---

Orašac – Centralna proslava Dana državnosti >

Naša državna posla

Predstavnici raznih nacionalnih organizacija, čiji je rad "usmeren na zaštitu narodnih i nacionalnih interesa", tako su se drekenjali tokom govora premijera Cvetkovića, da je lično i bezuspešno morao Prestolonaslednik da ih smiruje

U ovogodišnju proslavu Dana državnosti – 15. februar, kad je ono 1804. Karađorđe dig’o ustanak, i kada je 1835. donet Sretenjski ustav – sve je, jašta nego originalno, uveo samo poslanik Velja Ilić, rekavši u Skupštini ono što je rek’o, da to što je pozivnice za proslavu poslao ministar Rasim Ljajić, čijem ministarstvu pripadaju ti poslovi, predstavlja uvredu dostojanstva države, Karađorđa, i svega što je srpsko. Kakav bio uvod takva bila i razrada, što će reći, ono što se dešavalo u Orašcu, što je kulminiralo tokom govora premijera Cvetkovića, i te kako predstavlja uvredu države, Karađorđa, i svega što je srpsko. Naime, poznato je da su razne uniforme, i iste takve mrtvoglave zastave, redovna pojava na saborovanjima i narodnim svetkovinama, kojima se k’o brani naša srpska stvar, ali je ovogodišnje arlaukanje pripadnika tzv. nacionalnih organizacija, raznih Naših ravnogoraca, može se reći, prevršilo svaku meru i doprinelo da u Orašcu svako ko je iole normalan oseća stid i sramotu.

MARŠEVSKIM KORAKOM: Ajmo redom. Nedelja, 15. februar. Neposredno pre Orašca, a od Aranđelovca, cela jedna podzida ispisana, tako potpisano, mislima B. Simića, koje su prošle godine imale premijeru. Evo jedne, i najkraće: Putin i Koštunica, ponos ljudskog roda. Na licu mesta sneg, hladno. U pres prostoriji uzimamo razne materijale, među sve te informacije i Saopštenje za javnost Kancelarije NJKV prestolonaslednika Aleksandra, piše kako obeležen Dan državnosti, ima i govor Prestolonaslednika. U crkvi Sveta liturgija, vladika šumadijski Jovan, mitropolit Amfilohije, napolju, u porti narod, opšta dernjava, ‘Oćemo kralja. Na putu, do crkve, odbor za doček zvanica, dve devojke i momak u narodnoj nošnji, specijalna pogača sa udubljenjem u kome je so. Iza toga još dočeka, udruženje Naši iz Aranđelovca – kojima u osnivački akti piše da je rad udruženja usmeren na zaštitu narodnih i nacionalnih interesa – sve u neke crne uniforme razapelo zastave, veliki i dužni transparent na kome piše Prezir diktaturi. Naši nešto arlauču, o Kosovu i Arnautima, do njih postrojena grupa u crnim uniformama, sa crne zastave, ko su oni, piše na zastavama, Ravnogorski pokret. Jedan krupan, u te crne odore, krupno komandova, Marševskim korakom, kreni. Krupni izda još naredbi, da garda sačeka kralja, i ode za onom kolonom, koja je iz sveg glasa pevala Od Topole, od Topole, dole u Jarugu.

Dole, u Marićevića jaruzi, nešto naroda, obezbeđenja, organizatora. Ravnogorci se postrojiše i razapeše naspram voda redovne vojske Srbije. Ravnja se redovna vojska, ravnjaju se ravnogorci. Do spomen-česme aranžirana leja prirodnog cveća, do leje doneše zastrt sto, sveće, žito, vino. Jedan sveštenik komandova, Palite sveće, o’zgo, od crkve, čuše se zvona, o’zgo krenu litija, na tribinu naspram česme stadoše da se raspoređuju zvaničnici, premijer sa kačket Cvetković, Prestolonaslednik sa princezu u svoj tradicionalni teget NJKV kaput, tu i ministri, Dragin, Milosavljević, Obradović, Bradić, Srećković, do premijera stade Đelić, pomeri ga sa svoju rusu kapu PUPS Krkobabić.

Ravnogorci, pojačani sa oni Naši, drekenjali su se, ‘Oćemo kralja, poče pomen koji su ispod crnog ko suncobran velikog kišobrana služili vladika Jovan i mitropolit Amfilohije. Amfilohije pomenu sve junake, kad, eto ti, sitnim korakom, u svoju plamenu frizuru, u svoju sjajno teget bundu, pristiže predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović. Turiše i nju do premijera, na kraju pomena probesedi mitropolit, Bog je sa onima koji su vjerni pravdi njegovoj, koji su vjerni slobodi na toj i takvoj pravdi, i koji su spremni i da život svoj žrtvuju za pravdu, za istinu, i za slobodu. Ovdje je cvijet slobode, i drvo iz njega izraslo, pod čijim granama danas počiva ovaj narod...

