---

Jesu li Srbi veći i fanatičniji vernici od, recimo, Španaca? Naravno da nisu, ali to samo po sebi ne znači ništa; nije stvar u tome šta jeste, nego šta može i sme da se vidi

Zamislite samo taj prizor: uklone sa GSP-ovog autobusa Mećavnog Kustu, Duuuleta Savića, Ljilju S. i ostale koji nam zavetno poručuju da "Kosovo je Srbija" – istek’o im, naime, zakup – i postave novi bilbord na točkovima na kojem će ćirilicom, u onom kičeroznom retro-fontu, pisati: "Bog verovatno ne postoji. A sada se opustite i uživajte u životu". Ide li vam zamišljanje od ruke? Meni jok: koliko god se trudio, ne mogu da zamislim da se takav autobus provoza beogradskim ulicama; još manje mogu da zamislim da završi šihtu neoštećen.

No, natpisi upravo ovakve sadržine osvanuli su na izvesnom broju londonskih (i drugih po Engleskoj) gradskih autobusa, a slični se pojavljuju i u nekim drugim gradovima zapadne Evrope, od protestantskog severa do katoličkog juga (recimo, Barselona i Đenova). Svako prilagođava tekst lokalnim prilikama, pa ima i ovo: "Loša vest je da Boga nema. Dobra je da nam nije ni potreban" (ovo je, Boga mi, (!) već zaoštravanje). Okej, ali ko to na ovaj način oglašava svoju ateističku ili agnostičku veru? Udruženja ateista i agnostika, normalno. Razume se da nije trebalo čekati dugo da druga strana odgovori, pa su se tako na nekim drugim autobusima pojavile parole poput ovih: "Bog ipak postoji. Uživaj u životu s Hristosom" ili "Ako te svi napuste, Bog je s tobom". Bog te, kakav svetonazorni ulični rat... Pitam se da li vozači ateisti voze jedne autobuse, a vernici druge, dešava li se da putnik tvrdokorni ateista odbija da uđe u "hristijanizovani" autobus, radije sačekavši sledeći?

Pa dobro, kakav se, za boga miloga, proizvod ili usluga ovde reklamira? Baš nikakav, naravno: ovde se ne radi o komercijalnom oglašavanju u iole klasičnom smislu (dobro, osim kada je u pitanju čuvena, drevna korporacija Sveta Matera Crkva d. o. o.). Ovde se radi o nekoj vrsti civilnodruštvenog oglašavanja u kojem grupe i udruženja slobodnih građana i na ovako netradicionalan način šire neku svoju Istinu u koju duboko veruju, dovoljno duboko da zarad nje zahvate u buđelar. I nema u tome ničega lošeg, sve dok se ne ide ispod izvesnog nivoa, dakle, dok nema agresivnosti, pozivanja na nasilje i diskriminaciju pristalica suprotnog stava. Autobusi koji landraju okolo velegradskim ulicama sa ovakvim imaboga-nemaboga "polemikama" naprosto su legitiman deo šarene pluralističke košnice, u kojoj za propovedanje svakog (ne)verovanja ima mesta, u kojoj je svaka Istina dostojna respekta sve dok ne poželi da postane Jedina i Obavezna za sve.

Ako je sve to tako, zašto je ovako nešto prilično nezamislivo "kod nas"? Nismo li i mi demokratska zemlja, težeća Evropskoj uniji? Jesu li to Srbi veći i fanatičniji vernici od, recimo, Španaca? Ma, naravno da nisu, daleko od toga, ali to samo po sebi ne znači ništa: pa, nema ovde ni procentualno manje istopolno orijentisanih nego usred permisivne, razvratne Holandije, a ovde ipak nema gej-parada. Nije stvar u tome šta jeste, nego šta može i sme da se vidi. Uostalom, nema zbiljski "dekadentnijih" i potajno poročnijih poredaka vrednosti od onih pod vlašću veoma strogog patrijarhata (čitali ste Bokača, de Sada, a bogme i Vuka!), ali važno je samo da to "na spolja" ne izgleda tako! Zašto patrijarhat toliko opsesivno insistira na "čednosti", štaviše "časti", poglavito ženskoj? Zato što se ta "čast", u tom poretku vrednosti, ne gubi samim određenim činom, nego saznanjem da se on dogodio.

