebim tu vojnu metaforu, probija se prava umetnost, umetnost bez političke definicije, bez političkih ograničenja. Umetnici prosto osećaju da ima prostora, iskoračuju, i čini mi se da Mira Trailović u tom smislu jeste deo te uspešne scene posleratnog modernizma. Naravno, sve je zasnovano na činjenici da ovde postoji tradicija avangarde i da su komunistički lideri pedesetih bili deo toga. Marko Ristić, Koča Popović, Dušan Matić, ali i Moša Pijade, o kome, ne zaboravimo, Elias Kaneti govori u svojoj autobiografiji. Znači, u pitanju su ljudi koji imaju tj. osećaju senzibilitet tog vremena. Oskar Davičo je takođe deo tog pokreta. Ima i iznutra, u samom antifašističkom pokretu, nečeg umetničkog... Vraćam se opet na to, da je i geografski položaj Jugoslavije bio takav – u neposrednoj blizini zapadnih centara kulturnog, umetničkog i akademskog života. To jeste centralna Evropa, mediteransko-centralna Evropa. Ne zaboravimo, mnogi od tih ljudi su bili u španskom građanskom ratu 1936–1939, gde su se, opet, susreli sa svojim kolegama iz Evrope i iz Amerike, gde je vladala jedna pluralistička, republikanska, napredna, leva politička idejna situacija, tako da su oni učili bivanje sa ljudima koji drugačije gledaju na stvari, imaju drugačije ideje i istovremeno se borili protiv zajedničkog neprijatelja – fašizma. Ali su učili tu širinu pogleda i, ako hoćete, jednu toleranciju, makar u okviru široko shvaćene levice. A neki, naravno, i šire. Zapravo, ono što je sistem nudio kao mogućnost oni su poneli mnogo dalje, čime su tom sistemu dali dodatnu legitimnost, i zato su bili prihvaćeni, čak i ako nisu, kao što je to slučaj sa Mirom Trailović, bili deo političke elite. Mislim da je u tom smislu Tito kao stvarni i simbolički vrh te države i tog sistema, u okviru hladnoratovske Evrope, uz pomoć te generacije, stvorio situaciju u kojoj je jedna mala zemlja, Jugoslavija, sebe izdigla na tako istaknuto i ugledno mesto.

Naravno, trebalo bi otići u arhive pa pogledati šta je i kako je bila tačno definisana kulturna politika, ko je dobijao mogućnost da putuje, a ko nije, ali gledajući šire, čitav taj period je obeležen otvaranjem zemlje koje je šezdesetih godina uveliko dobilo ubrzanje, a neposredno je povezano sa otvaranjem granica sredinom šezdesetih, kad je zabeležena prva značajnija privredna kriza – Tito shvata da će se dogoditi velika nezaposlenost, otvaraju se granice i dešava se "fenomen gastarbajtera". Idemo u svet da tražimo posao, i to dodatno otvara vrata, dodatno provetrava ceo prostor. Režim i dalje vidi da to ne ugrožava suštinu njihove vlasti – naprotiv, sistem još više ojačava, jer ljudi odlaze da vide šta ima u Evropi, vraćaju se i shvataju da ovde i nije tako loše, naprotiv – često je sve čak i bolje jer krediti Amerike i Evrope podupiru standard, pre svega zato što smo u poziciji tampon-zemlje prema Sovjetskom Savezu. Sve to dovodi do nastajanja jedne pozitivne dinamike, gde se stvari međusobno podupiru. Naravno, šezdesete nose i tu biološku smenu – dolazi nova generacija u celom svetu. To su i čuvene šezdesete sa pobunom studenata...

Sad smo kod 1967/68, dakle u vremenu osnivanja Bitefa. Na koji način gledamo na to vreme iz današnje perspektive? Šta su moguće pouke i značenja čitavog kompleksa događaja vezanog za, uslovno rečeno, trenutak velikih pitanja i dilema, trenutak u kom smo pokušali da dokažemo da je moguća ideja o zajedništvu socijalne pravde, političkih sloboda, ali istovremeno i zapadnog modela slobodnog tržišta?

Živeli smo, ipak, u jednoj maloj zemlji u svetskim razmerama, a opet, da upotrebimo tu zloupotrebljenu floskulu, u zemlji na razmeđu puteva evropskog Istoka i Zapada, gde se da kažem i sasvim banalno, čak i kroz lektiru u gimnazijama, čitala i ruska, i američka, i engleska, i francuska i italijanska književnost. Znači, čak i u tom kurikulumskom vidu školske lektire insistiramo na tome da smo otvoreni prema različitostima i nastojimo da dobijemo jedan širok pogled. Dok je, naravno, to pojednostavljujem do krajnjih granica, u velikim kulturama poput Francuske, Nemačke ili Engleske, koncentracija na sopstvenim autorima, i ako neko ne specijalizuje književnost ili pozorište, zapravo dobije samo taj uklon svoje velike kulture sa nekim primesama onoga što je u vezi sa njom. Mi smo, i na planu bazične edukacije i kulture, imali to mnogo uravnoteženije, to je moj lični utisak, i mislim da to možemo da prevedemo na ovu situaciju sad, sa osnivanjem Bitefa. To je upravo ta želja i ta potreba da vidimo to drugo, ne samo da budemo usmereni na američko pozorište, ili francusko, italijansko ili nemačko, već upravo da ih stavimo ravnopravne, jedne pored drugih.

Bitef je bio mnogo više nego revija avangardnih pozorišnih predstava. To je bila alternativna politika, to je bila politička sloboda kroz drugi medijum. Tu se raspravljalo o ljudskim pravima, o represiji, o autoritarizmu. To je, pre svega umetnost, ali i alternativni način komunikacije sa naprednim idejama. Ovde je alternativa u javnosti, režim je stavlja pod etiketu pozorište – "svetske pozorišne tendencije", tako je predstavljamo, a u stvari, iznutra, zna se šta radimo: tražimo slobodu reči, raspravljamo, najslobodnije, o tome kako se boriti protiv autoritarnosti svim sredstvima, a u ovom slučaju umetničkim i svim ostalim. Mislim da je to ono što je ljudima davalo ohrabrenje i osećanje da se ipak diše, bez obzira što je postojao ideološki politički monopol. Čini mi se da je taj širi kontekst, možda (ne)nameravana posledica cele ideje i otud i toliki uspeh i tolika privlačnost za ljude koji su dolazili iza tzv. "železne zavese", a opet i za zapadnjake koji su tu imali mogućnost da se susretnu sa sjajnim kreativnim ljudima koje inače ne bi mogli da susretnu. Naravno, opet kontekstualizirano sa tim mnogo širim gibanjima, kretanjima gde jedna generacija 1960-ih u Nemačkoj pita svoje roditelje šta su radili u Drugom svetskom ratu. Počinje otvaranje cele te teške priče u Nemačkoj i tek danas vidimo koliko procesi suočavanja sa prošlošću ipak imaju vremensku dimenziju. Tada se javljaju i feministički, podsetio bih, i antipsihijatrijski pokret Enrika Bazalje, itd. U Beograd dolazi Žan-Fransoa Liotar u Studentski kulturni centar, koji funkcioniše kao paralela onoga što je Bitef započeo. Solidarnost sa Čileom posle obaranja Aljendeovog režima, solidarnost sa poljskim otporom komunizmu (Solidarnošću), Vijetnamski rat, okupacija Čehoslovačke – sve je to jedan širi kontekst koji uz umetničke i kulturne nosi i političke dimenzije. Traje određena klima promena u svetu, gde Jugoslavija ostaje svetionik nekakve alternativne mogućnosti. U Beograd dolaze francuski socijalisti Mišel Rokar i Žak Delor. Vidimo jednu otvorenost, prijemčivost za primer i izgleda da je zemlja stabilna i otvorena i da može da pruži razne mogućnosti. Ali, znamo da dolazi i sukob sa liberalima u Srbiji. Ta otvorenost se, zapravo, završava zahtevom za daljim otvaranjem koje biva osujećeno i sprečeno političkom represijom. U Srbiji se taj zahtev za otvaranjem šireg prostora pod vođstvom Marka Nikezića i Latinke Perović završava porazom i represijom nad svim tim pokušajima liberalizacije. Posle svega, taj umetnički prostor zadržava delimičnu autonomiju – jer on se ne doživljava kao opasan za sistem. Izuzetak je, naravno, filmska produkcija crnog talasa koja takođe biva zabranjena, jer se smatra da je film sredstvo koje može da dopre u šire slojeve, pa se samim tim zatvara. Postoje i drugi vidovi represije nad intelektualcima, univerzitetskim profesorima, knjigama, umetnicima – zabranjuju se knjige Nebojše Popova, Živojina Pavlovića i drugih, ali Bitef opstaje i, uprkos svim teškoćama, nosi to neko svetlo otvorenosti u budućim vremenima.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---