---

Kriza u Ju-Es Stilu >

Odmor na neodređeno

Većina radnika železare kolektivni odmor prihvata, reklo bi se, sa filozofskim mirom. Ne osećaju se žrtvama ekonomske krize, a situaciju pravdaju kao neizbežnu i logičnu, "s obzirom na okolnosti"

Krug fabrike Ju-Es Stil, u Radincu, desetak kilometara od Smedereva, u subotu je odavao utisak prave pustare. Gradski autobus koji prevozi radnike i meštane okolnih sela bio je poluprazan, a na stanici kod glavne kapije sišla je samo reporterka "Vremena". Osim trojice stražara na glavnoj kapiji i dva psa koja su leškarila ispod bora u blizini menze, punih pola sata nije bilo žive duše. Slikanje, čak ni kroz rešetke, nije bilo dozvoljeno. Tek oko dva po podne moglo se videti nekoliko ljudi kako šetaju između fabričkih zgrada i dvoje kako prolaze kroz kapiju.

Pre mesec dana kompanija Ju-Es Stil Srbija najavila je da će početkom januara privremeno obustaviti proizvodnju u nekoliko pogona. Odlučeno je da obe visoke peći te fabrike pređu na "tihi hod", a da se u Čeličani i Konti Livu proizvodnja obustavi. Zbog te odluke, posao je izgubilo 500 ljudi zaposlenih u kompanijama koje Ju-Es Stil angažuje za određene poslove, a sa zaposlenima u železari je dogovoreno da do kraja aprila iskoriste deo godišnjeg odmora. Sa normalnim ritmom proizvodnje, poručili su tada rukovodioci, železara nastavlja čim popusti kriza na tržištu industrije čelika.

Sve organizacione (i psihičke) pripreme za što bezbolnije preživljavanje krize su obavljene, a zaposleni su se rasporedili na odmore "po smenama" – svako po dve nedelje, tako da u svakom trenutku oko 30 odsto ljudi bude na odmoru, dok ostatak radi. Gledalo se da se usklade želje i mogućnosti, pa je većina bila zadovoljna terminom.

U međuvremenu je Ukrajina zavrnula slavinu, železara je ostala bez gasa i umesto po etapama skoro sve zaposlene odjednom poslala na godišnji odmor na neodređeno vreme.

Nakon proglašenja kolektivnog godišnjeg odmora na poslu su ostali rukovodioci i direktori da planiraju dalji rad fabrike. Društvo im prave zaposleni koji rade na održavanju.

NA STEND BAJU: "Sa šefom sam se poslednji put video u ponedeljak, u pola tri, kada sam polazio kući. Posle pola sata pozvao me i rekao: ‘Od sutra si na godišnjem odmoru’", priča za "Vreme" Miša M., inženjer koji je planirani odmor trebalo da iskoristi tek u martu. "Nisam se potresao. Mi smo i očekivali da će biti tako kada je nestalo gasa", objašnjava i dodaje da nema potrebe za histerijom. "Logičnije je, valjda, da sedimo kod kuće, nego da se dokoni smrzavamo na poslu?"

Za razliku od prvobitnog plana, po kome se znalo kada se i koliko odsustvuje sa posla, ovoga puta nikome nije rečeno do kada je na odmoru.

"Ja sam na odmoru dok me šef ne pozove na posao. To može da traje petnaest dana, što je vrlo verovatno, ali ako se desi da treba da se pokrene proizvodnja, šef će da me pozove da dođem da radim. On na to ima pravo na osnovu kolektivnog ugovora i ja tu ne vidim ništa sporno", kaže Miša M.

Većina radnika železare kolektivni odmor prihvata, reklo bi se, sa filozofskim mirom. Ne osećaju se žrtvama ekonomske krize, a situaciju pravdaju kao neizbežnu i logičnu, "s obzirom na okolnosti".

"Za tu krizu nismo krivi ni mi ni kompanija Ju-Es Stil, ali fabrika mora da se snalazi", konstatuje Jovan P. "Mi smo još dobro prošli. Mnogi su fabrike pogasili, a mi smo samo na odmoru", kaže on. Njegov kolega Milan S. kaže da mu u ovom trenutku ne fali ama baš ništa – em se odmara, em prima platu, em konačno ima vremena da se pozabavi nekim porodičnim poslovima. Jelka P. je upravo dobila unuče (muško!) i taman će se naći ćerki da pomogne oko bebe, a njena koleginica Smiljana M. se kroz šalu vajka da bi bilo bolje da je kriza ovako "udarila" još jesenas, pa da je zimnicu mogla na miru da spremi.

TRADICIJA I BUDUĆNOST: Veterani kažu da se ne boje za sebe, ali zato strahuju za mlađe kolege. Iznajmljivanje dvosobnog stana u Smederevu košta oko 100 evra mesečno, pijačne cene se ne razlikuju mnogo od beogradskih, a kome oba deteta idu u vrtić jedva zaradi samo za tu dažbinu. Radmila M. već 32 godine radi u smederevskoj železari. Njen otac je tu radio 40 godina, a muž 35. Neplanirani odmor provodi u iščekivanju i – brine. Boji se, kaže, da nestašica gasa ne napravi pometnju, i da se fabrika ne zatvori. Ako se to desi, zaključuje, ceo grad će da zamre, jer od železare zavise porodice oko 9000 radnika.

