Preseljavanje Roma >

Kontejner sa pet zvezdica

Kako žive Romi raseljeni iz nehigijenskog naselja ispod Gazele? Šta rade, čemu se nadaju, na šta se žale i da li će ostati u kontejnerskom naselju u Barajevu

Redovi stambenih kontejnera pojavljuju se iznenada, nekoliko stotina metara od raskrsnice u Lipovačkoj šumi na kojoj se put za Barajevo odvaja od Ibarske magistrale. Kontejneri su pored puta, okruženi šumom. Oko njih je žičana ograda na kojoj se suše oprana odeća, tepisi, ćebad. Ovo mesto je novi dom za 17 romskih porodica koje su 31. avgusta raseljene iz neuslovnog naselja ispod beogradskog mosta Gazela.

Aleksandar Petrović živi u dvojnom kontejneru sa suprugom, četvoro dece, bratom, snajom i majkom. Obični kontejneri, od 16 kvadratnih metara, predviđeni su za porodice koje imaju do šest članova. Ispred ulaza u kontejner prostrt je tepih, na kome deca jedu makarone i salatu od paradajza i krastavaca.

Aleksandar kaže da je jedva dočekao da nekome kaže koliko je nezadovoljan. "Zbog čega? Zbog svega! Živimo usred šume, ima dva kilometra do prve prodavnice, škola je osam kilometara daleko, u Barajevu. Samo su gledali da nas razbacaju. Tamo smo skupljali staro gvožđe i papir, ovde nam ne daju to da radimo, a od čega drugog da živimo?"

Na pitanje da li je znao gde dolazi, Aleksandar kaže da mu je rečeno da će to biti Barajevo, ali da nije znao u kom delu Barajeva. "Potpisao sam, mislio sam – bolje to nego na ulicu. Sad mislim, bolje da napravimo opet negde neku kućicu, bliže gradu, da mogu da radim, ovo je 20 kilometara od Beograda."

Unutrašnjost potpuno novog kontejnera podseća na pravi dom. Kreveti, dušeci, sto i ormani su takođe novi, polovan je oskudni nameštaj koji su Petrovići doneli sa sobom. Na zidove su okačene porodične slike, neke stvari još nisu raspakovane, na sve strane su razbacane dečje igračke i odeća. Domaćica se izvinjava zbog nereda koji su deca napravila.

Aleksandar kaže da, pored onoga što su dobili, mnogo toga što im je neophodno za život nije stiglo. "Obećali su novac, nisu dali, obećali radijatore, ništa, a već je zima unutra. Ne daju da ubacimo šporete i izbušimo krov za čunak, a nemamo čime da se grejemo i na čemu da kuvamo", tvrdi Aleksandar. "Najgore je za hranu. Nemam čime da nahranim decu, išao sam kilometar i po do prvog kontejnera, našao sam paradajz i krastavce i doneo, ne stidim se. Ceo ovaj ručak je iz kontejnera. Više je gladnih nego sitih ovde."

Prostor između kontejnera je uredan, bez smeća. Pred kontejnerima stoji obuća koju njegovi stanovnici izuvaju pre nego što uđu unutra. Stanovnici naselja skupljaju se oko Aleksandrovog novog doma, pljušte primedbe, uz retke optimističke glasove.

ŽALBE, STRAHOVI I RASPRAVE: "Stariju decu, četvrti i peti razred, odvoze i vraćaju, onu manju samo odvoze." "Kad dobiju markicu, ići će sama u školu." "A ova mala, kako sama da idu? Ja neću ni da ih šaljem, čuli smo da se kod škole neki sakupljaju da maltretiraju decu." "Polako, biće sve." "Ma šta će biti, samo im je bilo stalo da nas rasteraju." Ko ima kola snađe se, ali nema ni para za benzin. "Svi će malo pomalo da odu, ne mogu gladni i žedni. Praviće kuće negde bliže gradu, da mogu da rade."

Žalbe se odnose i na nedostatak kapije, stanovnici naselja kažu da se plaše jer u naselje može svako da uđe. "Prolazili neki, u dva ujutru, pa viču sa puta: ‘Sve ćemo vas popaliti, majku vam cigansku.'"

U raspravi isplivavaju i lokalni problemi novog naselja. Pominje se da ima onih koji su dobili dva kontejnera a ne zaslužuju toliki prostor. Kratka i žestoka diskusija, praćena teškim rečima, prerasta u priču o tome da li je sadašnji predstavnik naselja kompetentan da obavlja svoju dužnost. "Da izaberemo nekoga da se bori stvarno za naše interese, ovaj ne ume." "A ti umeš, ti si pismeniji i pametniji!" Svađa je prošla bez posledica, posle kratkog vremena učesnici su ponovo mirno razgovarali.

Jašarovski Ardion, predstavnik naselja, nije bio kod kuće. Njegova supruga Hana Bektaši kaže da njih dvoje žive u kontejneru sa četvoro male dece, dvoje starijih su kod babe jer idu u školu u naselju Ledine. "Napadaju ljudi mog muža što ništa nismo dobili, a ni mi nemamo ništa. Ponekad deca legnu gladna", kaže Hana. "On zove Opštinu i raspravlja se, dolaze iz Opštine svaki dan, ali još ništa nema, ni topli obrok, ni odeća, ni obuća. Ni stvari za decu nismo poneli, obećali da će dati, nekom dali, nekom nisu. Ne znamo šta ćemo kada padne sneg."

Na novopostavljenim česmama žene peru sudove, pored česmi su toaleti i tuš kabine.

Poseban toalet i tuš kabina predviđeni su za predstavnika naselja i njegovu porodicu. Mnogobrojna deca se igraju u prostoru između kontejnera. "Nema igrališta za decu, a i to su obećali", dobacuje Šabanović Ramadan. "Ovo stvarno nije u redu, ovima sa Kosova dali u Makišu, a nas starosedeoce poslali iz grada u šumu", kaže Ramadan. "Oni u Makišu i Rakovici mogu i da rade, njima je grad blizu."

U jednom od kontejnera prodaju se hleb, sokovi, cigarete. U kontejneru živi Jovanović Ljiljana. Kaže da se u Beograd doselila kada je izgubila kuću u Prištini, gde je radila kao zapisničar u sudu. "Imala sam i ispod Gazele prodavnicu mešovite robe, bez pića, i zidanu kuću tamo u naselju, 12 puta 6 metara, srušili su je sada", objašnjava Ljiljana. "Mora nešto da se radi. Živim sa sinom, snajom i unukom, sada su u Nišu, sin mi je tamo student na četvrtoj godini medicine, treba da dođu za neki dan. U ovom kontejneru pored žive mi dve ćerke, jedna ima ćerkicu, rade u pošti kao šalterske radnice." U toku razgovora, kod Ljiljane dolazi komšinica da uzme hleb, na veresiju.

"Nisu ispunili sve što su obećali, da će da zaposle ljude i druge neke stvari", kaže Ljiljana. "Valjda će biti, tek smo sedam dana ovde, ne može sve navrat-nanos. Mada su nas iselili navrat-nanos."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---