Pozorište – Dušan Kovačević, Generalna proba samoubistva >

Komička katarza

ivan medenica

Novi Kovačevićev komad predstavlja onaj zdrav, vitalan, radostan i grub pučki teatar koje se, kao srednjovekovne farse ili sotije, ne odlikuje estetskom prefinjenošću, već snagom i zavodljivošću komičarske igre i krajnje jednostavnom, ali britkom kritikom današnjice; ko od njega očekuje nešto više, to radi na vlastitu odgovornost

Dušan Kovačević, Generalna proba samoubistva; režija: Dušan Kovačević; igraju: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Ana Franić, Janoš Tot; Zvezdara teatar

Nema baš mnogo toga novog u novom komadu Dušana Kovačevića, mogao bi da kaže neki cinik. I, zaista, Generalna proba samoubistva, koju je u Zvezdara teatru režirao sam pisac, deluje kao nesputan, darovit, bezobziran i, doduše, sasvim osvešćen "pastiš" različitih motiva iz drugih dela ovog autora, pogotovu onih iz poslednjeg perioda.

U središtu radnje nalazi se izgubljeni, nesrećni, prezaduženi, tranzicijom-koja-teče smrvljeni intelektualac i umetnik srednjih godina, koji želi da izvrši samoubistvo skokom s mosta; bezuspešni pokušaj samoubistva jednog umetnika središnja je dramska situacija i u Kovačevićevoj komediji Lari Tompson, tragedija jedne mladosti. Prvu prepreku na putu bez povratka postavlja mu (ribo)lovokradica – ispostaviće se kasnije da on to nije – čije bi nedozvoljene radnje bile fatalno raskrinkane kada bi mu se u mreže uhvatio – leš. Dunavski ambijent dopunjavaju i kapetan turističkog broda i njegov brat, megalomanski graditelj ogromne rečne marine, što sve zajedno asocira na "dunavske motive" iz Doktora Šustera. Kao glavni spasitelj – ispostaviće se da mu je on, zapravo, krvnik – pojavljuje se dotični kapetan, koji se, u tumačenju istog glumca, učetvorostručava u likove svoje braće; apsurdno veliki broj braće (i sestara) postoji i u Lariju Tompsonu. Komplikovani zaplet iz žanra komedije apsurda raspliće se tako što se ispostavlja da je sve to, zaista, bila proba, ali pozorišne predstave, tako da se tekst zatvara omiljenim i sveprisutnim Kovačevićevim postupkom preplitanja života i pozorišta.

Ali, mnogo važnija od ovih, pojedinačnih sličnosti jeste ona koja se svodi na opštu poetičku strategiju Dušana Kovačevića, a koja se, s izuzetkom drama Sveti Georgije ubija aždahu, Profesionalac i, eventualno, Balkanski špijun, javlja u svim njegovim delima. Ta strategija sastoji se u osmišljavanju neverovatnih situacija, likova i priča u duhu komedije apsurda i njoj odgovarajuće stilske figure – hiperbole – a sa ciljem da se izgradi snažna i jezgrovita komička metafora koja bi dijagnostifikovala najteže bolesti srpskog društva. U Generalnoj probi samoubistva ta metaforička konstrukcija veoma je jednostavna: svi mi, obični ljudi, možemo da se poistovetimo sa sluđenim samoubicom kome je ceo život, i pre skoka s mosta, iscurio niz reku, i to zato što ga stalno "spasavaju" lažni spasitelji – zapravo, isti princip političke manipulacije i izrabljivanja skriven iza maski različitih ideologija, nacija, partija – otimajući mu sve što ima, od novca i ponosa do, doslovno, oka, bubrega i noge... Ako neko nije shvatio poruku iz samog dramskog sklopa, ona mu se na kraju predočava i u vidu vica: "Vuk ne pase travu, jer to rade ovce za njega".

