---

Zašto potkradeni sineasta ne bi uličnom prodavcu pripretio: ima da mi od svakog prodatog CD-a sa mojim filmom daješ procenat kao i bilo koji drugi distributer

24. NOVEMBAR 2008.

Život kao dokument – posve naravno nepotreban

U čitavoj evoluciji nije bilo bića toliko snimanog koliko je homo sapiens sniman u poslednjih dvadeset godina, istinabog, televizije sada snimaju ljubavni život i morskih lavova (odvratnih stvorenja koje se herojski bore protiv bele kuge), kukaca, zmija... Ajkule su skoro sve bile na televiziji, pa silni suvozemni grabljivci kako vijaju antilope ili kako odvajaju od stada divlju kravu i divlje tele, pa opet, niko nije toliko sniman kao savremeni čovek koji kao izumitelj kamere ne zna šta je dosta: hoćete li da gledate snimak porođaja...

Zaista, pre nego što u nekoj naprednoj zemlji ugledate bolničku svetlost već ste junak filma (kao Oskarelo), nakon toga kamera beleži sve vaše rođendane, prvu pričest, venčanje, uf, da bi pregledao sav nemontirani amaterski materijal, taj neprekidni reality show u kojem mu prijatelji neumorno igraju, mora čovek žrtvovati deo svog života (domaćini će ga zauzvrat snimiti kako gleda snimke iz porodične riznice: postaće junak zasebne uspomene o uspomeni).

Užasavaju me tragovi koje posvuda ostavljam: unapređeni sistemi za e-mail čuvaju u svakoj poruci kompletnu prepisku do ne znam kog kolena, uglavnom, kad ugledam poruku gde su pređašnje moje reči sve sačuvane, preseče me nešto – ovo je kao veran stenogram saslušanja! Kad ti u tajnoj policiji dopuste da vidiš svoj dosije, čitaš tuđe izveštaje o sebi i smeškaš se koliko to nema veze s tobom (onakvim kakvim ti sebe pamtiš i knjižiš), ova te arhiva svojom nepristrasnom i čudovišno banalnom istinitošću na poseban način izmoždi...

Dobri ljudi nude mi tonske snimke bliskih ljudi koji više nisu živi, hvala najlepše, njihov odlazak me još isuviše boli da bih sa vama zaigrao tu igru prijatnog sentimenta, možda bih pokušao za koju godinu, a lažem zapravo, jer glasove umrlih neću hteti nikada da slušam (onih koji su mi bili važni): ima nečeg neprirodnog i zastrašujućeg u skladištenju glasa, u glasu ima mnogo više ličnog i živog nego u fotografiji, to se očituje i na kompjuterima, gde pesma zaprema više megabajta nego fotografija... Danas možeš čuti glas svog pokojnog oca snimljen porodičnim kasetofonom, ranije toga nije bilo, kad neko umre umre i njegov jedinstveni glas i nikad ga, osim možda u snu, više ne čuješ.

Sad je to moguće, ali ljudska vrsta nije spremna (ili barem ja nisam) da se suočava sa takvom vrstom posmrtnih ostataka.

25. NOVEMBAR 2008.

Zašto da se u okviru svojih mogućnosti ne zamerim i filmskom producentu?

Pre desetak dana pritvoren je pirat koji našeg kandidata za Oskara bespravno beše okačio na internet. Hm, piraterija zar nije do juče tolerisana kao simpatični robinhudovski nestašluk? Mislio sam (umislio sam) da će G. Marković reći "nije u redu piraterija, ali ne bih da se kola zbog mog filma slome na ovome mladiću baš toliko da dopadne zatvora, dovoljno se mora biti uplašio i pokajao da će ga i samo privođenje ili uslovna kazna odvratiti od zloupotrebe tuđe duhovne svojine", nije to rekao, producent g. Cvetković ispade još oštriji: "Kad neko kupi, na primer auto, on potroši izvesne pare, pa kad mu neko odveze taj auto, onda on to prijavi policiji. Isto to smo i mi uradili, samo što naš auto, film Turneja, košta nešto više. Ti ljudi koji nam zameraju što nismo ćutali i ponašali se kao da piraterija nije kriminal, nulom vrednuju naš rad. Zašto bi se, i s kojim pravom, bilo čiji rad vrednovao nulom?"

‘Vrednovanje nulom’ je patetična retorička ujdurma, ali zapravo baš ona nije tačna. Ako neko tvoj rad predoči milionima ljudi (bilo zato što će na tome zaraditi bilo što će se samo pročuti kao narodni prosvetitelj) – vrednovao ga je vrlo visoko, ha, ha, ha, a materijalna strana?!... Pa ni tu se ne može govoriti o nuli. Lično sam kupio dve karte i u "Takvudu" gledao film, jer neka kopija očito ostade i zakonitim vlasnicima, dobro, priznajem da ljudi koji su film videli na kompjuteru verovatno neće ići u bioskop, pa će zarada producentova i rediteljeva biti okrnjena, ali i tako okrnjena ona ne može biti nula.

Pre deset godina prevarant vranjanske provenijencije je u Vojvodini na veresiju pokupio nekoliko stotina krava i nestao, tu je rad lakovernih paora bio vrednovan nulom, dok se u pirateriji radi o izvesnom čerupanju glavnice o kojoj ne zna se ni kolika je ni koliko je očerupana. Govoreći o duhovnoj svojini producent zapravo govori o novcu koji je punonadežno uložio u kinematografiju umesto u ugljenokop i koji oplođen u duhovnoj svojini ima da se vrati u njegov producentski džep, otlichnyi zamysel, ama duhovnu svojinu ne možeš ograditi bodljikavom žicom: zar su Bitlsi izvukli sve tantijeme iz obrada njihovih pesama?! Svake večeri trideset ili stotinu kafanskih kapela dobije petsto dinara za pesmu "U lijepom starom gradu Višegradu", a udovica autorova, gospođa Nedović, ništa, Milić Vukašinović hteo ne hteo pomaže stotine muzikantskih porodica... Pre trideset godina mehane su predavale spisak pesama koje njeni nameštenici u strogo komercijalne svrhe i ko zna na kom nivou izvode, neki promilčić je preko SOKOJ-a odlazio autorima, sad se i to što bi rekli Bosanci izdušilo, izumitelju telefona više ne kaplje ništa za njegov izum, Pitagorinim potomcima (koji žive u EU kao i Isusova prapraunuka) niko ništa ne plaća, Mocart svira po mobilnim telefonima, Mona Liza smeši se na milijardama kalendara, Tuluz Lotrek tapetira kafiće, periodni sistem elemenata ima svaka škola i svaka laboratorija, a praunucima D. I. Mendeljejeva šipak: stvari koje nameniš čovečanstvu možeš samo delimično da naplatiš, takav je takozvani život.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---