---

Poruka presude Prvog opštinskog suda podseća na ponašanje momka koji je "uživao bez zaštite", a sada mu ne pada na pamet da prizna posledicu u vidu deteta

U ono ratno doba su, legenda veli, junačni Crnogorci sa sprdnjom govorili o američkoj Šestoj floti – koja se vrzmala u blizini – da je se ič ne boje, jer da je to neka sila, ne bi bila Šesta no Prva! Sledeći tu pronicljivu analogiju, Prvi opštinski sud u prestonoj varoši Beogradu morao bi biti ono najbolje što srpska pravda ima da ponudi... A to najbolje je, eto, presudilo: porodice šesnaestoro pobijenih Bošnjaka iz Sjeverina, Republika Srbija, nemaju pravo na odštetu od ove države, jer se zločin nad njima (izvelo ih iz autobusa i pobilo, tek tako, zbog sira, vojne muzike i pogrešnih imena) odigrao na teritoriji druge države. Te je, u tom smislu, ova država bila sasvim nemoćna da ih zaštiti. A inače bi ih rado. Mislim, zaštitila.

Oh, gde li se zbio taj strašni-zločin-s-kojim-mi-nemamo-veze? U Mauritaniji, Kongu, Letoniji? U okolini Kandahara, u vrletima Pamira, u pesku Čada, u prašumskim predelima Mato Grosa? Pa ne baš, no nešto malčice bliže: u pograničnom selu Mioče, na teritoriji nečega što se kiti imenom Republika Srpska, a što se prostrlo preko pola teritorije Bosne i Hercegovine. Inače nama susedne, međunarodno priznate države, članice UN. U tom smislu, nije li Prvi Opštinski presudio tačno kako treba, držeći se zdravog razuma i slova zakona? Verovatno je tako. Nevolja je samo u tome što stvarnost ume da bude neznatno komplikovanija od suvoparnih fiškalskih činjenica.

Šta je to što se dogodilo 22. oktobra 1992? Grupa građana a/Republike Srbije putovala je b/ iz jednog mesta u Republici Srbiji u c/drugo mesto u Republici Srbiji i to d/ javnim prevozom u društvenom vlasništvu Republike Srbije, a sve to kroz rubni deo teritorije susedne BiH/RS jerbo džada naprosto tako i tuda vrluda, pošto u vreme kad je građena niko nije mislio o tome da li je neki kilometar druma u ovoj ili onoj Zbratimljenoj Republici SFRJ; slučaj, dakle, identičan onome sa železničkom prugom Beograd–Bar, gde se stanica Štrpci nalazi u rubnom delu BiH, a što je takođe kreativno upotrebljeno u zlikovačke svrhe. E, na tom ih je mestu maskirna (ali ne i maskirana) "patriotska" fukara zaskočila, izvela iz autobusa i pogubila. Uzgred, počinioci ovog zločina gnusnog čak i za poremećene kriterijume građansko-etničkog rata nisu baš jako nepoznati, ali uglavnom nije baš da su jako pronađeni i jako osuđeni. To jest, neki jesu (Milan Lukić i još trojica), no većina nije. Možda čekaju sledeći autobus, šta li?

Šta je, dakle, perverzno u toj stvarnosti, mnogo komplikovanijoj od one koja (po)stoji u štreberski ispravnoj presudi Prvog opštinskog? U toj se stvarnosti ogleda sve ogavno, amoralno licemerje politike Srbije devedesetih. Ta je država sejala okolo klijentske, od Srbije u potpunosti zavisne etničke kvazidržave (prvobitne SAO) u kojima su najeksplicitnije važili banditski zakoni i "rasna" politika po kojoj oni koji su se tu zatekli, a nisu etnički Srbi, nemaju ama baš nikakva prava, čak ni pravo na život: sve što uspeju da sačuvaju, od glave na ramenima pa do nešto imovine, čist je ćar i poklon sudbine ili nekog "dobrog" Arijevca, koji bi u principu mogao i da ih pokoka, ali eto neće. Je li bilo tako? Bilo je. Ko tvrdi drugačije? Samo oni koji za to imaju predobre razloge, izmerive u decenijama robije. Republika Srpska bila je najveća i najorganizovanija od tih tvorevina, i jedina koja je nadživela ratno doba. Nije ni nepoznanica ni neka Velika Tajna da je Srbija osnovala, održavala, obučavala i finansirala vojsku i policiju Republike Srpske, da su njeni oficiri dobijali plate iz Beograda etc. Da i ne govorimo o tome da ima bezbroj nesumnjivih dokaza da su razne formacije vojske i MUP-a Republike Srbije (od famoznih "Crvenih beretki" pa nadalje) direktno, terenski, involvirane u ratne sukobe u Hrvatskoj i BiH. Drugim rečima, reći da država Srbija nije moralno, politički i pravno odgovorna za postupke Republike Srpske tokom rata, isto je kao da roditelj odbije da odgovara za kriminalne postupke svog, recimo, osmogodišnjeg klinca. Jasno je da je to nemoguće: jeste da nisi lično ništa učinio, ali trebalo je da paziš na svog mamlaza; sad ćeš da robijaš umesto njega. Sve do pred kraj devedesetih, RS (i RSK, dok je postojala) nije bila ama baš ništa drugo doli nezvanični appendix Republike Srbije, i to je apsolutno jasno svakome ko je tada makar nosa pomolio na onu stranu Drine i Dunava.

Šta je poruka presude Prvog opštinskog? Biću vulgaran: ona podseća na ponašanje momka koji je entuzijastički uživao bez zaštite, ali mu sada ne pada na pamet da prizna posledicu u vidu deteta. Pa će još i da dometne da je opšte poznato da se mlada majka kurvala sa svakim. Ne bi to bilo tako strašno da je sve ovo stvar jedne presude i jednog suda, ali nije, nego je to u potpunosti u skladu sa državnom politikom. Kojom državnom politikom? Svakom državnom politikom. Od one Slobodana Miloševića, koji je i u Hagu kao navijen ponavljao da on nema ništa s ratom jer je on, bože moj, bio predsednik Srbije, a Srbija nije bila u ratu, pa do svih postmiloševićevskih koje su se – s blažim izmenama retorike – organizovano pravile blesave glede nasleđa devedesetih i uloge Srbije u tome, suštinski podržavajući Miloševićevu verziju, uveravajući nas da je to sistematsko ponižavanje istine, pamćenja i zdravog razuma patriotski akt. Tako na koncu, zakonito i neumitno, dolazimo do presude koja kaže da su Sjeverinci ničiji ljudi, koji su stradali na ničijoj zemlji, a da država čija su dokumenta nosili, u čijoj su vojsci služili i kojoj su poreze plaćali sa njihovom užasnom, apsurdnom smrću nema ništa. Iako je ta država stvorila i hranila sve, baš sve što ih je pobilo. Iako bi, da država Srbija nije stvorila to što je stvorila, ti ljudi danas bili živi, kraj svojih najdražih.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---