Završi se pomen, svi se prekrstiše, vladika, mitropolit, i onaj veliki kišobran, dobiše mesto na svečanoj tribini, premijer od protokola dobi fasciklu sa govorom, i Prestolonaslednik, od svog protokola, dobi svoju NJKV fasciklu. Oni Naši ravnogorci su vikali ‘Oćemo kralja, pojedinci iz obezbeđenja su vikali, ‘Oćemo kralja, Naši, sa još ti i tak’i, promeniše repertoar, stadoše arlauču, NATO dahije, marš iz Srbije, mikrofona se pri’vati, u ulozi voditelja, voditelj dnevnika Nacionalne televizije, sve pozdravi, takoreći održa govor, najavi čin odavanja državnih počasti, reče, Molim da svoje misli, tokom trajanja ceremonije, posvetite uspomeni na zajedničke pretke predvođene velikim Karađorđem. Dunu vojni orkestar, venac položi predsednica Skupštine, venac ne skidajući kačket položi premijer Cvetković, nakloni se i Prestolonaslednik, spomen-obeležju priđoše predstavnici Vojske Srbije, opštine Aranđelovac. Počasni vod vojske se ukruti, bi, Pali, pali, pali, oni Naši viknuše, Srbija, Srbija...

SVE KULTURNO: Sve pozdravi predsednik opštine Aranđelovac, radikal Radosav Švabić, reč dobi Prestolonaslednik. Sve viknu, ‘Oćemo kralja, prestolonaslednik Aleksandar otvori fasciklu i stade čita svoj sastav sa mnogo velika slova. Prvo pozdravi prisutne zvanice, pozdravi i odsutne državnike, i svojim srpskim jezikom održa pravi demokratski govor, Moramo imati snage da se odvojimo od prošlosti kada ona predstavlja prepreku na putu u budućnost... Za mikrofon, skinuvši svoj kačket, stupi premijer Cvetković, kad se oni Naši raspomamiše, te Ua, te Izdaja, te Ustanak, to nije prestajalo ni odujimalo, premijer se nije dao omesti, Danas na mestu gde se susreću prošlost i budućnost moramo poručiti sebi i svetu da su nam više nego ikad potrebni sloga i solidarnost, i da samo jedinstveni možemo ostvariti san svih generacija, a to je zdrava i stabilna evropska Srbija... Sve što je govorio bilo je na mestu, ali ono arlaukanje, Izdaja, izdaja, samo se pojačavalo, tako da je u jednom trenutku Prestolonaslednik sišao sa tribine, strojevim korakom prišao premijeru, i stao desnom rukom i odsečno da pokazuje onoj gunguli da prestane. No, slaba vajda, premijer se, usled tolike dernjave mog’o čuti samo na televizoru, Do cilja ćemo stići strpljivo i hladne glave. Budućnost se ne gradi sukobima, već dogovorom, a narodi na ovim prostorima su upućeni jedni na druge, vreme je da otpočnemo zdrav proces pomirenja, da postavimo sigurne temelje budućnosti...

Nastavi se proslava i obeležavanje, oni Naši i ostali ravnogorci zaždiše uzbrdo, nagradu "Odzivi Filipu Višnjiću", za transparentan izraz ovovremenog rodoljublja, primi pesnik Petar Pajić. Reče se Petar, Srećni su oni narodi čiji rodoljubivi pesnici, pišući rodoljubivu poeziju, ne pevaju o žrtvama, nego o ljubavi prema domovini i njenim lepotama, i ja verujem da će budući srpski pesnici imati više sreće. Ne reče Petar ništa od svoje poezije, a ima on toga, Srpskog vođu Karađorđa/ Ubio je drugi vođa/ Mesto gde je bilo klanje/ Sad se zove Radovanje/ Ubijenom i ubici/ Dignuti su spomenici/ Sad se svaki Srbin bije/ Sa dve svoje istorije...

Onda bi taj umetnički program po tekstu koga nego Milovana Vitezovića, u režiji koga nego Jovana Ristića, u izvođenju glumaca Narodnog pozorišta i vokalne grupe Kolo. Prvo bi pesma, I za Srbe stiže novo vreme/ Da slobodi i državi streme... Bi Hajduk Veljko, bi vojvoda Mladen, kojekude Karađorđe, bi i Raslo mi je badem brdo, tanko, visoko... To uze traje, popnemo se gore do crkve, kad gore jedan stao, pa se raširio sa neki karton na letvi. U godinama, šajkača, brada, naočare, samo diže karton na kome slike Karađorđevića, i samo ponavlja, Petominutna srpska istorija. Ko je on, Ja sam Tomislav Marković iz Lozovika kod Velike Plane, potpredsednik Monarhističkog i Ravnogorskog pokreta. Ima kaže, Ovo je dole bilo fantastično, prvi put da Srbi nešto naprave na kulturan način. Šta je tu bilo kulturno, Sve, kulturno i dostojanstveno.

Odmaknemo se od ti zaključci, Naši na starom mestu, na putu do crkve, razapeli sve što poneli, ispred njih kordon neke rezervne policije, a oni samo arle, Ne damo Mladića, daćemo vam Tadića. Pređoše i na druge junačke teme, teraše tako dok ih u miru i redu ne potisnuše, jerbo je dole svečanosti bio kraj, državni zvaničnici su već nadirali ozdo. Naši, nastavljajući sa svojim repertoarom, odoše dalje i putem, ne postoja, svaki ministar sede u svoj "audi 6", kolona crnih automobila, u svom redu i poretku, uze se vrće za Beograd.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---