Knjige >

Stvarno i moguće

teofil pančić

"Male tajne" Gorana Markovića su faction/fiction hronika jedne gotovo slučajno okupljene glumačke družine, koja će zajedno pregurati jedan rat i dva sistema

Sve i svašta se govorilo i pisalo o aktuelnom – inače izvrsnom – filmu Gorana Markovića Turneja (koji se trenutno nalazi pod rafalnom štafetnom paljbom one s zla koca i goreg konopca smandrljane slabotinje, bijede i avetinje koja sebi pompezno umišlja da je "srpska intelektualna desnica"), samo je nekako u stranu gurnuto ono najočiglednije, a možda i najvažnije: ovaj filmski scenario, pozorišna drama i dugometražni igrani film – navodim ovde po redosledu nastanka – iznad svega je oda glumačkom zanatu; zapravo, ne samo "zanatu" nego možda još i više glumcima kao ljudskim bićima, osetljivim, krhkim, nestalnim, zabludelim, lakovernim i prevernim, narcisoidnim i, uopšte, svakakvim, ali i sposobnim da otkupe, da transcendiraju svoje postojanje – i egzistenciju onih koji potpadnu pod udar njihove magije – čak i onda kada se čini da ni životu, a kamoli jednom tananom, tako nematerijalnom umeću, više nema nikakve odstupnice. Dakle, čak i u ratu, čak i u totalitarizmu; možda čak i u balkanskom kapitalizmu (e, to potonje ćemo još da vidimo; ne lipši magarče...).

Knjiga Gorana Markovića Male tajne (Clio, Beograd 2008) u tom smislu prirodni je srodnik, saveznik i pratilac Turneje, mada valja napomenuti da ova knjiga jeste u potpunosti zasebno umetničko delo, da ni na koji način nije "zavisna" od Turneje, te da s ovim filmom i dramom inače ne deli ništa drugo: ni likove, ni priču, ni vreme i mesto radnje... baš, baš ništa, osim onog osnovnog: da prati grupu glumaca u zlim vremenima. A drugačijih vremena, ispada, u ovom delu sveta i nema, osim u vidu pauza između klanja.

Čitalac koji "želi da zna s čim ima posla", imaće muke da odredi žanrovsku pripadnost ove kutije Malih tajni; jeste da joj u podnaslovu stoji "jedna hronika", no pisac će već u uvodnoj "Napomeni čitaocu" subvertirati sopstvenu definiciju, ustvrdivši da je to "prilično sumnjiv podnaslov". A kako da i ne bude kad Marković na samom početku knjige veli i ovo: "Tekst koji je pred vama i jeste i nije hronika. Oslanja se na stvarne događaje i ličnosti koje pripadaju jednom burnom periodu istorije Beograda ali se, istovremeno, ne libi da ta zbivanja prekraja, izmešta iz vremena u kome su se odigrala i da osobe koje su u njima učestvovale menja, kombinuje njihove osobine ili ih, jednostavno, izmišlja. U ovoj ‘lažnoj’ hronici događaji i lica su povremeno stvarni ali su u dobrom delu i krivotvoreni, s njima se često postupa prilično proizvoljno ili su, po logici pripovedanja, do te mere promenjeni da se ovaj spis, kažem, nikako ne može smatrati dokumentom koji bi mogao poslužiti za neku upotrebnu namenu."

Kao filmadžija i filmofil, Marković odlično zna za onu napomenu sa uvodne špice nebrojenih filmova: "događaji i lica u ovom filmu su izmišljeni; svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima je slučajna"... Dakako, Marković ne tvrdi za svoju knjigu baš to, naprotiv, on ni ne namerava da sakrije i te kakvu utemeljenost ove knjige u "stvarnosti" (pre će biti da se s njom tek poigrava; o tome kasnije), ponajpre u onome što je čuo od bližnjih, i u sopstvenim detinjim sećanjima, ali želi da ostavi sebi autorsku slobodu da priču "zakrivljuje" u onim pravcima u kojima ga ona vodi; a priča, dakako, ima svoje zakone, koji se neretko rado razilaze sa logikom "stvarnosti", tj. sa "onim kako je bilo".

