Porodica Broz >

Potomci i naslednici
Josipa Broza Tita

Skoro tri decenije posle njegove smrti, sve za šta se borio Josip Broz Tito ili se potpuno raspalo ili je do krajnosti problematizovano. Iz perspektive hiljada mrtvačkih sanduka, masovnih grobnica, razrušenih gradova, izgubljenih godina i uništenih života, slika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, maršala u belom odelu i zbratimljenih naroda, izgleda kao totalno promašena stvar.

Da kojim slučajem ima mogućnost da se vrati na ovaj svet, Broz bi zbog toga sasvim sigurno poželeo da ga momentalno vrate u Kuću cveća: suočen s činjenicom da je čitava jedna zemlja, čitav jedan svet uništen zahvaljujući idiotluku i psihozama njegovih političkih naslednika, teško da bi mogao da donese drugačiju odluku.

No, za razliku od Titovih političkih naslednika, oni biološki i porodični pokazali su se u najboljem mogućem svetlu. Skoro tri decenije posle smrti svog supruga, oca, dede i pradede, porodica Broz ne može se okvalifikovati nikako drugačije nego kao – normalna. To dostignuće (prilično veliko ako se imaju u vidu okolnosti u kojima je ta porodica nastajala i opstajala) čini se još većim ako se Brozovi uporede s porodicama drugih viđenijih pokojnika na ovim prostorima. Osim leševa i uništenja, iza Titovih političkih naslednika ostajali su sinovi na poternicama, supruge u izgnanstvu, računi u Švajcarskoj, vile na skupim lokacijama, rodbina u upravnim odborima, naslovne stranice u tabloidima.

Iza Tita, ostale su supruge, deca i unuci koji su sasvim u skladu s mestom na kojem žive – neko ovakav, neko onakav, neko malo "na svoju ruku", ali u proseku nimalo različiti od "običnog sveta" koji ih okružuje, a koji nosi manje zvučna prezimena.

 

RODOSLOV

Prvu suprugu, Ruskinju Pelagiju Bjelousovu, Josip Broz Tito upoznao je kao 24-godišnjak, tokom boravka u SSSR. Venčali su se 1916, u Omsku, posle čega su došli u Zagreb. Pelagija i Josip dobili su troje dece – Hinka, Zlaticu i Žarka, ali je preživeo samo Žarko. Pošto je Josip 1928. otišao u zatvor posle "bombaškog procesa", Pelagiju je Komunistička partija prebacila u Moskvu, a ostalo je nejasno da li se od Broza sama razvela ili je na to bila prinuđena, odnosno da li je zbog tog braka zaista bila kažnjena s internacijom u Sibiru. Kako bilo, sreli su se ponovo 1935, kada je Josip došao u Moskvu da pronađe sina Žarka. Pelagija je umrla 1967. godine.

Dve godine ranije, 1937, Tito u Parizu upoznaje Hertu Haas – levičarku i komunističku aktivistkinju skoro četvrt veka mlađu od sebe. U maju 1941. Herta i Josip dobijaju sina Aleksandra – Mišu. No, novopečeni roditelji ubrzo su se razišli: legenda kaže da je 1943, tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, Herta zatekla Josipa in flagranti s Davorjankom Popović Zdenkom, inače kurirkom i sekretaricom vrhovnog komandanta. Davorjanka je umrla 1946. godine, posle čega je, opet po legendi, Josip u podugačkom pismu molio Hertu da mu se vrati. Bezuspešno.

U međuvremenu, tokom desanta na Drvar, Josip Broz upoznao je Jovanku Budisavljavić, u to vreme bolničarku. Različite su verzije njihove ljubavne priče, ali izvesno je da su se venčali u aprilu 1952. godine. Od 18. septembra 1952, kada se prvi put pojavila u ulozi Titove supruge na prijemu priređenom u čast šefa britanske diplomatije Entonija Idna, Jovanka je decenijama bila neizbežni deo svih maršalovih nastupa. S javne scene nestala je 1977, s tim što pravi uzroci nikada nisu precizno utvrđeni. Navodno, od Tita su je udaljili njegovi bliski saradnici – po jednim izvorima, zbog sumnje da učestvuje u zaveri protiv svog supruga, a po drugim zbog želje Titovog okruženja da ga izoluju.

Titov prvi sin Žarko ženio se tri puta. Iz prvog braka s Tamarom Veger ima sina Josipa – Jošku i ćerku Zlaticu. U drugom braku s Terezom Kujundžić dobio je sina Edvarda, a u trećem sa Zlatom Jelinek ćerku Svetlanu. Josip – Joška ženio se četiri puta. Ima sinove Nebojšu i Viktora, ćerku Tamaru i unuke Lazara, Luku i Filipa. Ćerka Zlatica iz braka s Milanom Žikelićem ima sinove Ivana i Vukašina. Edvard Broz ima sina Žarka, dok Svetlana Broz iz četiri braka ima dvoje dece: Ivana i Sonju.

Žarko je umro 1995. godine.

Titov drugi sin Aleksandar – Miša oženjen je Mirom i ima ćerku Aleksandru Sašu i sina Andreja. Andrej ima ćerku Luku, a Saša ćerku Saru.

HERTA

Iako su o Titovim ljubavima i vanbračnoj deci objavljene čitave biblioteke, zvanično su kao supruge ili pratilje bile priznate četiri žene: Pelagija Bjelousova, Herta Haas, Davorjanka Popović i Jovanka Budisavljević. Pelagija i Davorjanka su umrle, a Herta i Jovanka i danas žive u Beogradu.

Posle višedecenijskog ćutanja Herta Haas nedavno se pojavila u javnosti, i to kao jedna od sagovornica za seriju o Titu koju priprema Lordan Zafranović. Poznati reditelj ispričao je za zagrebački "Globus" čime će se serija baviti, ali i izneo detalje o intervjuu s bivšom Titovom suprugom. "Ona danas živi u Beogradu sa svojim kćerima, u dobroj je formi, lijepo izgleda i sve nas je fascinirala. Pripreme za razgovor s njom dugo su trajale. A što se tiče Tita, to je ljubav do kraja. Ona se ne ljuti na njega, shvaća sve, kaže: ‘Rat nas je rastavio’, iako je poznato da je on u ratu bio u vezi sa svojom tajnicom Davorjankom Paunović, čije je partizansko ime bilo Zdenka. Herta Haas sve smješta u kontekst, u iskustvo koje je enormno veliko." O periodu neposredno pre nego što je otkrila Titovu prevaru, Herta Haas govori prilično detaljno, a priča je zaista vredna filma. Naime, pošto je rodila sina Mišu i ostala u Zagrebu, Hertu su 1943. uhapsile ustaše. Iz straha da ne oda neko ime, pokušala je samoubistvo, a "Globus" prenosi njene reči: "Nije to tako lako, prerezati žile, tim više što to nije bio dovoljno oštar nož... Kad sam dovoljno krvi izgubila, pala sam u nesvijest. Prije toga sam još nešto poduzela. Rekla sam: ovaj nakit što ga imam od Tita, to neće nijedna ustašica iza mene nositi! To bi mi bilo gore nego sve drugo. I kao kod nekog ceremonijala, najprije sam bacila sat u WC školjku, pa povukla vodu, zatim mali platinasti prsten koji mi je Tito kupio u Moskvi i onda burmu, i opet povukla vodu... I onda kada su mi ruke bile čiste, rekla sam: sad me imajte. Što se Tita tiče, znala sam da će mu biti žao, mi smo se u najboljim odnosima i u najvećoj ljubavi rastali, prema tome znala sam da će mu biti žao, ali sam rekla, on je muškarac u najboljim godinama, njemu drugo neće preostati, naći će drugu ženu i zaboraviti." Više je verzija o tome kako je Herta izvučena iz zatvora i ko ju je izvukao, ali je sigurno da se samo nekoliko meseci posle zatočeništva našla u Jajcu, gde shvata da je Tito već našao drugu ženu. Posle rata, Herta se udala i rodila dve ćerke. Tita je navodno videla još samo jednom, 1946, u njegovom predsedničkom kabinetu.