Mladi, međutim, tvrde da se ne boje za budućnost i smatraju da se starije kolege intimno, ipak, više plaše za svoju sudbinu. Aleksandar T. ne očekuje da će u železari biti otkaza, ali i ako se to desi, kaže – ode on u Beograd. Tako misli i većina njegovih mladih kolega. Tomislav R., koji tek dve godine radi u Ju-Es Stilu, kaže da o krizi uglavnom pričaju stariji. Kaže da je njihova strepnja opravdana, jer su mnogi ili u kreditima ili izdržavaju studente, ili i jedno i drugo.

Ima i onih koji problem sagledavaju globalno. Stevan P. pretpostavlja da su za sve krivi Rusi i Kinezi, zato što su na tržište plasirali čelik čija je cena "verovatno mnogo niža od one koju proizvodi Ju-Es Stil". Rusi se, dodatno, sa Ukrajincima prepucavaju zbog gasa, a sve preko leđa Evropljana. Kaže da je, prema nekim njegovim saznanjima, u Košicama (slovačkoj ćerki-firmi Ju-Es Stila) situacija mnogo gora nego ovde, "jer su oni više vezani za gas". "Tek se tamo ne zna šta će biti, ali zato je Amerikancima veći prioritet da se pokrene naša fabrika u Smederevu", konstatuje sa olakšanjem.

DŽO I BANANA: U celoj priči Smederevci pokazuju i da su test prilagođavanja kapitalističkim trendovima i načinu poslovanja prošli sa odličnom ocenom. "Kad nema proizvodnje, nema ni profita", kaže Božidar G., koji je svoj radni vek u železari započeo još na omladinskoj radnoj akciji 1966. godine. Tada je bio šesnaestogodišnjak koji je kopao temelje za neke hale i visoku peć, a danas je inženjer sa platom od oko 35.000 dinara uz koju idu i dodaci. Kako objašnjava, zaposleni su u poslednjih nekoliko meseci, u skladu sa kolektivnim ugovorom, delili profit koji fabrika ostvari. "Taj deo zarade koji smo dobijali na osnovu ostvarenog profita nije bio mali i kada ostanete bez, recimo, 12.000 dinara koji vam po tom osnovu pripadaju, onda se to jako oseti. Više, na primer, ne pijete tri rakijice u kafani, nego popijete jednu, više se ne rasipate u lokalnoj bakalnici, nego kupujete strogo po spisku." Ovo prvo mu, kaže, ne pada teško jer nije "kafanski tip", ali frižider nije baš uvek lako napuniti. Po njegovom mišljenju, sasvim je opravdano raspustiti radnike u ovakvoj situaciji, jer kad nema proizvodnje, nema potrebe puštati mašine da rade u prazno, niti ima logike držati na platnom spisku dodatnu radnu snagu.

Osim preduzetničke logike i sistema "koliko para, toliko muzike", Amerikanci su kupovinom smederevske železare pre pet godina uveli red. Plata stiže redovno, svakog 1. i 15. u mesecu. U nju je strogo uračunat svaki sat – dodatno se plaća svaki prekovremeno odrađeni minut, ali se sa istom ažurnošću od plate odbija raniji odlazak kući. Na dnevnom meniju su tri kuvana obroka, od kojih je jedan obavezno pasulj. U pogon se ne ulazi bez zaštitnog odela, radnih cipela, rukavica i šlema. Koga kontrolor zatekne bez nečeg od toga, za kaznu ide kući. Jedna od mera je i zabrana konzumiranja alkohola na radnom mestu. Danas, kažu sagovornici "Vremena", nikome ne pada na pamet da pije u krugu fabrike. Tu i tamo neko "uhvati krivinu", ali ima dosta cinkaroša, pa nije svejedno. Većina zaposlenih je od firme dobila i mobilne telefone. Kredit je, kažu, neograničen i ne odbija se od plate.

Unapređen je i telekomunikacijski sistem. "Ako se, na primer, neki Džo tamo u Americi oklizne na bananu, mi za to saznamo istog dana, najkasnije sutradan", kaže Darko R. Pored dnevnih, zaposleni u Ju-Es Stilu dobijaju i nedeljni pregled vesti koje se tiču kompanije za koju rade. Što se povreda na radu tiče, procedura za utvrđivanje uzroka povrede je složena i vrlo se temeljno sprovodi. "To su ekspertize, uviđaji, retrospektiva događaja... Svi gledamo da se ne povredimo, samo da bismo izbegli to mrcvarenje", kaže Darko.

Neki od sagovornika "Vremena" su se već u utorak 20. januara vratili na posao. Nije, kažu, bilo nekih naročitih aktivnosti, više se pripremalo za nastavak rada. Prostorije se još nisu zagrejale, ali je, srećom, u utorak bilo jedanaest stepeni, pa je prvi radni dan prošao malo napolju, malo unutra.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---