<< VREME | BR 956 | 30. APRIL 2009.

EXTRA

Legendarni premijer Ante Marković ponovo među Srbima >

Pošalji komentar
redakciji Odštampaj tekst

Savršeno sećanje na nadu

Možda bi se mogla postaviti hipoteza da su simpatije prema Anti Markoviću samo izraz sada već potpuno sazrele svesti da je Srbiji bilo bolje u Jugoslaviji nego sada u državnoj samostalnosti, to jest "usamljenosti"

Na prvi pogled neobično, ali iznenadni dolazak nekadašnjeg legendarnog, ali i poslednjeg premijera Jugoslavije Ante Markovića u Beograd, kao da je proteklog petka (24. april) za trenutak ogrejao Srbiju, uplašenu teškom svetskom i domaćom ekonomskom krizom. Posle 17 godina, ovih njegovih "manje od 24 sata u Beogradu" nude utisak da je sada jasno ono što nije bilo potpuno jasno nekada, kada je Marković preuzimao kormilo Saveznog izvršnog veća SFRJ, da je reč o čoveku koji je znao da širi nadu i koji je bio posvećen svojoj viziji, ma koliko ona i tada bila problematična. (Sada je sve problematično, jer ni nema vizije.)

Pošto je Marković, pored guvernera Avramovića, gotovo jedini velemajstor ekonomske politike koga Srbija pamti u novijim vremenima, razumljivo je što su svi očekivali da on i sada kaže nešto kapitalno i lucidno – nešto što bi ponovo probudilo naše nade. Lukavi starac, koji se sjajno drži za svojih 85 godina, kao da je to osetio, pa nije, sedeći uz uvek trpeljivog srpskog premijera Mirka Cvetkovića, propustio da kaže da je danas veliki problem što nema "pravih znalaca", te da "bez pravih ljudi u vladama nema izlaska iz krize". On sam, međutim, nije ovoga puta mogao da kaže ništa što bi nam moglo pomoći – jer smo u krizi "najnovijeg kapitalizma", a ne "starog socijalizma".

Sudeći, dakle, po samom toplom prijemu Ante Markovića na međunarodnom skupu u nekadašnjoj Palati federacije i po benevolentnim odjecima njegovog govora u svim srpskim medijima, učinilo se da se većina ovdašnjih nevoljnika još seća onog proleća 1989. godine, kada je Marković, još kao kandidat za novog premijera SFRJ, posle ostavke Branka Mikulića (krajem 1988), dobijao aplauze na otvorenoj sceni za svoje planove spasavanja jugoslovenske ekonomije i izgradnju "novog socijalizma" – u vreme kada je kriza, kako je sam govorio, "dugoročnošću i tvrdokornošću pokazala najpre da nešto, a zatim da skoro ništa ne valja u starom socijalizmu".

Ante Marković je na početku 1989. godine zahtevao napuštanje nesvojinske koncepcije društvene svojine, titulisanje samoupravnog preduzeća za vlasnika društvene svojine, tražio "ravnopravnost i pluralizam" oblika svojine, upućivao preduzeća na pribavljanje domaće i strane štednje putem emisije akcija, predlagao institucionalne osnove "celovitog tržišta" svih faktora proizvodnje (kapitala radne snage, znanja, prirodnih resursa), dosta radikalno govorio o otvaranju prema svetu – sve do veće liberalizacije uvoza i međunarodnih plaćanja, isticao "autonomiju preduzeća kao robnih proizvođača", obećavao decentralizovano odlučivanje i "oslobađanje od nepotrebnog normativizma", a za glavni lek protiv inflacije nudio "ofanzivnu politiku povećanja proizvodnje" (teorija ponude) itd. Ante Marković je tada, zapravo, predlagao "tranziciju".

Kada je Marković potom preuzeo premijersko mesto u Palati federacije, on je doista i pokrenuo tu tranziciju. Najviše uspeha je imao sa deregulacijom, spoljnotrgovinskom liberalizacijom, korelacijom deviznog kursa i kamata i, uopšte uzev, politikom prilagođenom ekonomskim realnostima. No, kako su ekonomske realnosti bile u drastičnom sukobu sa političkim irealnostima, on nije uspeo da umakne – antijugoslovenske snage u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji (pre svih ostalih) bile su i brže i jače, ali to je već poznata priča. Pojednostavljeno, kada je na međurepublički nivo ispostavljeno pitanje "raspodele neuspeha" (raščišćavanje dubioza "socijalističke izgradnje" tezaurisanih u državne banke) – svako je gledao da napusti bankrotiranu firmu.

Šta je sada predložio Ante Marković? Smanjivanje javne potrošnje, to jest kresanje državnih budžeta, strukturne promene, državno baratanje kreditnom politikom (reosnivanje "naših banaka"), carinski regionalni protekcionizam, obnavljanje lokalnih industrija itd. Nije loše, ako je "globalistički" kapitalizam doista u konačnoj krizi, "krizi koja će dugo trajati", kako se izrazio. Možda je to projekcija "novog kapitalizma" ili "najnovijeg socijalizma", svejedno. No, šta mi tu doista možemo, kad se nazad u Jugoslaviju i u socijalizam zasad ne može, a Srbiji se izgleda ne žuri u Evropu, koja ni neće da nas uzme ovakve kakvi jesmo?

Poenta Markovićeve današnje, gotovo "pobedničke popularnosti" ili, recimo to nešto opreznije, njegovog svojevrsnog "pomirenja sa Srbijom" (posle svih Miloševićevih kleveta – da je upravo Ante bio njen najveći protivnik, zajedno sa domaćim "Antinim Srbima"), dakle, nije u ravni ekonomskih teorija ili razlika u koncepcijama ekonomske politike (koje se nužno menjaju, u zavisnosti od ekonomskih realnosti na terenu), nego, moguće, u nečem drugom. Naime, možda bi se mogla postaviti hipoteza da su simpatije prema Anti Markoviću samo izraz sada već potpuno sazrele svesti da je Srbiji bilo bolje u Jugoslaviji nego sada u državnoj samostalnosti, to jest "usamljenosti", i da se ona oslobođena "eksploatacije" od drugih republika (jednih zato što su bile razvijenije, drugih zato što su bile nerazvijenije) pokazala kao neuspešnija od većine onih drugih koji su je "napustili" bez zahvalnosti.

Ovde, uzgred, nema potrebe dokazivati da su se "razvojne makaze" posle raspada Jugoslavije naglo otvorile na štetu Srbije, pa su sada, na primer, Hrvati dva puta razvijeniji, Slovenci četiri puta, a da su nekada strašno zaostali Crnogorci ili Makedonci tu negde blizu, ispod ili iza Srbije. Ta teza održiva je čak i kada se u račun uzmu i spoljna zaduženja i mnogi teški ekonomski problemi koji tište čak i Sloveniju i Hrvatsku (jer, nabacimo samo taj primer, kako drugačije nego razlikom u "uspešnosti" objasniti činjenicu da je u poslednje dve decenije Hrvatska izgradila oko 800 kilometara autoputeva, a Srbija 80 kilometara).

Ako sećanje na "vreme Ante Markovića" spustimo na prozaičniji teren, onda je jednostavno dokazati da je to vreme u pamćenju običnih ljudi Srbije povezano sa "neverovatnom slobodom" da sa dinarima u džepu možeš ući u frišop i kupiti viski kakav hoćeš, da u banci višak plate možeš nominovati u devize, da možeš u svom sokaku "izbiti vrata" na ulicu i otvoriti piljarnicu, da kod direktora svog "oura" možeš upisati i svoje suvlasništvo na firmu u kojoj radiš, da možeš uvesti 100.000 jeftinih televizora i prodavati ih preko oglasa u novinama (kao što je učinio onaj Marić iz Valjeva, koji će kasnije štrajkovati glađu pred Skupštinom Srbije) itd. Taj zamamni osećaj da posle pola veka "starog socijalizma" konačno opet možeš biti vlasnik svog novčanika i svoje budućnosti, ubrzo će biti pojačan još zamamnijim osećajem da "konačno možeš biti Srbin, Hrvat, Slovenac" ako te neko pita, a ne da pripadaš "radnim ljudima i građanima Jugoslavije". Ispostavilo se da ta dva osećaja ne mogu dugo zajedno, to jest da nije "održivo" da Ante brine za ekonomski prosperitet svih nas, dok mi radosno nacionalno mitingujemo sa Slobom, Franjom i ostalima.

Na kraju ovog karikiranog razglabanja o "fenomenu Ante Markovića" hipotezu ipak treba suziti, bez obzira na intelektualne opasnosti koje uvek donosi svako "sužavanje" analize i zaključaka na jednu tačku, na jednu tvrdnju. Tajna privlačenja simpatija kod naroda, veštine sa kojom je Ante Marković suvereno baratao, a izgleda da barata i dan-danas, verovatno je u najvećoj meri u tome što je on uvek isticao cilj kome teži i što je uspevao da dokaže da tom cilju teži stručno samouvereno, politički otvoreno i svom snagom.

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

POVEZANI ČLANCI

• Ante i Saks

  Dušan Martinović, elektronskom poštom