Herta Haas danas ima 95 godina.

JOVANKA

Iako je bila aktivna partizanka još od početka Drugog svetskog rata i zahvaljujući tome stekla čin majora JNA, Jovanka Budisavljević je udajom za Josipa Broza postala i ostala samo – supruga. Decenijama je ova lepa i putena Ličanka osvajala elegancijom i otmenošću, uspešno dokazujući da te osobine nisu nužno povezane s poreklom. Brojna su svedočanstva o tome, brojne su priče o postupcima kojima je zasenjivala svetske diplomate, ali je možda najilustrativnije sećanje Jana Paćepe, bivšeg šefa obezbeđenja dinastije Čaušesku, u knjizi Crveni horizonti. Navodeći da su Nikolae i Elena Čaušesku došli u posetu Brozovima na brodu "Galeb", Paćepa do u detalj opisuje garderobu i gestove jednih i drugih, da bi konačno konstatovao kako su Čaušeskovi delovali kao ljudi koji su "došli u posetu bogatim rođacima".

Činjenica da je imidžu "bogatih rođaka" doprinosila bar isto koliko i Tito, kao i činjenica da je tadašnju Jugoslaviju predstavljala u najboljem mogućem svetlu, ipak nisu bile dovoljne da joj se njena država i saradnici njenog supruga oduže na pravi način. Krajem sedamdesetih, odstranjena je iz Titovog okruženja, a do danas vodi bitku za relativno pristojne životne uslove.

U intervjuu za NIN koji je dala 1988, a koji nikada nije objavljen, Jovanka je nagovestila da su neki Titovi saradnici protiv nje organizovali kampanju, ističući posebno Staneta Dolanca i Nikolu Ljubičića. Šta god da su bili razlozi za to, ona i Josip Broz od 1977. više nisu živeli zajedno, iako Tito nikada nije izgovorio ništa što bi moglo da bude protumačeno kao netrpeljivost ili animozitet prema njoj. Tokom Titove bolesti, Jovanka ga je posećivala u bolnici, na sahrani se pojavila na mestu koje joj je i pripadalo, ali je samo nekoliko meseci posle toga počela njena odiseja. Naloženo joj je da se hitno iseli iz Užičke 15, pri čemu je smela da ponese samo lične stvari, ali ne i nakit i druge dragocenosti koje su joj takođe pripadale. Smeštena je u deo jedne dedinjske kuće u koju su do tada smeštani gosti iz inostranstva, ponuđena joj je penzija, imala je pravo da koristi kola sa šoferom, dok su o kući brinuli domaćica i baštovan. Za javnost, bila je zaboravljena. Skoro trideset godina od tada, tek posle 2000, Jovanka je uspela da se izbori za manju adaptaciju kuće u kojoj živi, dobila je penziju od oko hiljadu evra, u kuću joj je uvedeno grejanje, ali sudski proces koji vodi za povraćaj lične imovine i dalje traje, uz male šanse da ikada bude završen. Titova imovina proglašena je svojevremeno društvenom (državnom), ali su i posle ukidanja te odredbe njegova supruga i deca ostali bez nasledstva.

Uz ministra Rasima Ljajića, koji je povremeno posećuje, Jovanki Broz u goste dolaze samo sestra i nekoliko bliskih prijatelja. S potomcima svog supruga ne komunicira. Pojavljuje se skoro isključivo u Kući cveća, u ranim jutarnjim satima 4. maja, na godišnjicu Titove smrti. Izuzetak od tog pravila dogodio se u avgustu 2007, kada je snimljena u vožnji Beogradom. Kako su mediji tada preneli, vozio ju je izvesni Rade, dugogodišnji prijatelj i telohranitelj, a Jovanka je tom prilikom pojela i "šareni sladoled u kornetu" . Pažnja koja je posvećena toj vožnji dovoljna je ilustracija činjenice da je Titova udovica jedna od visoko rangiranih "medijskih lovina". Njen komšija Vasa Petrović ispričao je nedavno da mediji s raznih strana sveta bukvalno opsedaju čitavo susedstvo: "Mnogi su agresivni i toliko drski da se penju na ogradu, ulaze u moje dvorište i traže merdevine da bi se popeli na zid prema vili. Neki novinari iz Hrvatske, BiH i Slovenije izbušili su rupe na zarđaloj ogradi oko Jovankine kuće. Hteli bi da je tajno snime dok šeta po dvorištu." Ipak, svi ovi pokušaji završavaju bez uspeha: osim pomenutog neobjavljenog intervjua za NIN, Jovanka do sada nije progovorila. Pokušaji Lordana Zafranovića da je nagovori da učestvuje u njegovom filmu izgleda nisu dali rezultata, a jedan od malobrojnih koji još uspeva da joj priđe jeste dugogodišnji "dvorski fotograf" Ivo Eterović. Prepričavajući za "Večernje novosti" kako je Jovanka reagovala kada joj je odneo novu fotomonografiju Tito i Jovanka, Eterović kaže: "Šta ću vam reć’, gospe vam… Plakala je! Nije čudo. Pred njom je bilo jedno vreme u kome je bila voljena i poštovana. Ma, Tito nikada nije prestao da je voli. I ona je volela njega. Zar se to ne vidi na fotografijama? I da znate, oni se nikada nisu rastajali."

Jovanka Broz danas ima 85 godina i oni koji su je videli kažu da se "dobro drži".

ŽARKO

Žarko Broz, Titov sin iz braka s Pelagijom Bjelousovom, rođen je 1924. godine. Pošto je od 1928. Tito bio u zatvoru, a Pelagija se vratila u SSSR, Žarko detinjstvo i ranu mladost provodi u Moskvi. Legende kažu da je u to doba bio prilično problematično dete, odnosno da je sa sinom Palmira Toljatija vodio maloletničku bandu "Zlatni zub". Zbog toga je, takođe na osnovu legendi, Tito 1935. došao u SSSR i izvukao ga iz popravnog doma. Do kraja Drugog svetskog rata, Žarko je živeo u Sovjetskom Savezu, borio se kao oficir Crvene armije, bio je dva puta odlikovan i teško ranjen (prilikom ranjavanja izgubio je ruku). Otac i sin ponovo su se sreli tek 1944, na ostrvu Visu, gde je u to vreme bilo vojno središte nove Jugoslavije.

Posle oslobođenja, 1945, Žarko je iz SSSR doveo svoju veliku ljubav, Tamaru Veger, s kojom je 1947. dobio sina Josipa – Jošku, a 1949. ćerku Zlaticu.

Deca mu još nisu bila ni stasala, kada je Žarko počeo da švrlja i ponovo pokazuje svoju mangupsku prirodu. Zbog njegove afere s Terezom Kujundžić angažovana je čak i UDBA (koja ju je u više navrata udaljavala iz Beograda), a Tito dugo vremena nije ni govorio sa svojim sinom. Kako bilo, već 1951. Žarko je u braku s Terezom dobio sina Edvarda. Samo četiri godine kasnije, bio je u braku s trećom suprugom i dobio ćerku Svetlanu. U međuvremenu, nisu mu bile nepoznate ni kafane, ni provod, ni sva druga životna zadovoljstva.

Živeo je u kući u Lackovićevoj ulici na Dedinju, od sovjetske vojne penzije, a od oca je nasledio vinograd u Kumrovcu. Umro je 1995. godine.

MIŠA

Aleksandar – Miša Broz rođen je 1941, a oca je prvi put video tek 1945. Pošto je bio Titovo i dete ilegalke Herte Haas, Miša je rano detinjstvo proveo na raznim adresama, u različitim porodicama. "Kad su me doveli u Beograd na prvi susret s ocem, nisam bio siguran da mi je to tata. Za svaki slučaj sam ga zvao ‘Čuj ti…’, da mi ne bi sutra rekli da mi to nije tata nego netko drugi. A mamu sam prvi put vidio poslije oslobođenja Trsta kada je došla u Beograd u uniformi. Ja sam bio bolestan, u krevetu, i kad je ona došla da me poljubi, od straha sam pobjegao pod krevet, nisam znao tko je to…", ispričao je godinama kasnije za zagrebački "Globus".

Za razliku od brata Žarka, Miša je oduvek bio ono što se naziva dobrim detetom. Sagovornica "Vremena", koja je išla u istu školu s njim, kaže da se ni po čemu nije izdvajao od druge dece, da je bio odeven kao i drugi, da ga nikada nije pratilo nikakvo obezbeđenje. Naprotiv, u nekim je situacijama bio čak i skromniji od ostalih: tokom posete jednoj vojvođanskoj fabrici slatkiša, drugovi iz razreda ustupili su mu najbolju vindjaknu, kako ih ne bi brukao u gostima. Zajedno sa Žarkovom decom Josipom i Zlaticom, Miša je svoje beogradske dane proveo u Titovom susedstvu, a brigu o njima vodila je jedna rođaka. Isto tako običan i skroman život vodio je i u Zagrebu: "Kad sam došao na studij u Zagreb, privremeno su me smjestili u veliku zgradu u Visokoj ulici, što je za mene bio najgori period, jer u zgradi u kojoj bi se moglo smjestiti nekoliko stotina ljudi ja sam bio sam. U svakom hodniku i salonu otkucavali su satovi, a u mojoj sobi kako bi vjetar puhao lupao je jedan oluk koji nije bio pričvršćen. Nije baš bila ugodna atmosfera", prisećao se Miša za "Globus". "Onda sam se preselio u Novakovu, u jednu adaptiranu garsonijeru, i tamo sam proveo sljedećih skoro 10 godina. Kad sam došao u Zagreb, nisam imao auto, imao sam motocikl koji sam dopremio iz Beograda, i koji sam pet-šest godina ranije dobio na poklon od grčkoga kralja. Negdje nakon dvije godine tata mi je poklonio fiću, kojeg je on dobio od Zastave, i to s komentarom – da nikad ne smijem zaboraviti da moji prijatelji idu tramvajem i pješice i da sam ja ipak privilegiran što imam auto. Fiću sam vozio deset godina, dok mi se jedne zime jedan auto nije zaletio u njega ispred kuće i razbio ga."

Miša Broz završio je Pravni fakultet, ali njegova radna biografija pokazuje da Tito nije uticao na zaposlenje svog sina. Prema zvaničnim podacima, radio je kao šef Odjela za izvoz i direktor vanjske trgovine u "Prvomajskoj", kao direktor sektora uvoza-izvoza u naftnoj kompaniji INA, u Komitetu za odnose s inozemstvom Vlade Republike Hrvatske, da bi tek u periodu od 1983. do 1993. zauzeo više funkcije u svojoj nekadašnjoj firmi INA. Od 1993. polako napreduje u Ministarstvu vanjskih poslova Hrvatske, gde je najpre savetnik ministra, a zatim opunomoćeni ministar u ambasadi Hrvatske u Moskvi, Kairu i Džakarti – takvoj karijeri verovatno je doprinela činjenica da govori pet jezika.

JOSIP– JOŠKA

Medijski najprisutniji član porodice Broz svakako je Žarkov sin iz prvog braka, Titov imenjak Josip. Živopisna Joškina biografija kaže da je bio šumar, lovac, metalostrugar, policajac i na kraju privatnik – godinama je bio Titov pratilac u lovu i nadzornik njegovih lovišta, a zatim se kao policajac u antidiverzantskom vodu brinuo za dedinu bezbednost sve do 4. maja 1980. Danas vodi čuvenu beogradsku kafanu "Čuburska lipa". Letnjikovac na Dedinju koji je nasledio od oca prodao je i sada živi na manje skupoj adresi, a od dede je, po sopstvenim rečima, dobio pušku, ručni sat i prvi automobil.

Zahvaljujući Joški (i činjenici da je, od sve dece i unuka, on s Titom proveo najviše vremena), ostale su zabeležene neke epizode koje pokazuju Titovu ljudsku, privatnu stranu. Primera radi, u ispovesti za "Vreme", 2000. godine ispričao je da deda nije bio preterano strog: "Paunovima sam iščupao nekoliko onih lepih pera, on je zato čuo i strašno se naljutio. Dva dana sam se krio u borovoj šumi pored kuće. Na kraju me je našao, izgrdio, i to je bilo sve. Kada je bio ljut, onda si morao malo da mu se skloniš s očiju i sačekaš da se ‘oladi, pošto bi ga bes uvek brzo prošao. Što sam znao lukavo da iskoristim." Na Joškinom primeru najočigledniji je i Titov običaj da ne "poteže veze" za svoje potomke. Naime, kada je Joška krenuo u gimnaziju, odmah se posvađao s profesorima i školovanje nastavio u manje uglednoj šumarskoj školi. Vrhovni komandant nije prstom mrdnuo kako bi mu obezbedio bolju polaznu osnovu za život.

Takođe zahvaljujući Joški, javnost je saznala da Brozovi nisu u dobrim odnosima s njegovom polusestrom Svetlanom ("Nje se porodica odrekla zato što se nedolično ponašala i kaljala ugled familije"), ali ni sa Jovankom. Inače sklon da oštro kritikuje sve Titove saradnike, Joška je na Jovankin račun ipak upućivao najoštrije reči: "To je Titu najteže palo, pred smrt. Jovanka. Ona ga je za srce ujela. Ona i njene ličke veze. Zato je nije hteo uz uzglavlje ni u samrtnom ropcu. Priznajem da Jovanku nisam nikada posebno voleo; još kada sam bio mali bacio sam njen prvi poklon – bicikl – preko ograde balkona. Njeno mešanje u politiku išlo je mnogima na živce. Ona je bila ta koja je sve odane mlade oficire koji su s Titom prošli kroz rat lagano udaljavala od njega. Stalno je potpirivala neki strah, govorila ko i kako može da mu šteti", ispričao je Joška za "Vreme". "Nije podnosila ni nas, njegovu porodicu, i sve je činila da nas osami od njega. On nam je mnoge stvari davao i činio krišom od nje, da ona ne zna i ne vidi. Na kraju nije hteo da se razvede zbog poštovanja prema tolikim godinama koje su proveli zajedno, ali više nije hteo da je vidi, uprkos tome što je ona nekoliko puta tražila da je primi. Zato je poslednjih nekoliko godina svog života toliko putovao, a i kada bi došao u Užičku išao bi samo do Cvećare."

Iako se drvljem i kamenjem baca na one koji zloupotrebljavaju lik i delo njegovog dede, sam Joška nije imun na tu delatnost. U tom smislu, najkarakterističniji je njegov pokušaj da 2003, upravo zahvaljujući povezanosti s Josipom Brozom starijim, uđe u srpski parlament. On je, naime, bio na čelu koalicije četiri stranke (Radnička stranka Jugoslavije, Ekološka stranka Vojvodine, Srpska nacionalna socijalistička stranka radnika, nezaposlenih, penzionera i seljaka i Jugoslovenska stranka dobre volje), a na predizbornim plakatima bio je Titov lik i slogan "Gde ja stadoh, ti produži".

ALEKSANDRA – SAŠA

Jedina prava medijska konkurencija Joški Brozu jeste Mišina ćerka Aleksandra – Saša Broz. Istina, u njenom slučaju to je više uzrokovano prirodom posla: Saša Broz je režiserka i bivša direktorka Istarskog narodnog kazališta u Puli. No, bez obzira na to što u hrvatskim medijima gostuje pre svega zbog pozorišnih predstava, teško je naći neki intervju u kojem bar neko pitanje nije posvećeno njenom poreklu.

Posebnu pažnju privukla je 2006, kada je s ocem Mišom zaštitila pravo na korišćenje Titovog imena i potpisa: zahvaljujući sudskoj odluci, Miša i Saša, u ime čitave porodice, mogu da odlučuju ko će i na koji način upotrebljavati lik i delo Josipa Broza. "Tito kao brend dogodio se spontano. Brendirao ga je narod sam. Mi kao obitelj sa tim nismo imali ništa. Na neki čudan način pojavilo se tržište koje su preplavili proizvodi sa likom i potpisima moga djeda. Čarape, gaćice, potkošulje, plastične pepeljare, butelje vina, porculanske i plastične biste, razne ostale neukusne drangulije. Svako toliko u našem dnevnom tisku moglo se pročitati kako ‘poduzetnici’ koji prodaju te proizvode to rade isključivo radi vlastite zarade. Neki od njih otišli su tako daleko da su u tisku izjavljivali da oni Tita osobno ne simpatiziraju, ali da na njemu dobro zarađuju. Bilo je jasno da se nešto mora učiniti po tom pitanju", objasnila je u to vreme Saša. Prihod od zaštite prava na ime i potpis namenjen je u humanitarne svrhe, pre svega za decu bez roditeljskog staranja.

Sašina borba nije završila s dobijanjem sudske odluke. U maju 2007, kada je najavljeno snimanje dokumentarnog filma o Titu, istupila je u ime porodice, izjavljujući da "obitelj Broz neće reditelju Antonu Vrdoljaku zabraniti snimanje filma, ali je spremna da učini sve da mu taj posao oteža". Kako je preneo "Jutarnji list", Saša je podsetila da je Vrdoljak svojevremeno izjavljivao kako je na vest da je umro Tito pio šampanjac, a "njegove takve izjave moja porodica i ja smatramo gadljivim".

Osim po dedi i režiserskom radu, Saša je u Hrvatskoj poznata po oštrom jeziku (što je posebno pokazala pošto je smenjena s mesta direktorke Istarskog narodnog kazališta) i po stilu: 2002. godine je, zajedno s Borisom Novkovićem, proglašena za najbolje odevenu osobu u Hrvatskoj.

SVETLANA

Ćerka Žarka Broza iz trećeg braka sa Zlatom Jelinek po profesiji je doktorka kardiologije i interne medicine, a veći deo radnog veka provela ja na beogradskoj Vojnomedicinskoj akademiji. Posle NATO bombardovanja preselila se u Sarajevo i objavila knjigu Dobri ljudi u vremenu zla, zbirku svedočenja ljudi koji su, rizikujući sopstveni život, tokom ratova pomagali pripadnicima drugih etničkih grupa. Knjiga je doživela više izdanja i prevedena je na nekoliko svetskih jezika, ali svakako nije prva Svetlanina antiratna akcija. Naime, tokom devedesetih, ona je bila redovna učesnica antiratnih demonstracija, da bi za vreme rata u BiH otišla "na teren". "Rat koji se odvijao u Hrvatskoj bio je za mene apsolutno razočaranje. Pitala sam neke ljude koje sam poznavala i koji su onda bili u opoziciji, a kasnije na vlasti u Srbiji, kada će stati to ratno ludilo. Dobila sam odgovor da su to ‘samo ratne igre’ i da će ‘pravi rat biti u Bosni i Hercegovini’. Na pitanje – šta će se dogoditi Muslimanima, rečeno mi je da ‘ima mnogo reka u Bosni’. Morala sam se odrediti prema toj tragediji i jedino moguće određenje bilo je da kao kardiolog krenem na taj prostor kako bih makar jednom ratom unesrećenom bolesniku bila od pomoći", objasnila je 2005. u intervjuu za "Glas javnosti". Kao predsednica nevladine organizacije Gariwo, Svetlana ni danas ne odustaje od svoje antiratne i antinacionalističke orijentacije. U tom smislu, najviše je pažnje privukla 2007, pošto je u Sarajevu najavljeno gostovanje famoznog hrvatskog pevača Tomsona: "Ako Tomson zaista napuni Zetru u gradu ‘Indeksa’, Olimpijade i prekrasnih različitosti, izdaćemo sve prave vrednosti i ovaj grad se više neće smeti zvati Sarajevo", istakla je u saopštenju, pozivajući "sve koji još veruju u Sarajevo, da mu vrate nekadašnju iskru bunta i poštovanja pravih vrednosti i makar malo dostojanstva". Zbog ovog, i protesta više drugih nevladinih organizacija, koncert je odložen.

