---

Makedonija >

Ćilibarske i druge lisice

Tri NATO misije i jedna misija bile su prisutne u kriznim regionima dok Makedonija nije zaslužila ocenu stranih posmatrača da je reč o državi koja može sama da se brine o unutrašnjoj bezbednosnoj situaciji. Misije su se povukle, a problemi ostali

Za "Vreme" iz Skoplja

Međunarodni faktori, poznatiji pod pojmom "međunarodna zajednica", u proteklih sedamnaest godina permanentno su i snažno uticali na odnose na političkoj sceni Makedonije. Pomagali su zemlji pri harmonizaciji međuetničkih odnosa i u njenim naporima za evroatlantske integracije preko saveta za sprovođenje reforme i pomoći, ali i značajnom finansijskom podrškom organizacija poput UNDP-a i USAID-a raznim projektima, pre svega civilnog sektora i lokalne samouprave. Prva agencija koja je uspostavila svoju misiju u Makedoniji je UNICEF – 1994. godine. Iste godine je otvorena i kancelarija Svetske zdravstvene organizacije, a od 1998. u Makedoniji se sprovodi i Program za razvoj ove svetske organizacije – UNDP. S druge strane, makedonske vlasti su neposredno posle povlačenja JNA sa njihove teritorije insistirale na međunarodnom prisustvu kako bi se sprečilo širenje ratnih sukoba sa teritorija nekadašnje SFRJ. Mandat prve preventivne misije OUN-a u Makedoniji UNPREDEP, koja je u prvo vreme funkcionisala kao deo mirovne misije Ujedinjenih Nacija na teritoriji nekadašnje Jugoslavije – UNPROFOR, odobren je Rezolucijom SB-a od 11. decembra 1992, kojom je njen zadatak opredeljen na kontrolu i posmatranje granica Makedonije ka Albaniji i tadašnjoj SRJ. Od marta 1995. "plavi šlemovi" su raspoređeni sa istim mandatom, ali kao posebna misija, sve do februara 1999. kada je Skoplje priznalo Tajvan te je Kina uložila veto i SB nije odobrio produženje mandata snaga UNPREDEP-a.

UNPREDEP je sa svojih 500 vojnika ispunio osnovni zadatak – preventivnu misiju – i do danas je otvoreno pitanje da li je uspeh preventivne diplomatije u periodu 1993–1999. mogao da se produži u narednom periodu i da li je uz prisustvo snaga UN-a mogao da bude izbegnut međuetnički konflikt u Makedoniji 2001. Nekadašnji specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a u Makedoniji Henrik Sokalski je jednom prilikom izjavio da odnose između Makedonije i Ujedinjenih Nacija karakterišu dva obeležja: negativni presedan kojim su prekršene osnovne norme svetske organizacije – prijem Makedonije u UN 8. aprila 1993, pod privremenom referencom BJR Makedonija, i pozitivni presedan – preventivna misija UNPREDEP. A prema knjizi Svetlane Zašove Od UNPROFOR-a do UNPREDEP-a, jednu od serije analiza koje je finansirao Univerzitet u Sorboni, vojna komponenta misije UNPREDEP se pokazala uspešnijom nego civilna, jer, s jedne strane, misija nije imala mandat makedonske vlade da utiče i na rešavanje međuetničkih problema u državi, a s druge, pripadnici UNPREDEP-a su, između ostalog, čuvali i makedonske granice iako im to nije bilo u "opisu radnog mesta".

