Pitanje aršina

rajko maksimović, kompozitor, elektronskom poštom

Pošta; VREME 951

Vidim u današnjem "Vremenu" brojne reakcije na moj prošlonedeljni tekst (Šta je tu nacionalno). Naravno, ne mogu svakom pojedinačno da odgovaram, nego ću pokušati da izdvojim one opšte i bitne stavove i činjenice, a onih nekoliko ličnih uvreda ću ignorisati. Dakle, zajedničko je svim mojim kritičarima što su nabrajali kompozicije naših autora koje su izvedene u poslednjih pet godina, kao i imena naših dirigenata i solista koji su u istom periodu nastupili sa Beogradskom filharmonijom (BF). Ali nisu me ubedili. Naprotiv! Ta njihova nabrajanja su, u stvari, izuzeci u generalnoj politici BF, koji samo potvrđuju moj stav u načelu. Da objasnim: Ako njihova sezona traje deset meseci i imaju četiri koncerta mesečno (petkom), znači da imaju oko 40 koncerata godišnje, odnosno 200 koncerata u proteklih pet godina. To što se u tom periodu na programima ponekad našlo ponešto od naših kompozitora – upravo su ti izuzeci, i to retki – o kojima sam govorio! Kada bi se to izražavalo procentima, bilo bi to 1 ili 2 odsto a možda ni toliko. Ovde bih ipak izdvojio stav mog dragog, mladog kolege Latkovića, koji kaže: ..."nacionalni orkestar jednog evropskog glavnog grada ne treba i ne sme da ima programe koji se prvenstveno i isključivo baziraju na promociji muzike domaćih autora". Nešto donekle slično, ali znatno drastičnije, kaže i Igor Ranković: ..."da tzv. domaći kompozitori misle da Filharmonija treba da bude njihov privatan orkestar (prćija) koji će samo njihova dela da izvodi". Pitam: Ko je to i kada rekao, napisao? – Niko! Ja, sigurno, NE! Dakle, drska insinuacija! Inače, potpuno se slažem sa Latkovićevim stavom ali bih ukazao na ogromnu razliku između "prvenstveno i isključivo", odnosno "samo njihova dela", kao jedne (izmišljene) krajnosti i samo ponekad i to vrlo retko (što je naša realnost) – kao druge krajnosti. Dakle, ja se ni u kom slučaju ne zalažem ni za "prvenstveno i isključivo" niti za "samo naša dela", nego da se procenat prisustva naše muzike (a ima dokazano dobrih dela!) – popravi. A da ima dobre naše muzike, to sam Latković, koji je često izvodi, najbolje zna. A takođe zna da je naša dobra muzika i dobro primljena u publici – najbolji primer su poslednje dve Tribine kompozitora.

Isti, ili još gori odnos je sa našim dirigentima i solistima! To što su pustili Jagušta da za osamdeseti rođendan stane za pult ili Darinku Matić ili Suđića, takođe su izuzeci, jer oni su pomenuti samo po jedanput za proteklih 5 godina (a Šepić ili Biljana Radovanović nijednom)! Gordan Nikolić, Stefan Milenković, Aleksandar Madžar i Željko Lučić su, naravno, ljudi našeg korena, ali oni već poodavno, u stvari, pripadaju muzičkoj Evropi i svetu. Jedino je Maja Bogdanović zbilja naša (još uvek!), dakle, samo još jedan izuzetak i to usamljen.

I, da zaključim. U stvari, radi se o različitim aršinima. Moji kritičari smatraju da je dovoljno, pa čak i velikodušno što je Mokranjčeva Uvertira stavljena jednom na program, a ja smatram ne samo da to nije dovoljno, nego da je to bedna milostinja našem najvećem simfoničaru! Jer – pitam ih – šta je sa njegovim simfonijama i Klavirskim koncertom? Jednostavno su ignorisani. Ne postoje! I Hristić i Konjović i Marićka pomenuti su, takođe, samo jednom – Slavenski nijednom! – a oni su naša najvrednija baština! A šta je sa Radićem, Obradovićem, Babićem? – da se zadržim samo na najstarijima. Takođe, to što su Jagušt, Darinka Matić i Suđić pomenuti jednom (Premil dva puta) – smatram da je krajnje nedovoljno za profil nacionalne institucije u kojoj se, za isto vreme, Dorijan Vilson i Uroš Lajović pojavljuju po 16 puta! To zbilja stvara utisak da se radi o privatnoj, a ne o nacionalnoj filharmoniji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI