Evropski izbori >

Sa verom u razum

Izbori za Evropski parlament, koji se održavaju između 4. i 7. juna, trebalo bi da, po mišljenju mnogih, virtuelne, nepregledne evropske organe i institucije približe njenim građanima. Upravo zato se radilo na tome da EP, sa kojim stanovnici Unije najlakše mogu da se identifikuju, jer ga oni biraju, dobije veća ovlašćenja, ma koliko mala ona i dalje bila, te da postane deo javne svesti u zemljama članicama EU

U početku beše Evropska zajednica za ugalj i čelik osnovana 1951. godine. Pošto krupna industrija prepozna prednosti jedinstvenog tržišta nastadoše Evropska ekonomska zajednica i Evropska atomska zajednica. Interesi kapitala preklopiše se sa idejama evropskih sanjara, koji su maštali o Evropi bez granica, o evropskom identitetu, o jedinstvenoj evropskoj naciji.

Projekat pionira evropske misli koji je u početku izgledao kao utopija, zaista je postao opipljiv 1979. godine, kada se prvi put direktno birao Evropski parlament. Početni neobavezni forum za diskusiju evropskih industrijalaca prerastao je tako u Evropsku uniju čije institucije određuju propise obavezujuće za sve zemlje članice, koji idu do toga da propisuju i da li krastavac može da bude savijen ili ne. Ekonomska zajednica sve više je počela da liči na državu sa političkim uređenjem. Na sjedinjavanje zemalja Evropske unije ipak je najviše uticalo uvođenje zajedničke valute.

Kao i svaka normalna demokratska država i superdržava Evropska unija ima svoju "vladu" – Evropsku komisiju – i parlament koji se neposredno bira. Kako su rasla ovlašćenja evropskog parlamenta, tako su sve konkretniji postajali obrisi državnog uređenja EU kojima se teži, a što je ipak još veoma daleko od funkcionalne državnosti. Danas je Evropski parlament zajedno sa Savetom Evropske unije – poznatijim kao Savet ministara, koji ne treba mešati sa Evropskim savetom koji je nešto sasvim drugo – ravnopravno telo legislative Unije, tj. svaka inicijativa Evropske komisije može da stupi na snagu tek ako se kvalifikovanom većinom – koja je drugačija od slučaja do slučaja, što je utvrđeno pravilnikom EU – usvoji u Savetu ministara i, opet kvalifikovanom većinom, u Evropskom parlamentu. Princip donošenja odluka o bitnim pitanjima prostom većinom ne primenjuje se, kako ne bi bilo i suviše mnogo nezadovoljnih država, što bi moglo da ugrozi opstanak EU. Neophodno usaglašavanje svega i svačega bez konca i kraja da bi se donela bilo kakva odluka, najveća je mana sistema EU. Evropski parlament ima doduše pravo veta, ali nema mogućnost da predlaže izmene akata o kojima odlučuje.

KAFKIN ZAMAK: I tu već počinju razlike sa normalnim demokratskim državama i ulazi se u Kafkin zamak. Ispitivanja javnog mnjenja pokazala su da prosečan građanin EU zapravo nema pojma ko i kako u Briselu donosi odluke, koje, na primer, mogu da zadiru u poslovanje neke piljarnice na jugu Italije. Zbog toga izlaznost na evropske izbore, koji su do sada održani šest puta, u kontinuitetu opada, i ako ovlašćenja Evropskog parlamenta mic po mic rastu. Vlade svih država članica EU vode kampanje kako bi ubedile svoje građane da je sastav Evropskog parlamenta "njihov izbor" te da treba da izađu na glasanje.

Za razliku od demokratske države u kojoj parlament bira vladu, Evropsku komisiju, koja izigrava vladu EU, potvrđuje Savet ministara i to tročetvrtinskom većinom. Prethodno šefovi država i vlada zemalja članica Evropske unije biraju predsednika Evropske komisije, pa on kao "mandatar" na predlog vlada 27 članica EU bira svojih 27 komesara, koji su punopravni članovi kolegijuma i imaju svoje kabinete. Sve to na kraju verifikuje Evropski parlament, koji Evropsku komisiju eventualno može da odbije samo u celini, a ne pojedine komesare, i koji opet, ako se za to nađe kvalifikovana većina, može u svakom trenutku da izglasa nepoverenje već izabranoj Evropskoj komisiji. Evropska komisija je u političkom sistemu EU institucija sui generis, njeni komesari – makar u teoriji – zastupaju interese EU, a ne pojedinih zemalja članica, i trebalo bi da bude nadnacionalni organ EU. Kao i poslanici Evropskog parlamenta, evropski komesari se biraju na pet godina.

