---

Radio programi za inostranstvo >

Propaganda ili informisanje

Da li je globalno informisanje u svom savremenim tehnološkim formatima zapečatilo sudbinu kratkotalasnog radija i da li je koncepcija takvih programa zrela za ropotarnicu istorije

Kada je u martu 1935. godine u Kraljevini Jugoslaviji započelo emitovanje programa za inostranstvo bio je to odgovor na propagandu rastućeg fašizma u Evropi, nešto slično što je BBC (British Broadcasting Company) već radio. Onda je došao rat, a posle su se snimali ratni filmovi i u mnogima od njih postoji scena kako okupirano stanovništvo, u potaji krišom, čuči oko radio aparata i pomno sluša vesti sa fronta o napredovanju savezničkih snaga. Tada je to kod nas bilo poznato pod imenom Radio London. Slušao se tokom okupacije i program Radio Jugoslavije koji je emitovan iz grada Ufa na reci Ural. Biće da je već tada postavljana scena za ono što će doći posle oslobođenja, a posebno u vreme Hladnog rata, kada je i etar bio poprište ljute borbe za svaku ljudsku dušu.

Svetski servis BBC, Radio Moskva, Glas Amerike (VOA), Radio Slobodna Evropa (RFE), Radio Frans internasional (RFI), Dojče vele (DW) tek su neke od takvih radio stanica, ali su u Srbiji i državama ex-Jugoslavije najpoznatije. Svaki od ovih programa bio je jasno profilisan, precizno usmeren, rečju kreirali su ga s velikom pažnjom timovi eksperata kako bi što pouzdanije postigli cilj – svojom "istinom" pobediti "istinu" onog drugog. Znake navoda možete i obrisati, nećete pogrešiti. Amerikanci su prvi shvatili da se pravi efekat ne može postići ako je sve pomešano u jednom loncu pa su za politiku i "rat u etru" koristili RFE, a za promovisanje "vrednosti američkog života i kulture" koristili talase VOA. Ovaj program bio je naročito popularan među beogradskom mladeži posle Drugog svetskog rata iz prostog razloga što su tu mogli da čuju najbolje američke džezere, Elu, Sačma, Benija Gudmena... Ostale mejdžore uglavnom je interesovala samo politika pa se nisu ni trudili da povuku sličan potez. A politika je bila ne oštra, nego đon do đona, pesnica do pesnice, teške reči su se koristile neštedimice, pogotovo kad su lideri/diktatori bili u pitanju, pa je većina ovih radio-stanica u mnogim zemljama imala tretman "državnog neprijatelja".

Rušenje komunizma postao je prioritet većine pomenutih radio-stanica, a od pedesetih godina pa do pada Berlinskog zida pre dve decenije, kako se povećavao broj disidenata u zemljama "iza Gvozdene zavese", mnogi od onih koji su uspeli da pobegnu iz zemalja "socijalne pravde i jednakosti za sve", postali su autori priloga ili redovni učesnici programa ovih radio-stanica. Kod nas je možda najpoznatiji opus književnika Borislava Pekića čija su Pisma iz Londona, naizgled obične priče o britanskoj svakodnevici, a u stvari suptilni i literarno briljantno napisani eseji govorili više o situaciji u državi iz koje je otišao, bili nezaobilazno štivo za većinu mladih intelektualaca "šezdesetosmaške provenijencije". Pa ipak, bar kada je o Srbiji reč, politička oštrica se vremenom tupila kako je raslo "kreditirano blagostanje" građana, a mirnu površinu političke bare samo bi ponekad ustalasao pokoji "intelektualni eksces", dok je tema o "demokratiji Zapadnog tipa" bila rezervisana uglavnom za književne časopise koji su decenijama bili "čuvari vatre".

Dolazak Slobodana Miloševića na vlast, posebno njegov zaokret ka nacionalizmu, bio je dovoljan povod da se vatra rasplamsa. Smene urednika, progon "nepodobnih" novinara i dovođenje "lojalnih kadrova", rečju oštra kontrola medija označila je i početak "renesanse" kratkotalasnih programa (Short Wave). Tada se prvi put dogodilo da neke od pomenutih radio-stanica počnu da koriste i priloge ili izveštaje novinara iz zemalja za koje emituju program. Vlast je tada smislila i naziv za njih – "strani plaćenici i domaći izdajnici". Ono što je bila jedna od odlika i možda najveća vrednost programa i emisija pomenutih radio-stanica, posebno u doba raspada zemlje i ratova u ex-Jugoslaviji, bila je velika količina, kvalitet i kredibilnost informacija od kojih neke nikada nisu mogle da se čuju u vestima zvaničnih radio-stanica. Rečju, kratki talasi su ponovo bili u modi. Međutim, paralelno je tekao proces furioznog tehnološkog napretka – sateliti, kompjuteri, digitalizacija... Sve to kao da je nagoveštavalo sumrak kratkih talasa, čak do te mere da su mnogi proizvođači radio-aparata izbacili SW opciju iz ponude svojih proizvoda. Ipak, politički događaji su pokazali, u nekim zemljama Evrope pogotovo, da je taj potez bio ne samo preuranjen, već i potpuno pogrešan. Ne samo zbog toga što je svakoj, pa i demokratski izabranoj vlasti svojstveno da poneke stvari gurne pod tepih, što je po defoltu vest par excelance za programe iz inostranstva na jeziku zemlje za koju emituje. Rečju, dok je politike biće i specijalizovanih programa čije programe kontrolišu i finansiraju velike države poput Amerike, Rusije, Kine, Engleske, Francuske...

I na kraju, čak i letimičan pogled na spisak jezika na kojima se prave programi, na primer Svetskog servisa BBC, jasno pokazuje gde je sve usmeren politički interes vlade te zemlje pa je spremna da finansira redakciju, novinare, dopisnike, tehničare, rečju sve koji učestvuju u pravljenju programa na tom jeziku. Ako vas ne mrzi, uzmite kartu sveta pa zaokružite područja koje pokrivaju emisije na albanskom, arapskom, izeri, bangla, burmanskom, karipskom, francuskom, kineskom, hauza, hindu, indonežanskom, kinjarvanda, kirundskom, kirgiskskom, makedonskom, nepalskom, paštu, persijskom, portugalskom (obe varijante, evropska i latinoamerička), ruskom, srpskom, sinhali, somalijskom, španskom, svahili, tamilskom, turskom, ukrajinskom, urdu, uzbečkom i vijetnamskom. Zašto sam nabrojao sve ove programe? Pa, iz jednostavnog razloga što u pojedinim delovima pomenutih zemalja nisu videli ni miš od kompjutera, niti imaju u rečniku prevod reči "digitalizacija". Radio, nezamenljiv i superioran kakav jeste po svojim medijskim karakteristikama (malo "radijske prepotencije" prosto mooooram da pokažem), biće još dugo osnovni, a ponegde i jedini način za plasiranje informacija. Kratki talasi najdalje stižu, nema tačke na kugli zemaljskoj do koje ne mogu da dobace. Baš kao što to mogu i politike velikih, ali i malih zemalja, prvih zato što žele da šire uticaj, a malih uglavnom zbog toga što žele da saopšte drugima "pravu istinu o sebi".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---