Eurodiznilend

svetlana slapšak

Čudo pod ovim imenom otvoreno je 12. aprila: već postoje predviđanja kada će biti najveća gužva, gde treba parkirati auto (i zapisati gde ste to učinili), kojim se putanjama treba kretati da biste izbegli ljude a sretali automate itd. Poslednje što bih želela jeste da prema Eurodiznilendu pokažem zgražanje intelektualca: to je tako lako. Ukazujem, upravo suprotno, na određeni tip obrazovanja koji treba imati: znati kodove, počev od svojih ulaznih vrata pa do korišćenja Minitela i automatskog rezervisanja karata za operu – ako ne znate svoj kod, ostaćete pred operom, jer će vaše mesto zauzimati fantom vaše zaboravnosti.

U tome smislu, Eurodiznilend jeste mesto avanture, na kojem će se najbolje snalaziti populacija nedostojnih koja je u stanju da umesto neindustrijskog sira (vrlo važna distinkcija u Francuskoj) jede fast-fud. Ono što baca posebno žalosnu svetlost na Eurodiznilend, sa francuske tačke gledišta, jeste da se on osniva posle Asteriksovog sela, koje je trebalo da pokupi sav novac utrošen u žudnju za zabavom ovoga tipa. Ideja nesrećna – već time što je tako providno nacionalna, jer se fenomen Asteriksa u celini zasniva na tekstu, na dobrom gimnazijskom obrazovanju, na jezičkim kalamburima i aluzijama.

Kod industrije Dizni, teksta nikad nije bilo mnogo, a već decenijama ga ni u tragovima nema. Koji tekst može da za vas izgovori Paja Patak od dva metra? Taj čak ne može ni da dobije jedan od svojih lepih nervnih napada sa primalnim krikom iz tridesetih godina; jedino može da vam pruži ruku sa četiri prsta, pa ako ste stariji od četiri godine i niste vi dobili nervni napad od straha, možete razmišljati o tome kako se u Diznilendu zapravo prodaju ukroćene (kastrirane?) fantazme.

No, prodaja sopstvenih proizvoda stare marke biće u Eurodiznilendu marginalizovana, i uistinu rezervisana za vlasnike mlečnih zuba ili nostalgične psihopate. Prva stvar se odvija na drugim mestima, odnosno na drugim tekstovima. I ako uistinu imate dovoljno vremena da umesto nekog od najlepših zamkova u okolini Pariza, nekih od najlepših pejsaža sa slika od barbizonske do impresionističke škole, nekog restorana gde samo pominjanje industrijskih sireva izaziva onesvešćivanje prvog kuvara, nekog od najluđih predgrađa gde svakodnevno ubijaju ponekog mladog obojenog... ili bilo čega drugog, te uistinu odlučite (za vas odluče) da odete u Eurodiznilend, bićete svedoci patetičnog pokušaja da se kupljnom partneru ostavi mrvica dostojanstva.

Naime, francuski glumci, i to najslavniji, glume u filmu slavne Evropejce, posebno Francuze. Spektakl se zove Vizionarium, i to je ograman ekran sa 9 simultanih kamera, na kojem gledate avanture Evrope u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti(?). To se inače nalazi u Zemlji otkrića, gde će ga do nogu potući druga zabava. Sinemažik, u kojem Majkl Džekson kao svemirski kapetan sreće monstrume koje slučajno još niste sanjali, premda gledate neku od postjugoslovenskih televizija, u tri dimenzije. U delu zvanom Videopolis, oni kojima nije dosta 24 časa kablovske televizije mogu da prežive to što su se vozili deset i hodali pet minuta, u Autopiji se ostatak mlečnih zuba gubi u minijaturnim automobilima formule 1, a u delu pod imenom Zvezdana putovanja, u simulatorima iz Lukasovih filmova, kreće se na svemirsko putovanje.

Genijalno, kaže čak i autor vodiča za alternativce, Žid de Rotar. Na početku opisa, isti autor cinično primećuje da, od 29. objekata, neki imaju reference na pojedine evropske legende. Ostatak (koji se svakako ne može obići u jednom danu), čine Glavna ulica (simulacija slike američkog grada sa početka veka) i tu su i butici: Divlji Zapad (potpuno prevaziđena stvar na Istoku) sa fantomskim gradom i naseljem kopača zlata, uz dodatne avanture u vozu, pod vodopadima, sa eksplozijama i sl; Zemlja avantura, sa gusarskim napadom i skrivenim blagom; Fantazija, sa dekorom iz crtanih bajki. Može se prespavati u 6 suludo skupih hotela, ili u kampu Dejvida Kroketa, sa drvenim kolibama i tipičnom traperskom opremom i internom TV.

Kada sam kupila prvu telefonsku karticu u Parizu, sa nje mi je mahao Miki Maus u zemlji u kojoj je u prošlom veku izmišljeno praktično sve što je važno za saobraćaj i komunikacije, prirodno je da se pojavi i osvajač sa Zapada koji uvaljuje staklene perlice. Ako ništa drugo, duhovi američkih Indijanaca mogu se zadovoljno smejati: osveta je potpuna. Po novinama su se pojavile karikature Le Pena povezane sa Eurodiznilendom: osvojio kulu uspavane lepotice, salutira armiji namrštenih Mikija i sl.

U Evropi, količina do zuba naoružanih i svežim granicama opremljenih etnolenda prevazilazi Diznijevu mašineriju, ali ne i investicije. I tu je, možda, poslednja uteha: Eurodiznilendu nedostaje dostojanstvo. Da im ga pošaljemo?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

OSTALI TEKSTOVI