---

TV manijak >

Kritičari i pretplatnici

U Srbiji je poslednjih nedelja veoma popularno zanimanje – TV kritičar. Konkurencija postaje sve oštrija. Prvo je, navodno, Serž Bramerc imao zamerke na sadržaj domaće igrane serije "Moj rođak sa sela", dok se o kvalitetu glume i režije nije izjašnjavao. Propustio je par epizoda, primakao se kraj serije, a nigde nema skrivene figure dramatis – odbeglog haškog optuženika. Pretposlednja epizoda je, valjda zato, bila najgledanija dosad, bez obzira na činjenicu da je prepuna pamfletskih umovanja o "pravoj prirodi Srba". U jednoj epizodi je tokom ručka prikazan simbolično sukob dve Srbije, kroz nadmudrivanje seoske popadije (NVO sektor, proevropski, haški blok) i učiteljice (patriotski, tradicionalni, u glavnog glumca zaljubljeni antihaški blok). Jedna Srbija (neću da numerišem, al ova Bramercova je crnka, popadija, a popa je prevario pa mu vadi mast pred gostima), dok je antihaška plavuša, zaljubljena u bezbednjaka, koji se povukao u prevremenu penziju na selu. Sve u svemu, osim činjenice da su kroz ženski ultimejt fajt prikazane prva i druga Srbija, seriji je Bramerc veoma pomogao u marketinškom smislu.

Cirkus je nastao kada se ispostavilo da Bramerc nije gledao seriju, nego mu je neki ovdašnji gledalac dojavio da serija promoviše antihaške stavove. Tog trenutka je "Moj rođak sa sela" postao "Moj rođak iz Haga" i domaća serija je dobila strane glumce i dramski obrt. U seriju je ušao direktor RTS-a, koji je pokušao da otkrije ko nas cinkari Bramercu, od čijeg izveštaja, kao što znate, zavisi odmrzavanje sporazuma o pridruživanju. Ovom logikom, domaća serija "Moj rođak sa sela" mogla je da dogura i do Ban Ki Muna kome bi onda snimili, preveli i poslali sporne epizode na superveštačenje. Eto dragi moji, kako se u svetu ceni profesija TV kritičara!

Drugi primer TV kritike dolazi iz tabloida i tiče se "Operacije trijumf" na B92. Za razliku od prethodne TV kritike koja ima politički diskurs, ova dolazi iz oblasti parapsihologije i onostranog. Nakon tragične smrti sina Marine Tucaković, u listovima "Press" i "Večernje novosti", pojavili su se tekstovi o "ukletoj kući na Košutnjaku". Prema ovom proročanstvu (jer evidentno baratamo mitskim, a ne racionalnim načinom rasuđivanja), "Veliki brat" i "Operacija trijumf" su ukleti jer je studio podignut na mestu gde je izvršen atentat na Obrenovića. Time je na sve učesnike bačena nekakva magija i to je uzrok njihovih tragičnih sudbina. Sledi morbidni niz koji uključuje ukućane koji su poginli u automobilskoj nesreći i završava se sinom Marine Tucaković koja je članica žirija. Ono što je strašno u ovakvom pristupu tabloida u formi dnevnih novina jeste diskreditacija profesionalne etike (što nije novost jer su slike leševa istih tih ukućana neki tabloidi senzacionalistički objavljivali). Međutim – primena sujeverja u pokušajima diskreditacije praktično predstavlja nastavak političke prakse iz Skupštine Srbije. Da vas podsetim – Vjerica, Nataša i Gordana iz SRS-a su bacanje kletve učinile legalnom političkom metodom borbe sa neistomišljenicima, pa što je onda čudno kada tabloidi koriste ista sredstva. Kada kletvu ili prokletstvo koristite u politici onda ste u samom startu onemogućili svaki dijalog. Zamislite molim vas, kako bi izgledao racionalan dijalog između zapenjene Vjerice dok poput vračare baca kletve i uroke i sagovornika koji pokušava da racionalno dokaže svoje stavove. Zamislite isto tako polemiku o "ukletom programu", koja za rezultat može da ima samo povređivanje rođaka i prijatelja nastradalih. Dakle, umesto Bramerca koji je arbitar u političkoj TV kritici, u paranormalnoj TV kritici bi morali da zovemo Kleopatru, Zorku ili nekog sličnog eksperta. U oba slučaja evidentno nikoga nije briga za TV program, on je samo šlagvort.

Što se tiče TV programa, trenutak istine je predstavljala priča o kragujevačkom penzioneru koji je zamalo umro od gladi u svom stanu. Komšije su pozvale policiju, stigle su kamere i snimile čoveka u krevetu, na ivici života. Kada su se upalili reflektori, otvorio je oči i navodno upitao – ko je upalio svetlo? Televizija ga je metaforično vratila u život, sada je u bolnici u vrlo teškom stanju. Dobili smo strašnu TV sliku bede naših penzionera, uz jedan potpuno apsurdan detalj – čovek bukvalno nije imao šta da jede, ali je preplatio račun za struju 1300 dinara. Ako ima televizor, očigledno redovno plaća pretplatu. Gladovao je, ali nije dugovao javnim preduzećima za komunalije. Mislim da mu Elektroprivreda Srbije duguje spomenik i doživotnu negu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---