Male tajne jesu, dakle, faction/fiction hronika jedne gotovo slučajno okupljene glumačke družine: spojila ih je audicija kod osetljivog, melanholičnog predratnog bogataša koji je – trajno nezadovoljan onim što je gledao u onodobnom teatru Beograda – hteo da osnuje i finansira novo pozorište savremenog senzibiliteta; još nisu stigli ni do generalne probe (Ibzenove Nore, bajdvej...), a nad Beogradom se zacrnelo nebo od Hitlerovih meseršmita, ili kako su se već zvala ta gadna sokoćala... Priča prati likove mlađanih wannabe-glumaca kroz potucanja u ratnom, okupiranom Beogradu (u kojem družina posle nekog vremena ilegalno nastavlja probe; ima li lepše zavere od ovakve?), preko vrtoglavih i pogibeljnih dana "oslobođenja", pa kroz revolucionarni teror i potonje lagano primirivanje stanja u novom, komunističkom poretku, sve do otkravljivanja i mučnog, ali neodustajnog osvajanja naizgled sitnih, a tako prevažnih građanskih i umetničkih slobodica: da se igraju "savremeni komadi", pa još "pisaca iz imperijalističkih zemalja", da se pravi pozorište koje će negovati ukus publike, ali joj i pričinjavati zadovoljstvo (njoj, dakle, a ne drugovima iz CeKaja), da se kreativno sledi svoj umetnički nerv, a ne Smernice i Zaključci...

Junaci Malih tajni ponajpre su ljudi od krvi i mesa: srećno i nesrećno zaljubljeni i(li) odljubljeni, prokleto talentovani ili izjedeni ambicijom bez talenta, proračunati ili mahnito iracionalni, hladnokrvni i odvažni pred (vanumetničkim) opasnostima, ili pak utronjani do najsitnije drhturave koščice; Marković, dakle, sklapa svoje odmerene, fino ironične i duhovite portrete "ljudi u zlim vremenima" (Hana Arent) tako da iz njih jasno izbija ono ničeovsko odviše ljudsko, koje pak pisac ogoljava ne iz bilo kakve "niske" pobude, nego zato što ga – eto dramaturga; ne možeš pobeći od svoje senke – uvek pre svega zanima šta će učiniti i kako će se ponašati ljudski "lik" pritešnjen kakvim već bilo egzistencijalnim izazovom.

Ne može se, naravno, mimo "stvarnosnog", čak "dokumentarnog" aspekta ove knjige. Jasno je da ovo, u glavnim crtama, jeste priča o trupi koja će tokom pedesetih "nositi" prve i najslavnije sezone Beogradskog dramskog pozorišta; jasno je i da se među likovima sa izmenjenim imenima kriju neki od znamenitih aktera pozorišne i filmske istorije Srbije i Jugoslavije, među kojima su najvažniji upravo Markovićevi roditelji, Olivera i Rade. Rekoh već, autor se tim odnosom fiktivnog i stvarnog neprestano poigrava, što je podvučeno i zgodnim vantekstualnim trikom: fotografijama na kojima se nalaze "stvarni" glumci potpisani fiktivnim, knjiškim imenima. Ima tu i fotografija pisca u detinjoj dobi, sa njegovim mladim roditeljima; potpis glasi: "Dušan, Ankica i Andrija Stanković"...

Male tajne možda ne poseduju magiju prve i najbolje Markovićeve knjige Češka škola ne postoji, ali potvrđuju da je reditelj nekih od najboljih filmova srpske i ex-YU kinematografije takođe i vrstan pripovedač, najjači onda kada se drži svog intimnog sveta, a taj svet, kako god okreneš, nikada nije daleko od škripe pozorišnih dasaka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST