---

Čini se da je svetska ekonomska kriza došla kao zgodno opravdanje da se još jedanput pitanje rodne ravnopravnosti u zapošljavanju i preduzetništvu malo skloni u stranu, do nekih boljih vremena

Dvodnevna međunarodna konferencija "Socijalne politike u svetlu svetske ekonomske krize" u Palati Srbija u Beogradu, osvrnula se i na socijalne i mere zapošljavanja u kontekstu rodne ravnopravnosti i drugih socijalno ranjivih kategorija. Simbolično, u završnom delu drugog dana konferencije, na kraju. Toliko o važnosti teme.

Natalija Mićunović, direktorka Uprave za rodnu ravnopravnost Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije, Nada Drobnjak, šefica Kancelarije za ravnopravnost polova Vlade Crne Gore i Ana Vuković, direktorka Džender (Gender) centra Federacije Bosne i Hercegovine, ukazale su na ono što vlade navedenih država čine ili ne čine za rodnu ravnopravnost, postavile su više pitanja o kojima treba razmišljati nego što su uspele da daju odgovora o konkretnim merama socijalnih politika svojih zemalja.

Zajednički pozitivni imenitelj je institucijalizacija pitanja rodne ravnopravnosti, nažalost, pod pritiskom onog što se mora uraditi zarad pristupanja Evropskoj uniji, no važno je da postoji. Zahvaljujući velikom iskustvu i snazi civilnog sektora u sve tri države, nije bio problem obezbediti ekspertkinje za rad u institucijama. Očigledan je napor da se pripreme i usvoje strategije bitne za unapređenje rodne ravnopravnosti, ali posle (bržeg ili sporijeg) usvajanja strategija liči da implementacija i nije neka jača strana. Ništa novo i ne samo vezano za ovo pitanje. Istina, Vlada Republike Srbije 13. februara 2009. usvojila je Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i rodne ravnopravnosti.

Svaka ekonomska ili društvena kriza na našim prostorima prvo potegne za "retradicionalizacijom" društva, što znači da su žene prve koje ostaju bez posla, ali i da ga teže ponovo pronalaze. Mlade, jer se očekuje da će uskoro osnivati porodicu ili su deca mala pa se razboljevaju, srednjih godina i preko jer su "već istrošene i umorne" i "teško prate ritam novog doba" i tako u krug.

Preduzetništvo se u Srbiji smatra glavnim putem za izbavljenje iz krize i problema nezaposlenosti, doneta je i Nacionalna strategija zapošljavanja, koja se ozbiljno bavi unapređenjem i podsticanjem preduzetništva, uspostavljeni su finansijski i nefinansijski programi podrške preduzetništvu. Međutim, strategija zapošljavanja ne predviđa eksplicitnu podršku ženskom preduzetništvu, pa se stiče utisak da žensko preduzetništvo nije prepoznato kao jedan od prioriteta strategije. Postojeći programi po neki put u rangiranju i ocenjivanju zahteva za podršku prednost daju ženskom preduzetništvu, više kao izuzetak nego kao pravilo.

Kao i u mnogim drugim oblastima, i ovde se sve zapravo svodi na angažovanje civilnog sektora koji radi istraživanja i kroz projekte pruža podršku zapošljavanju i samozapošljavanju žena. To je lepo ali nedovoljno, jer nije sistemski i kontinuirano, samim tim što u velikoj meri zavisi od volje donatora i raspoloživih sredstava: civilni sektor treba da pruža usluge i bude partner u sprovođenju strategija, ali sistemska rešenja bi trebalo da donosi država. Čini se da je svetska ekonomska kriza došla kao zgodno opravdanje da se još jedanput pitanje rodne ravnopravnosti u zapošljavanju i preduzetništvu malo skloni u stranu, do nekih boljih vremena.

Ženski preduzetnički potencijal se ogleda u velikom broju radnica u kući koje, baveći se ekonomskim aktivnostima nevezanim za svakodnevne kućne poslove, izdržavaju sebe i svoje porodice. Kategorija radnica u kući spada u neformalnu ekonomiju što je dodatan set pitanja nadležnima u bilo koje doba, a naročito u doba krize.

Lepo je što Vlada Republike Srbije planira razne socijalne mere zaštite žena, ali bi možda bilo efikasnije kada bi se više pažnje posvetilo upravo konkretnim i specifičnim merama za podsticanje zapošljavanja i preduzetništva žena.

Preporuke 31. i 32. Komiteta Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena (CEDAW) zahtevaju od država potpisnica da obezbede programe obuke i prekvalifikacije nezaposlenih žena, kao i kredite za preduzetnice i one koje bi to želele da postanu, kao i da revidiraju zaštitno radno zakonodavstvo zarad eliminisanja odredbi koje odražavaju stvarnu nejednakost žena. Komitet u svojim preporukama prepoznaje i vodi računa i o onim ženama koje rade kao neplaćeni pomažući članovi domaćinstva, kao i o onima koje samostalno vode domaćinstvo ili žive u ruralnim područjima.

Naša država bi trebalo da se pozabavi ovim i mnogim drugim pitanjima vezanim za rodnu ravnopravnost da ne bi na grafikonima koji oslikavaju odnos žena i muškaraca – bilo u politici, direktorskim pozicijama, zaposlenosti, visini plata – žene bile u manjini, a jedino na grafikonima koji pokazuju broj žrtava porodičnog nasilja, broj onih koji brinu o bolesnom članu porodice ili su neplaćeni pomažući članovi, žene bile u većini.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---