Poreklo čoveka >

Žena koja je nedostajala

Najstariji pronađeni fosil čovekovih predaka, Ardi – niska, čupava i povijena ženka malog lica iz Etiopije, stara 4,4 miliona godina – otkriva kako je Eva nagovorila Adama da konačno siđu sa jabuke i jednom počnu da žive kao ljudi

Prošle nedelje objavljen je fosilni nalaz najstarijeg čovekovog pretka, otkriće na koje se čekalo čak 17 godina. Iz velike slagalice od detaljno očišćenih i složenih fosilnih ostataka iz Etiopije izronila je Ardi, da bi kao "karika koja je nedostajala" pokazala kako je mogla teći evolucija nakon što su se preci ljudi odvojili od linije primata koja vodi do savremenih šimpanzi i to u jednom od njenih najzagonetnijih koraka – onom kad su čovekoliki majmuni sišli sa drveta da bi postali hominidi, rod onih koji su sličniji ljudima nego šimpanzama.

Ardi je, zapravo, pronađena još 1992. godine. No, u istraživanju koje je predvodio antropolog Tim D. Vajt sa Univerziteta Berkli u SAD, bile su potrebne godine da se nalazi njenog skeleta pažljivo očiste i slože, kao i da se, što je najvažnije – podrobno objasne. U seriji od 11 članaka koje je u specijalnom izdanju 1. oktobra ove godine objavio časopis "Science", a koji su izazvali pravu buru među naučnicima, prikazani su zaključci o verovatno prvim čovekolikim hodačima po tlu.

Oni su izvedeni iz 110 nađenih fragmenata, celih kostiju i njihovih izuzetno malih delića 36 različitih jedinki, među kojima je Ardi samo jedna, ali najkompletnija. Svi ovi ramidusi su prohodali na danas suvom i pustom mestu u Etiopiji koje malo kome može izgledati kao čovekov prvobitni dom, ali su čovekoliki primati na njemu, izvesno, živeli više miliona godina, pre nego što su iz tog svog raja izgnani da lutaju planetom. Naime, fosilni ostaci Ardi pronađeni su u vulkanskom pepelu na lokalitetu Aramis, u pustinji Afar, depresiji uz Crveno more, poznatoj i po imenu Danakil.

U ovom neprijatnom delu istočne Afrike, od Tanzanije do Etiopije, koji ponekad nazivaju i "kolevkom čovečanstva", svuda unaokolo su lokaliteti i sonde gde su arheolozi raskopali tlo u potrazi za takozvanim parantropusima i australopitekusima – ne tako daleko je tanzanijski klanac Oldupai gde su 1959. Meri i Lusi Liki našli "Dragog dečka", kao i lokalitet Laetoli gde je Meri Liki u okamenjenoj lavi našla 3,6 miliona stare čuvene otiske stopala ženke australopitekusa i njenog malog potomka.

A samo 72 kilometra dalje od mesta gde je sada otkrivena najstarija od svih, Ardi, nalazi se lokalitet na kome je 1974. godine nađena slavna Lusi, stara 3,2 miliona godina, koja je pre Ardi smatrana najstarijim fosilom ljudskih predaka. Nazvana po pesmi Bitlsa Lucy in the Sky with Diamonds, koja se neprestano vrtela na kasetofonu u arheološkom kampu kad je njen fosil otkriven, Lusi je kao najpoznatiji otkriveni Australopithecus afarensis, hodala na dve noge i sakupljajući hranu trčala savanom, da bi ponekad zastala i iz trave uspravljena pogledala ka horizontu, kao da u strahu od predatora očekuje dolazak svojih dvonožnih potomaka iz roda Homo, budućih gospodara planete.