Za razliku od Joške ili Saše Broz, Svetlana uglavnom ne govori o Titu i drugim članovima porodice. S druge strane, o njoj se kao članici porodice izjašnjava jedino Joška. Prema njegovim rečima, Svetlana se loše ponašala prema ocu Žarku, a s braćom i sestrom bila je u i imovinskom sporu. Što se medija tiče, Svetlana im je oduvek bila zanimljiva zbog burnog privatnog života, odnosno zbog priče da je "živela punim plućima" u svakom smislu.

MANGUPI U NAŠIM REDOVIMA

Većina drugih članova porodice Broz nepoznata je široj javnosti. Žarkova sestra Zlatica živi kao skromna penzionerka u Beogradu, a njeni sinovi bave se običnim poslovima. Mišin sin Andrej, koji je diplomirao na moskovskom "Lomonosovu", konsultant je sistem-integratorske kompanije Combis, u slobodno vreme uzgaja povrće i živi u Zagrebu "kao svaki običan Hrvat". U jednom od retkih intervjua, to je opisao ovako: "Imam kredit za stan, kredit za kameru, perilicu sam otplatio, a kad otplatim ormare, kupit ćemo i sofu."

No, kao što u svakoj familiji ima onih koji je "brukaju", u takvima ne oskudeva ni porodica Broz. Pre svega, reč je o Žarkovom sinu Edvardu koji je 1992. izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj mu je poginuo prijatelj Gojko Popović. Iako je u krvi imao 2,05 promila alkohola, Edvard je seo za volan i zbog toga je optužen za izazivanje nesreće u pijanom stanju. Pošto mu se posle toga izgubio svaki trag, za njim je početkom 1993. raspisana poternica. Na osnovu te poternice, Edvard je i uhapšen u januaru 2008, kada je pokušao da uđe iz Hrvatske u Srbiju. Tom prilikom, Edvard je istražnom sudiji rekao da je u Srbiju došao "potpuno svesno", zbog duga prema najboljem prijatelju. Pošto je sudu predao hrvatski pasoš, ubrzo je pušten, da bi u oktobru 2008. ponovo otišao u nepoznatom pravcu. Njegov advokat Vlada Petrović istakao je da je Edvard na taj čin bio prinuđen jer mu je (bez putnih isprava, primanja i sredstava za život) bila ugrožena egzistencija. Na pitanja o Edvardu drugi članovi porodice kažu samo da ne znaju gde je.

Osim Edvarda, u crne hronike upisao se i Joškin sin Nebojša. Inače poznat kao učesnik auto-trka i suvlasnik privatnog autobuskog preduzeća "Miškomerc", Nebojša je tokom akcije Sablja 2003. uhapšen zbog posedovanja nelegalnog oružja. U pritvoru je proveo 26 dana, da bi posle toga, prema saznanjima "Vremena", optužbe protiv njega bile povučene. Otac Joška objašnjavao je da u pitanju politička odmazda, da je "bilo pokušaja i da mu se poturi droga i da se Titov praunuk prikaže kao narko-diler". Kako bilo, vesti o Nebojši nestale su naglo kao što su se i pojavile, pa se može pretpostaviti da je ipak reč o čoveku koji se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---