---

Intervju – Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije u ostavci >

Ko, kako i koliko?

"Usvajanje ili neusvajanje ostavke ne znači ništa. Vlada treba da dâ odgovor šta će biti sledeći prioriteti u kulturnoj politici. Da li je prioritetno da država stane iza svojih nacionalnih institucija ili da finansira privatne producente, vašare, parade, jedan potpuno populistički pristup. Nije ovde reč o ekonomskom pitanju, ovo je pitanje političke odluke, da li je ovoj zemlji potrebna institucija kao što je evropski uspešna filharmonija ili joj nije potrebna"

Gotovo istovremene ostavke čelnika vodećih nacionalnih institucija za kulturu, upravnika Narodnog pozorišta Predraga Ejdusa i direktora Beogradske filharmonije Ivana Tasovca, u početku su grubo prodrmale "samo" najširu javnost. Iako dve različite priče iz dve kuće – prva s teškim, nagomilanim problemima i druga, sređena i spremna za osvajanje evropskih scena – nijedna nije našla zajednički jezik s ministrom kulture Nebojšom Bradićem. Ministru, pak, nije bilo zgoreg da obe ostavke lakonski prihvati i proglasi koincidencijom, te da umiri javnost objašnjenjem kako ih zapravo povezuju nagomilani problemi koji se u tim institucijama godinama ne rešavaju. Hladno i diplomatski, pozivajući se na potrebu za angažovanim i požrtvovanim ljudima u krizi koja nas je zahvatila, ministar Bradić je procenio da je Ivan Tasovac svojom ostavkom u Beogradskoj filharmoniji jasno uputio poruku da nije spreman za takvu misiju.

Posle toga, nazad se više nije moglo. Osam godina rada i energije uloženih u opremanje, kvalitet i ugled Beogradske filharmonije, sa direktorom Ivanom Tasovcem na čelu, dali su nesporne i vidljive rezultate. Oni se naprosto ne mogu sakriti iza bilo kakvih diplomatskih kulisa. Reakcija na ministrove reči bila je neminovna, mada niko, pa ni sam Ivan Tasovac, nije očekivao da će biti tako masovna i jedinstvena. Prvo je zajedničko saopštenje podrške Tasovcu objavilo nekoliko umetničkih sindikata, broj komentara na sajtovima se utrostručio, grupa za podršku na Fejsbuku za jedan dan privukla je oko 800 članova, svoje saopštenje su izdali i reperi iz Beogradskog sindikata, a redovni koncert na Kolarcu ostaće upamćen po retko viđenoj počasti kojom su orkestar i publika pozdravili direktora filharmonije. Vest o ostavci Ivana Tasovca dobila je i međunarodne razmere, a ono što bi se moglo nazvati presedanom jeste pismo Zubina Mehte koje je u ponedeljak stiglo predsedniku Srbije Borisu Tadiću, u kome slavni i uticajni dirigent između ostalog kaže: "Narodu Srbije je zaista potrebno da ova sjajna grupa muzičara ostane na tom najvišem nivou, pa Vas stoga pozivam da učinite sve što je u Vašoj moći kako biste uticali na one koji su zaduženi za finansijsku podršku ovog izuzetnog orkestra da daju sve od sebe i u velikoj meri povećaju godišnja sredstva u odnosu na ona koja se sada izdvajaju za njih."

S obzirom na to kakvu je reakciju vlasti izazvao izjavama da se "u kulturi arče pare", Tasovac je izgleda pogodio u pravu metu. O njegovoj ostavci još će se odlučivati, ali ono o čemu je on prvi progovorio i javno otvorio kao pitanje jeste potreba za revizijom naše kulturne politike.

"VREME": Kao razlozi vaše ostavke navode se nezadovoljstvo kulturnom politikom države i nedovoljan iznos sredstava koje država investira u Beogradsku filharmoniju, pre svega u plate muzičara. I prethodnih godina ste isticali iste probleme, ali šta je to što vas je sada tako jako isprovociralo da ste čak podneli ostavku?