Najveću zbrku u celom sistemu stvara Savet Evropske unije, koji je u okviru EU deo legislative. Njegovi članovi su, međutim, u matičnim zemljama članovi nacionalnih vlada, dakle egzekutive, što se dobronamerno uzima kao primer "federalizma egzekutive", a zlonamerni kritičari navode kao primer za manjak demokratije unutar EU. Zemlje članice u Savetu ministara imaju broj glasova srazmeran broju njihovih građana. Tako na primer Malta ima tri glasa, Portugal, Mađarska, Belgija, Češka i Grčka 12, a Italija, Francuska, Velika Britanija i Nemačka 29.

USREĆITI SVAKOGA: Čitava organizacija institucija Evropske unije ima za cilj da uskladi interese malih i velikih zemalja, starih i novih članica, da se istovremeno zna ko je glavni, a da ipak svi imaju utisak da mogu da suodlučuju o bitnim stvarima, da mogu da se nametnu pravila svim zemljama članicama, a da istovremeno države EU imaju poluge da se odbrane od nametanja propisa i regulativa, tj. da svi budu srećni. Sve sa verom u razum građanki i građana Evropske unije, koji bi vremenom trebalo da shvate da EU nema alternativu, da administraciju u Briselu i Strazburu počinju da doživljavaju kao svoju i da shvate da institucije EU rade za njihovo dobro, a ne da im rade o glavi. I da učestvovanjem na direktnim izborima za Evropski parlament utiču na sopstveni život.

Evropski izbori trebalo bi da, za mnoge, virtuelne, nepregledne evropske organe i institucije približe njenim građanima, od kojih preko 375 miliona ima pravo glasa. Upravo zato se radilo na tome da Evropski parlament, sa kojim stanovnici Unije najlakše mogu da se identifikuju, jer ga oni biraju, dobije veća ovlašćenja, ma koliko mala ona i dalje bila, te da postane deo javne svesti u zemljama članicama EU. Sedamdesetih godina prošlog veka EP je dobio neke kompetencije za upravljanje evropskim budžetom. Ugovor iz Mastrihta uveo je sistem suodlučivanja koji prava Parlamenta pri donošenju odluka izjednačava sa Savetom ministara. Ako Lisabonski ugovor stupi na snagu, proces suodlučivanja pretvorio bi se u regularni proces donošenja zakona u Evropskom parlamentu.

ŠIRENJE: Sastav Evropskog parlamenta menja se sa širenjem EU. Od prvobitnih 78 poslanika iz Belgije, Nemačke, Francuske, Italije, Luksemburga i Holandije EP biran 2004. godine ima 785 poslanika iz 27 zemalja i 23 službena jezika, na koje svi dokumenti moraju da se prevode. Ugovor o osnivanju Evropske zajednice preuzet u Ugovoru iz Nice propisuje okvirna pravila za EP. Najmanji broj poslanika koji za sada jedna zemlja može da ima je pet, koliko ima Malta, a najveći 99, koliko ima Nemačka. Prema statutu, evropski parlamentarci imaju platu koja iznosi 38,5 procenata plate sudije sudskog veća EU, što je oko 7000 evra bruto. Poslanici Evropskog parlamenta nemaju pravo da istovremeno obavljaju druge javne funkcije. Pravne osnove na kojima se zasniva EP i dalje su prožete bezbrojnim nacionalnim regulativama, sa ciljem da se one evropeizuju te da EP postane efikasniji.

"Petsto miliona ljudi u Evropi mogu u svetu u kome živi šest milijardi ljudi da pokrenu stvari", rekla je kancelarka Nemačke Angela Merkel. Preduslov bi naravno bio da govore jednim glasom.

Do sada su evropski izbori imali reputaciju neke vrste nacionalnih sporednih izbora, ili čak trenutne provere rejtinga pojedinih nacionalnih partija. Da bi Evropa mogla zaista da pokreće stvari u svetu, njeni građani će prvo morati da ove izbore prihvate kao prave "evropske". A to će još malo da potraje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---