Žilavije patrijarhalna, rudimentarnije socijalno stratifikovana, slabije urbanizovana i sekularizovana društva (jugo)istočne Evrope kao da su stalno nekako pretesna za tolike moguće Istine: ima, brate, jedna istina koja vlada i eventualno, negde po ćoškovima, jedna nad kojom se vlada, ali kojoj se ne preporučuje da bude mnogo glasna. Tako je, kad je ono Nikoletina Bursać "raskrstio s religijom" jer mu je drug komesar – inače superiorni erudita koji je jedared čak i novine čitao, doduše naopačke – objasnio da Boga više nema (ne znajući da bedno kaska za jednim tobož ludim Nemcem, izvesnim Ničeom), zavladalo vreme u kojem je ispoljavanje vere u postojanje Boga nosilo izvesne rizike (mada se danas s tim uveliko preteruje, ali ipak...), ili makar moglo kočiti vašu društvenu promociju. Nakon 1990, a s novim renegatskim žarom nakon 2000, zavladalo je doba u kojem se javno ispoljavani ateizam tek toleriše: nije da će neko da vas ‘apsi zbog toga, ali najmanje što će vam se dogoditi je da budete tretirani kao čudak. Biti deklarisani ateista ili makar agnostik naprosto više nije deo građanski poželjnog i preporučljivog, mainstream ponašanja. Simbolički, na mesto Nikoletine došao je Nikolaj...

Na drugoj strani, šta to uopšte znači, svi ti pompezni termini: vernik, nevernik? Pitanje (ne)postojanja inokosnog, inteligentnog, samostvorenog i samovoljnog Stvoritelja ama baš svega u nama i oko nas ozbiljno je, i zapravo veoma apstraktno pitanje, jedno od onih za kakva znatna većina ljudi, budimo iskreni, uopšte ne mari, i nije mu posvetila ni sekund svojeg života, niti će to ikada učiniti. Otuda izjašnjavanje na ovu ili onu stranu za većinu jeste tek nešto kulturološki uslovljeno: verujem u Boga ne zato što sam o tome silno razmislio i došao do tog zaključka koji mi je onda vasceli svemir u glavi posložio u jedan harmoničan sistem, nego "zato što sam Srbin" (na primer) ili što "slavim slavu", ili što mi je pradeda bio iriški paroh etc. Na drugoj strani, mnogi gromoglasni ateisti takođe su nedomišljeni pomodari: njihova nereligioznost takođe nije "metafizičke" prirode, nego izražava zapravo neki njihov političko-kulturološko-svetonazorni stav. Kao da je i jedno i drugo tek pitanje izbora lajfstajla, pa vam onda Boga ima ili nema u zavisnosti od toga kojem lajfstajlu pripadate. Evo jednostavnog primera: po pitanju abortusa, vernici su obično pro life, a ateisti i agnostici pro choice. A realno, to složeno etičko, socijalno, medicinsko i rodno pitanje – svoj retoričkoj ornamentici uprkos – nema nikakve suštinske veze s tim.

Okej, dakle, ništa od "ateističkog" autobusa u Srbijici? Ako mene pitate, mrka kapa. Nego, Pančiću, sve nešto uvijaš kao kiša oko Kragujevca, a nikako da nam kažeš ima li, bre, tog Boga ili ne? Hm, dopala mi se rečenica iz Arsenijevićevog Predatora: "Bog je dobar, jer Bog najverovatnije ni ne zna za Nas".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---