U novijim komadima Dušana Kovačevića prepoznavao se, kao problem, nesklad između tog razgranatog, složenog, hipertrofiranog i često samodovoljnog zapleta komedije apsurda, s jedne strane, i direktnih poruka o stanju nacije u duhu komada s tezom, s druge. Taj bi problem mogao da se iskopa i u ovom komadu da ga ne relativizuje i, u završnom saldu, ne prevazilazi neka opšta nepretencioznost, punokrvna i zdrava želja da se publika prvo gromoglasno smeje, da bi tek onda shvatila da se smeje svojoj sudbini. Možda problem nije bio toliko prisutan ni u prethodnim komedijama ovog autora, već im je kritičar prilazio s pogrešnim očekivanjima.

Mnogo i više nego u svojim ranijim režijama, Dušan Kovačević se opredelio za sveopšti scenski redukcionizam, a svoj posao ograničio na najosnovniju, zanatski ne baš pouzdanu postavku mizanscena i označavanje prostora: dva jedina elementa scenografije – ogradu mosta koja se rasklapa i veliku mapu Dunava – potpisuje producent Zvezdara teatra Nenad Brkić. Kao i ranije, pisac u ulozi svog sopstvenog reditelja, prepustio se u ruke glumcima koje, kao esnaf, vrlo voli i ceni, a što će se potvrditi i na kraju predstave. Branislav Lečić igra glavnog junaka, čoveka koji se pomirio sa svojim životnim porazom, mada nije još izgubio i sve nade (ili iluzije), dajući mu neku mekotu, setni i blago komičan ton. Nasuprot tome, ničeg blagog nije bilo u zaista raskošnoj glumačkoj paradi Branimira Brstine, koji je, koristeći se svojom već dobro poznatom komičarskom inteligencijom, oštrinom, brzinom, plastikom i sposobnošću transformacije, sigurno prodefilovao kroz groteskne, apsurdne, bizarne likove četvorice braće (Kapetan, Biznismen, Psihijatar, Advokat), koji predstavljaju, iako do neprepoznatljivosti izvrnute, ipak neke mentalitetske i društvene matrice koje nas na ovom prostoru decenijama satiru. Janoš Tot i Ana Franić tumačili su, na komičarski konvencionalniji i isforsiraniji način, Devojku i Ribara, dvoje likova koji su, iako imaju neko osećanje i razumevanje za patnje junaka, ipak deo manipulatorske i izrabljivačke mašinerije.

Predstava se završava, kao i komad, već pomenutim pretapanjem pozorišne i prave stvarnosti; prelazeći u privatni ton iz svojih, manje ili više stilizovanih uloga, glumci počinju da se raspravljaju oko profesionalnih i međuljudskih problema u pozorištu. Sukob kulminira tako što Lečić podigne pušku prema gledaocima, ciljajući u odsutnog reditelja koji je krivac za novonastalu situaciju; uzgred, motiv reditelja koga nema, može da se tumači, uz rizik učitavanja, i kao Kovačevićev (auto)ironični komentar na zamerke što sam postavlja svoje drame. Poslednji prizor je Lečićevo odustajanje od krvoprolića uz komentar "Neću nikog ubiti, pa ovo je samo pozorište", koji zvuči dvosmisleno: može se shvatiti kao priznanje nemoći teatra da se sukobljava sa ludilom i zlom stvarnog sveta, ali i kao, što je mnogo verovatnije, potvrda da je on još uvek azil dobrote u jednom takvom, naopakom svetu.

Ako ga shvatimo kao pohvalu pozorištu, a oba tumačenja se, zapravo, svode na to, onda nam ovaj prizor, retroaktivno, otvara pravi prilaz za razumevanje ove komedije. To je onaj zdrav, vitalan, radostan i grub pučki teatar koje se, kao srednjovekovne farse ili sotije, ne odlikuje estetskom prefinjenošću, već snagom i zavodljivošću komičarske igre i krajnje jednostavnom, ali britkom kritikom današnjice; ko od njega očekuje nešto više, to radi na vlastitu odgovornost. Ovo nije neko negativno određenje, jer je pučko komičko pozorište pozorište koliko i Rasin i Gete, a u mračnim i zlim vremenima ono je uspevalo, nekada i po cenu života glumaca, ono što niko drugi nije smeo ni da proba: da se grubo podsmehne vlasti i našoj nemoći pred njom. Drugim rečima – da stvori komičku katarzu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST