---

Antikrizna politika Srbije >

Srednjim putem uz MMF

Sve vesti iz Vlade Srbije upućuju na zaključak da će ona u drugom kvartalu, u saradnji sa Međunarodnim monetarnim fondom, pojačati antikriznu politiku – ali da neće napuštati "srednji put", koji se čini ne samo racionalnim nego trenutno i gotovo jedino mogućim

U trenutku kada čitalac "Vremena" bude imao u rukama ovaj primerak naših novina, on će preko dnevnih medija već biti preciznije obavešten o iznuđenim promenama ekonomske politike za 2009. godinu, o kojima će poslanike Narodne skupštine Srbije izvestiti premijer Mirko Cvetković (25. februara, kako je najavljeno). Verovatno će se, pre svega, hitno tražiti nov aranžman sa MMF-om, u kome će se nakon onog jesenjeg rezervisanja "povlačenja" 520 miliona dolara kredita "ukoliko to bude potrebno", zatražiti kompletan ugovor koji bi uključivao zajam za jačanje deviznih rezervi od oko 2,5 milijardi dolara. Takav sporazum otvorio bi put za ovogodišnju antikriznu podršku Evropske unije od 400 miliona evra, a praktično, otvorio bi i put realizaciji već ugovorenog kredita Svetske banke za Koridor 10 od 388 miliona dolara, kao i drugim zaduženjima Srbije na svetskim finansijskim tržištima (kao prethodni, ali ne i dovoljan uslov).

Ovakav zaokret ekonomske politike premijer Cvetković je već obrazložio (u intervjuu Rojtersu, 20. februara) priznajući da snažan pad fiskalnih prihoda na početku ove godine (za 20 odsto) jasno pokazuje da su procene o usporenju ovogodišnje stope rasta bruto društvenog proizvoda u Srbiji samo na oko 3–3,5 odsto (naspram 5,5 odsto u 2008. godini) bile nedovoljno realistične i da se recesioni talas zapažen u poslednjem kvartalu prošle godine pojačava. U tom smislu, premijer Cvetković je sada izneo korigovanu procenu ovogodišnjeg rasta BDP-a negde "između 0,5 i 1 odsto", sa naglaskom da Vlada ne očekuje "negativnu stopu", to jest ozbiljniju recesiju.

Neki analitičari, na primer Vlada Gligorov, mnogo su veći pesimisti u pogledu stope rasta Srbije, pa procenjuju da će Srbija, poput većine evropskih zemalja, ove godine ipak sići ispod nulte stope (dva do tri odsto, pa i više), što bi u mnogo ozbiljnijem vidu otvorilo pitanje očuvanja javne potrošnje na ranije projektovanom nivou. Gligorov u tom smislu preporučuje mere koje bi demotivisale uvoz, a motivisale izvozne poslove – što je, zapravo, priča o deviznom kursu (o čemu ćemo prozboriti nešto kasnije).

Kako je potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić već u nekoliko navrata izjavio da se ovogodišnji budžetski deficit mora povećati na oko 2,5–3 odsto BDP-a da se ne bi smanjivale plate i penzije (vidi, na primer, "Blic" od 21. februara), možemo zaključiti da Vlada Srbije verovatno neće ići na smanjenje državnog budžeta u proporciji sa padom fiskalnih prihoda, nego će pokušati da državnu potrošnju izbalansira povećanim spoljnim zaduženjima i "prebacivanjem" pokrića povećanog budžetskog deficita na buduća, bolja vremena, prodajom državnih hartija od vrednosti.

Dinkić očigledno smatra da će MMF prihvatiti ovakvu srednjoročnu strategiju, a u prilog tom očekivanju navodi primer Rumunije (koja ide na sedam odsto budžetskog deficita) ili praksu mnogih razvijenijih evropskih zemalja, koje sada kalkulišu budžetskim deficitima od oko tri odsto BDP-a. Naravno, ostaje da se vidi koliko će misija MMF-a, koja je pozvana na pregovore u martu ("pre kraja prvog kvartala") imati razumevanja za takve komparacije i s čime će usloviti prihvatanje novog plana ekonomske politike Srbije.

Nije zgoreg podsetiti i da se novi aranžman sa MMF-om ovoga puta mora zaključiti sa pravom te institucije da prati njegovo sprovođenje, što u jesenjem sporazumu nije bio slučaj. Pri svemu tome, odmah da naglasimo, verovatno je i tradicionalna "čvrstina" MMF-a u postavljanju veoma strogih uslova za svoju pomoć – delimično popustila, jer je i sama filozofija ove institucije u globalnom smislu postala upitna. Na kraju, ali ne kao najmanje važno, valja ovde podsetiti da su u MMF-u Sjedinjene Američke Države najveći akcionar, to jest da SAD u organima MMF-a imaju najviše glasova, pa u tom kontekstu, možda, treba posmatrati i naprasne akcije naše vlade da popravi odnose sa ovom velesilom, koji su narušavani i tamo gde za to nije bilo gotovo nijednog državnog razloga (slučaj Kovačević, na primer).

Uoči pregovora sa MMF-om u najdelikatnijem položaju je guverner Radovan Jelašić, koji očigledno nije oduševljen političkim "usmerenjima" koja mu se nameću u pogledu odbrane deviznog kursa dinara, pa unapred kaže da "novac Fonda treba da obezbedi makroekonomsku stabilnost zemlje, a ne da brani kurs evra prema nečijim potrebama" ("Politika", od 24. februara). S tim u vezi valja se doista upitati: ako je dinar "devalvirao" u proteklih pola godine za oko 25 odsto, uprkos smanjenju deviznih rezervi za oko 1,5 milijardi evra, valja li nastaviti tim putem ili treba nešto dublje menjati kako bi se istovremeno stabilizovale rezerve i smanjili inflacioni pritisci? Pitanje se može postaviti i drugačije: kako izbeći najgori mogući scenario – potonuće Srbije u stagflaciju?

Inače, prethodni paket podrške bankarskom sistemu i kupcima trajnih dobara Vlade Srbije da krenu u poslove sa manje straha, čini se da je dobro startovao, ali iz te činjenice ne bi trebalo izvlačiti neke debele zaključke. U stvari, direktni ekonomski efekat beneficiranih kamata na kredite verovatno neće biti naročito krupan, ali će sigurno imati dobar psihološki efekat, jer u kriznim vremenima sve vlade na svetu pokušavaju da rašire utisak da nešto rade u korist stanovništva i privrede, pa što ne bi tako činila i Vlada Srbije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---