OHRIDSKI SPORAZUM: Odlaskom "plavih šlemova" promenjen je karakter stranog vojnog prisustva u Makedoniji, ali je zvanično međunarodna zajednica i dalje čuvala mir i stabilnost tokom čitave sledeće decenije. Posle napada NATO-a na SRJ u Makedoniju su došle snage OBSE-a za brzu reakciju, a potom i snage KFOR-a. Posle sukoba između naoružanih albanskih ekstremista, članova Oslobodilačke armije Albanaca, i makedonskih vojno-policijskih snaga u 2001. i potpisivanja Okvirnog sporazuma iz Ohrida, u operaciji "Suštinska žetva" bile su angažovane trupe NATO-a 26. avgusta 2001. sa zadatkom da prikupe oružje od stanovništva (pre svega etničkih Albanaca). I samo potpisivanje Ohridskog sporazuma bi bilo teško ostvarivo bez predstavnika međunarodne zajednice, takozvanih "olakšivača" Francuza Fransoa Leotara i Amerikanca Džejmsa Perdjua, koji su i supotpisnici tog sporazuma. Iako su međunarodni predstavnici često isticali da je prihvatanje paketa institucionalnih reformi iz Ohridskog sporazuma i njihovo implementiranje u makedonski ustav ocenjivano kao "pravedno rešenje za probleme sa ljudskim pravima etničkih Albanaca u Makedoniji", za dobar deo etničkih Makedonaca on je predstavljao čin kapitulacije Makedonije (usled pobune "domaćih" Albanaca ili usled uvezene agresije snaga UČK iz protektorata UN-a, svejedno), kome je kumovala i dvoličnost "međunarodne zajednice". Protivnici Ohridskog sporazuma, među kojima je i jedan od njegovih potpisnika, tadašnji premijer Ljubčo Georgijevski, često ističu promenu u rečniku međunarodnih predstavnika (poput lorda Džordža Robertsona, koji je pripadnike ONA nazivao "teroristima") i stranih izveštača iz perioda sukoba (koji su preferirali izraze – "ustanici" i "pobunjenici"), posle koje se naprečac stiglo do fraze o "borcima za ljudska prava". Protivnici sporazuma i dalje tvrde da je reč bila o dvojnim standardima i da se sukob vodio oko teritorija, a ne ljudskih prava.

U kakvoj je pak atmosferi počela implementacija Ohridskog sporazuma i "približavanje" makedonskih i albanskih političara (pacifikacijom ONA je nastala partija Demokratska unija za integraciju na čijem čelu je vojni lider Ali Ahmeti), i kakva je bila uloga predstavnika međunarodne zajednice, najbolje ilustruje izjava Alena Leroa poslanika EU u Makedoniji data 2002: "Kada me nema jednu nedelju, sve se zaustavlja."

Zato je Makedoniji pored diplomatskih "olakšivača" posle karikaturalnih rezultata "žetve" oružja nekoliko godina nakon konflikta bilo neophodno i vojno prisustvo za izgradnju novih mostova poverenja između Makedonaca i Albanaca. NATO misija "Ćilibarske lisice" je na inicijativu tadašnjeg makedonskog predsednika Borisa Trajkovskog počela 26. septembra 2001. i njenih 700 pripadnika je imalo mandat da obezbede dopunsku bezbednost monitorima EU i OBSE-a koji su u kriznim područjima nadgledali implementaciju mirovnog plana. Poboljšanjem bezbednosne situacije u državi 22. decembra 2002. "lisice" je zamenila treća misija NATO-a "Saveznička harmonija", čijih je 450 pripadnika takođe bilo fokusirano na nekadašnje krizne regione, na promociju stabilnosti i odvraćanje od etnički motivisanog nasilja, ali i na savete za sprovođenje vojnih reformi, sve do 17. marta 2003. kada je označen kraj NATO misija u Makedoniji. Njih je 31. marta zamenila prva evropska vojna misija "Konkordija", kao rezultat dogovora EU i NATO-a. Zadatak 350 članova evropske misije bio je implementacija Ohridskog sporazuma i ovaj prvi primer novih institucionalnih veza EU i NATO-a je do 15. decembra 2003. koštao EU 6,2 miliona evra. Tri NATO misije i jedna evropska bile su prisutne u kriznim regionima sve dok Makedonija nije zaslužila ocenu stranih posmatrača da je reč o državi koja može sama da se brine o unutrašnjoj bezbednosnoj situaciji, uz nepodeljene stavove da je angažman, pre svega NATO-a, bio pravovremen i da je i prisustvo snaga Alijanse u Makedoniji pomoglo implementaciji Ohridskog sporazuma i sprečavanju novih međuetničkih sukoba na Balkanu. U decembru 2003. u Makedoniji je počela policijska misija EU "Proksima", koja je zamenila "Konkordiju" i koja je realizovana uz partnerstvo sa makedonskim MUP-om, a cilj joj je bio sprovođenje neophodnih policijskih reformi kao dela Ohridskog sporazuma, borba protiv organizovanog kriminala uz implementaciju evropskih standarda, podrška graničnoj policiji u procesu uspostavljanja integrisanog graničnog upravljanja i izgradnja poverenja između policije i etničkih zajednica.

ŠTAP I ŠARGAREPA: Uticaj međunarodne zajednice u Makedoniji je veliki i u aktuelnim političkim previranjima u sporu sa Grčkom oko imena Makedonije. Iako svi politički subjekti u državi deceniju i po kao mantru ponavljaju zdušno opredeljenje za integraciju Makedonije u NATO i EU, ogromne su razlike i na partijskom i na etničkom planu u pogledu žrtava koje bi trebalo podneti da bi se taj cilj i ostvario. Prema poslednjim anketama objavljenim u medijima, dok je 64 procenata etničkih Albanaca spremno da prihvati promenu imena države (da bi se udovoljilo zahtevima zvanične Atine i izbegao još jedan veto za EU, poput bukureštanskog za NATO), takvu opciju prihvata samo tri odsto etničkih Makedonaca. U takvoj situaciji, aktuelna vlast VMRO-DPMNE sve svoje propuste na domaćem planu lako prebacuje na račun Grčke ili "licemerne" evropske komisije i "međunarodne zajednice". Zato premijer Nikola Gruevski može javno da proziva evroambasadora Ervana Fuerea zbog navodne neobjektivnosti, a u provladinim medijima (u kojima se vodi žestoka kampanja za nepopustljivost po pitanju očuvanja ustavnog imena) može se pročitati da evropska komisija ima dvojne standarde za dobijanje datuma za pregovore kada je o Makedoniji reč, da je evropska komisija dopunila listu uslova sa još dva benčmarka (od kojih je onaj za konačno sprovođenje fer i demokratskih izbora bez nasilja i žrtava – objektivan, ali oči bode uslov da se reši spor sa Grčkom pre određivanja datuma za pregovore), i kako i po cenu izolovanosti Makedonija mora da se odupre pritiscima međunarodne zajednice za rešavanje spornog pitanja. Ili: ako je ime štap, ni NATO ni EU nisu dovoljna šargarepa.

To pak proizvodi reakcije na etničkoalbanskoj strani, na sreću za sad uglavnom lovaca u mutnom i političkih marginalaca, poput Nevzata Halilija, lidera prve albanske Partije za demokratski prosperitet, koji je reaktuelizovao ideju o "Iliridi", pa čak i predložio novo ime za državu Republika "Makedonija – Ilirida". Daleko ozbiljnije su ipak pretnje dela nekadašnjih komandanata ONA koji prete federalizacijom države zbog navodne spore implementacije Ohridskog sporazuma i prolongiranja rešavanja statusa nekadašnjih boraca ONA. U uzavreloj atmosferi, kao ulje na vatru delovala je studija o pravima manjina na Zapadnom Balkanu koju su eksperti pripremili za potrebe Potkomiteta za ljudska prava Evropskog parlamenta, a u kojoj su etnički Makedonci u matičnoj državi Makedoniji nazvani karikaturalnim terminom Firomakedonci (FYRoMacedonians), dok su pripadnici makedonske manjine u Srbiji, na primer, nazvani Makedoncima!? Kakve će ovo reakcije u pogledu međunarodne zajednice izazvati u etničkomakedonskom delu javnosti nije teško pretpostaviti, iako Makedoniji sada, posebno posle ishoda američkih izbora i promene naklonjene joj republikanske administracije, najmanje treba rasplamsavanje antizapadnih osećanja.

"Makedonija treba da dobije izvinjenje jer je prihvatila rezoluciju kojom joj se nametnulo privremeno ime, što nije bilo fer i što je bilo protiv želje ljudi i zemlje", rekao je pre nekoliko godina Sokalski, šef UNPREDP-a u periodu 1995–1998, i da je "prijemom Republike Makedonije u UN kao FYROM bio napravljen presedan i da to mora biti kompenzovano". Ali uticaj velikih na male igrače na svetskoj pozornici nikada nije bio fer. S druge strane, teško je poverovati da bi bilo koji stranac, makar i uz iskrene želje i namere, mogao pomoći Makedoncima i Albancima u Makedoniji sve dok se političke elite ne izbore za to da se međuetničke relacije ne shvataju na tipično balkanski način: da se bilo čija sloboda može ostvariti i uživati jedino preko nečije neslobode.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---