IVAN TASOVAC: Još kao dečak većinu svojih znanja sticao sam iz "Politikinog zabavnika", a tamo sam pročitao priču kako je neki japanski ministar železnica podneo ostavku zbog toga što su vozovi ukupno kasnili pet minuta. Dakle, jedan aspekt moje ostavke je sledeći: nisam imao moralno opravdanje da budem uspešan direktor uspešne nacionalne institucije u kojoj sviraju naši najuspešniji orkestarski muzičari, a koji su prinuđeni da idu da sviraju po splavovima, po kafanama i da nalaze razne dodatne poslove kako bi njihove porodice preživele.

S druge strane, kao neko ko je već osam godina u menadžerskom poslu, kao neko ko je potpuno svestan situacije u kojoj se nalazimo, ni u jednom trenutku nisam ni tražio ni mislio da je moguće da se budžet države menja. Samo govorim o neophodnosti da se u okviru te kulturne politike jasno definiše šta su u ovom trenutku prioriteti države. Da li je prioritetno da država stane iza svojih nacionalnih institucija ili da finansira privatne producente, vašare, parade, jedan potpuno populistički pristup. Nije ovde reč o ekonomskom pitanju, ovo je pitanje političke odluke, da li je ovoj zemlji potrebna institucija kao što je evropski uspešna filharmonija ili joj nije potrebna. Meni je prihvatljiv svaki odgovor koji dođe. Ako ga nisam dobio od Ministarstva kulture, onda ga očekujem sa više instance, od Vlade. Međutim, nije problem samo u ovom sadašnjem ministarstvu kulture, problemi su postojali i ranije, a ja sam u ovih osam godina sarađivao sa tri ministra kulture. I zajedno smo, korak po korak, činili neke dogovore kako bi Filharmonija bila ovo što danas jeste, a naravno, druga je stvar što je sve to moglo i brže da se razvija. Sada, u vreme ekonomske krize, za strpljenje više nema mesta, sada zaista moraju da se donose odluke. Država više ne može na isti način tretirati direktora jedne nacionalne institucije kao i jednog filmskog producenta. Tačno je da je pravo svakoga da traži novac, ali kulturna politika ove zemlje mora se već jednom zasnivati na jasnim kriterijumima – ko, kako i koliko dobija.

U takvoj, recimo novoj kulturnoj politici, kakvo bi mesto zauzimala Beogradska filharmonija?

U Beogradskoj filharmoniji imamo visoko motivisan orkestar koji diše kao jedno, imamo ljude koji su se vratili iz inostranstva jer su ovde prepoznali kvalitet, prosek godina u orkestru je 35, a audicije su ovde najteže jer učestvuju najbolji muzičari. Zauzeli smo lidersku poziciju u zemlji, odlično se kotiramo u regionu a pred nama je sada evropska, svetska scena.

Treba reći da ne postoji ni jedna jedina zemlja, ni u našem regionu ni u Evropi, u kojoj muzičari filharmonije, kao najbolji, najkvalitetniji u zemlji, nisu posebno izdvojeni i posebno plaćeni za svoj rad. Nacionalna filharmonija je jedno od bitnih obeležja državnosti svake zemlje. Pogledajte kada je Kosovo pokušavalo da proglasi svoju državu, jedna od prvih stvari je bila da skupe dovoljan broj muzičara i da proglase kosovsku filharmoniju kako bi mogli da odsviraju himnu i Betovenovu Devetu simfoniju. Da ne pominjemo da je prvi američki proizvod koji je ušao u Koreju bila upravo Njujorška filharmonija. Ako mi u ovom trenutku težimo ulasku u Evropu i priključenju svetu, onda moramo poštovati i ta pravila igre.

Ja sam potpuno racionalan čovek kada je reč o ekonomskoj krizi, i svestan sam da treba štedeti, samo što štednja treba da važi za sve. Ako će se ta kriza lomiti samo preko leđa Beogradske filharmonije, onda neka nam to neko kaže, ali prvo neka javno objavi kolike su plate u sportskim klubovima i koliko se iz budžeta kulture odvaja za razne proslave na trgovima naših gradova i honorare pevača i pevaljki koji tom prilikom uveseljavaju narod.

Kako sada izgleda pomoć države u radu Filharmonije?

Od države dobijamo 21 ili 22 miliona dinara za program, a mi od sopstvenih prihoda imamo 35 miliona dinara. Prosečna plata muzičara je 38.000 dinara.

Glavni proizvod Beogradske filharmonije jesu njeni koncerti. Ko izvodi taj koncert? Umetnici. Znači, moj zahtev da se povećaju plate u Filharmoniji nije jeftina populistička demagogija, već realna potreba da se investira u ljude koji stvaraju kulturni proizvod koji svake nedelje uspešno prodajemo u sali Kolarčevog univerziteta. Što je naš proizvod bolji, potražnja za njim je veća a samim tim i prihodi su veći. Ovakvu tendenciju imamo svih osam godina od kada sam direktor. Kada bi nas država sada podržala, možete li da zamislite šta bi bilo do 2010. godine? Da li je neracionalno što tražim da se investira u nešto što sutra može biti naš ozbiljan izvozni proizvod?

U krajnjem, kakva se poruka šalje drugim institucijama kulture koje u ovom trenutku treba da ulože ogroman napor da organizaciono razreše stvari unutar firme? Šta ih onda čeka na kraju puta? Da posle velikog rada koji su uložili, kao mi ovde, velikog rada administracije, menadžmenta i muzičara punih osam godina, i završetka svih poslova, na kraju samo dođe neko ko treba da valorizuje te rezultate.

Kako ste se osećali kada je Ministarstvo kulture bez ikakvog prethodnog merenja preseklo i prihvatilo vašu ostavku, istovremeno vam nudeći da pređete na posao upravnika Narodnog pozorišta?

To samo pokazuje kako je postala efikasna naša državna administracija, tako da svako ko kaže da je naša administracija spora, zlonameran je. Što se drugog pitanja tiče, potpuno je neozbiljno da mi neko predlaže nov posao. Ja sam još uvek direktor u ostavci, a moja tema glasi: Beogradska filharmonija u sklopu kulturne politike ove zemlje.

S druge strane gledano, naprosto nije moguće porediti situaciju u Narodnom pozorištu i Beogradskoj filharmoniji, jer je u Filharmoniji postavljen jak sistem. Čak i u ovom trenutku kada imaju direktora u ostavci, to se ni na koji način ne odražava na probe i koncerte, na marketing, na međunarodne koncerte, na ugovaranje sezone 2009/2010. koja je u završnoj fazi.

Iako smo bili svedoci napete situacije između vas i ministra kulture Nebojše Bradića, koji je glatko prihvatio vašu ostavku i optužio vas da vodite "prljavu kampanju u medijima", mnoge je iznenadilo nedavno ministrovo saopštenje da je zapravo osnovna linija konflikta između vas i Vlade, i da u celoj toj priči Ministarstvo kulture nije sporno...

Ostavku sam uputio Ministarstvu kulture zato što je to moje resorno ministarstvo. Ono je u roku od 45 minuta moju ostavku prihvatilo, a onda prosledilo Vladi koja će to dalje razmatrati. Međutim, nije ovde reč samo o mojoj ostavci. Usvajanje ili neusvajanje ostavke ne znači ništa, ovde je pitanje rešavanja problema. Vlada treba da dâ odgovor šta će biti sledeći prioriteti u kulturnoj politici, i moguće je da će se taj problem razrešiti već u četvrtak na sednici.

Koliko ste sigurni da će se ovim vašim otvaranjem problema kulturne politike stvari i zaista pokrenuti i promeniti?

Sasvim sam siguran. Čak i da ne dođe sada do promena, vrlo brzo će doći, jer to je pitanje daljeg razvoja. Nikad se u istoriji nisu brkali pojmovi kulture i zabave, u našem slučaju zabave i turizma. Takva tendencija ovde postoji od devedesetih godina i sada je to postala praksa. Revizija kulturne politike do danas nije izvršena, što ostavlja prostor za raznorazne pritiske na Ministarstvo kulture za finansiranje onih projekata koji ni po jednom kriterijumu ne mogu biti od značaja za razvoj kulture u Srbiji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---