---

Svak ima svoje snove: ja maštam kako ću pisanje unaprediti toliko da će se ono jednog dana dopasti G. Suši, N. Gaće, S. Biševac i D. Miklji, pa ću kupiti polovnu "fabiju karavan", moj bi urednik da deli odlikovanja

Svak se češe gde ga svrbi, mene je u prošlom broju u ne baš najpohvalnijem svetlu pomenuo moj glavni urednik. Možda i nije. Možda nije pročitao ono što sam o guvernerovoj plati pisao: u e-novinama objavio sam nacrt zakona o R. Jelašiću, gde se, tj. u nacrtu potonjem em smanjuje plata, em mu se zabranjuje da podnese ostavku, još mora da radi, i to što bolje ume, za godine u kojima je već bio preplaćen. Tekst za B92 otpočeo sam rečima: "‘Nema bogate Srbije bez bogatog guvernera’, reče Radovan Jelašić i uze kao i svakog meseca 420.000 dinara"; Žarković možda nije to čitao ni gledao, pa ipak me je opisao – možda je kao Mendeljejev dao tablice, a ja sam se samo našao kao hemijski element koga je strpljivo čekalo mesto u periodnom sistemu?

&

Nemnozhko istorii: kad sam se iz Amerike vratio bez dinara i kad me je moja matična redakcija ("Ekonomska politika") ponizila ne hoteći da mi vrati kolumnu, nego su moji drugovi zahtevali da ab ovo upoznam neki sektor pa da o njemu izveštavam iz Privredne komore, došao sam bio u "Vreme" jer mi je isti ovaj Žarković, a možda i drukčiji jedan Žarković (ih, kao da sam ja isti onaj koji je punonadežno ponudio svoje spisateljske usluge!) pre mog odlaska u rasejanje rekao: "Ako se vratiš, možeš da radiš u ’Vremenu’." Sam je čim smo se pozdravili abdejtovao svoju ponudu, ja sam rekao da ga nakon tri godine ne držim za reč. "Ja sebe držim za reč. Drugo, potreban si. Počni da pišeš kad budeš spreman, a od ovog momenta smatraj se članom redakcije."

Nisam to zaboravio, s druge strane, ne bih da me taj trenutak doživotno korumpira i ućutkava, kstati, juče je u Skupštini Popovića iz DSS-a i Kolundžiju iz DS-a pohvalila G. Čomić: oboje će glasati za zakon o Rusima, a o tome naširoko raspravljaju, kao stari Grci na osunčanom trgu, pa bih tako i ja: obojica želimo dobro Srbiji, obojica želimo svako dobro guverneru Jelašiću, pa opet, u nečemu se debelo ne slažemo. Ja nisam ni komentarisao guvernerov učinak, rekao bih da nije rđav, ali, kakvo god da je postignuće, smatram 420.000 nepristojno visokom platom, jer nijedan čovek nije ostrvo, što reče pok. Dž. Don. Moj urednik je pak oduševljen Jelašića učinkom, stoga nijednu platu ne smatra previsokom. Sam guverner odustao je od svog drskog nauma i pristaje na manju platu, samo Žare ne pristaje: "Uzmi Radovane! Ti ne možeš biti preplaćen!"

Idemo dalje.

"Guverner je odoleo pritiscima da izmisli neki ravnotežni kurs, da ga fiksira i brani i pokazao je, mada je bio na vetrometini, da je, uz impozantnu dozu strpljenja, tržište funkcionalno i da nisu propale sve šanse da Srbija bude ozbiljna država. Sad se postavlja pitanje njegove plate, a najčešće ga postavljaju oni kojima se čini da je njihova manja od njegove, da on ima više od njih, da je, u suštini, on manje važan od njih, a da nisu dokazali nijednom da imaju bilo kakav oblik autonomije koji proizvodi neki rezultat."

U drugoj rečenici centralna figura sam ja. Zašto baš ja?! Pa meni se čini i štaviše tvrdim da je moja plata manja od guvernerove, manja je tačno dvadeset jedan put, stav sledeći ("da on ima više od njih") takođe je, naravno, istinit i štaviše sadržan u prethodnom, stav naredni "da je on u suštini manje važan od njih" ne proizilazi ni iz čega i ne tiče me se, sebe ne smatram važnijim od bilo kog drugog građanina ili ikojeg ljudskog bića, ali bi završni deo rečenice opet mogao baš fino da se primeni na moju karijericu: "... nisu dokazali nijednom da imaju bilo kakav oblik autonomije koji proizvodi neki rezultat."

Taj sam! Medijski autonomaš koji ne proizvodi nikakav rezultat, samovoljno piskaralo koje nema uspeha, što i sam priznajem, ali jedno je promrljati sebi to u bradu, a drugo pročitati u uvodniku. U završnom pasusu moj ti se urednik, sad već umoran od moje zavidljive prirode koja bi ako ne baš uravnilovku, a ono smanjivanje jaza između vladajuće i potlačene klase, sa novim poletom okreće uspešnom i samim tim nezavidljivom Jelašiću na čija bi prsa da svojeručno okači kolajnu:

"Da sad ‘Vreme’ bira ličnost godine, nakon prvog tromesečja, glasao bih za guvernera. Ali, do kraja godine je daleko i guverner će biti na većoj vatri nego što misli da će biti, jer kad ovi naši rebalansiraju budžet, oni imaju i ideju o kursu koja ne mora imati nikakve bliske veze sa realnošću."

Ovo sa mnom nema veze, mogu samo da zažalim što je proleće i da predložim dodeljivanje nagrade "ličnost kvartala". Život se ubrzao, drugo, dodeljujući četiri puta laskavu titulu "Vreme" će ostati u prijatnoj uspomeni četirma javnim ličnostima, od viška glava ne boli, kako nas uči mudrolija ponikla u pokojnoj JNA. Zaista, za ovaj odlomak imam razumevanja, ja sanjarim o nagradi za neistraživačko novinarstvo od koje bih kupio nov polovan auto, neko sanja kako odlikuje druge... Pošto je guvernera obodrio da ostane na mrtvoj straži, da čuva kurs dinara i da čuva svoju platu, Žarković mu daje snage da istraje do decembra i da možda ipak osvoji titulu kojoj se primakao više no iko drugi:

"Ako zbog toga guverner podnese ostavku, tek ću onda glasati za njega, mada u tom času, kad zavlada opšta entropija kompetentnosti, kad svi pomisle da se u luci prave brodovi, više neću biti usamljen u nakani da treba nagraditi ljude sklone odlučnosti, promociji znanja i ljude od integriteta, ma kolika im plata bila."

Lepo rečeno, gotovo bih rekao ćosićevski.

P.S.: Naslov je delo glavnog urednika.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---