No, milion godina ranije, u vreme kad je živela Ardi, nigde na horizontu nije bilo savane. Svuda unaokolo je bila uglavnom šuma. "Ono što je do sada bilo zbunjujuće jeste pronalazak verovatnog uspravnog hoda vrste koja je živela u šumskom ekosistemu, a čitava klasična priča o evoluciji bipedalnosti kod ljudi vezivana je za savane", kaže za "Vreme" evolucionistkinja dr Biljana Stojković sa Katedre za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu.

Naime, jedinka koja pokušava uspravno da hoda kroz šumu troši mnogo više energije i vremena za pronalaženje hrane i partnera za parenje nego kad bi to izvodila tako što se penje i skače po drveću. Ardi je bila manje pokretljiva nego kasniji hominidi, a nije mogla da trči i hoda na velikim razdaljinama. I uopšte, usred guste šume bila je kao gradska devojka čije urbane navike na selu ničemu ne služe. Problem sa tim detaljem jeste zbog toga što je u takvoj, šumskoj sredini bila manje prilagođena i više izložena selekciji, za razliku od sa australopitekusa poput Lusi koji su, dok hodaju uspravno savanom bolje prilagođeni i za dalji evolutivni razvoj imaju, kako se kaže, adaptivnu prednost dvonožnosti.

Zašto je onda već Ardi, milion godina pre australopitekusa, hodala na dve noge? Novo objašnjenje hodanja na dve noge vezuje za – seksualnu selekciju. Kako kaže Stojković, dvonožno kretanje pre naseljavanja savana nije moralo biti vezano za životnu sredinu u užem smislu (šuma ili savana), već za "evoluciju specifičnih reproduktivnih strategija u ekološkom i socijalnom kontekstu", podsećajući da je tvorac ove hipoteze antropolog C. Owen Lovejoy sa Univerziteta Ohajo potporu za svoje stavove našao u fosilnim ostacima vilice i zuba kakve je imala Ardi.

"Naime, pokazalo se da su joj gornji očnjaci znatno manji u odnosu na današnje šimpanze, naše najbliže rođake. Kod primata, veličina očnjaka vezuje se za agresivnu kompeticiju između mužjaka u pronalaženju partnerki za parenje, pa se, kolokvijalno govoreći, očnjaci mogu smatrati statusnim simbolom, gde oni "zubatiji" ostvaruju veći broj ukrštanja i imaju više potomstva. Smanjenje očnjaka i posledična promena obrasca veličine svih zuba u vilici kod Ardipithecus ramidusa, dovodi se, po ovoj hipotezi, u vezu sa smanjenjem intraseksualne kompeticije kod mužjaka", objašnjava Stojković i dodaje da je takva promena morala ići paralelno sa promenom socijalne strukture društva koja se sada oslanjala više na kooperaciju, a manje na konflikt. I gde se najviše cene oni koji su najuspravljeniji, jer su u prilici da sakupe najviše hrane i da koriste jednostavne "alatke" za njeno lakše pronalaženje.

Kako pokazuju fosilni nalazi iz pustinje Afar, Ardi je po strukturi i ponašanju bila nešto između čoveka i šimpanze. Zubi pokazuju da je bila svaštojed, dok se iz kostiju vidi da je zapravo kombinovala dvonožni i četvoronožni hod – hodala je uspravno po tlu, a četvornoške kad bi se uzverala uz drvo. "Dvonožnost kasnijih hominida, kao što su australopitekusi, predstavlja nespornu adaptaciju na savansku životnu sredinu, ali se koreni dvonožnosti mogu povezati, ukoliko prihvatimo ovu novu hipotezu, sa ranijim vrstama i drugim adaptivnim funkcijama", zaključuje Stojkovićeva.

U suštini, oni otkrivaju kako je ružnjikava majmunica Ardi bila prva među ljudskim ženkama koju nije bilo lako osvojiti – prva koja se ne odlučuje za najsnažnije i najopasnije mužjake, već promišljeno bira one koji su u stanju da joj donesu najviše hrane. Jer kad ste teški samo 50 kg i imate mozak veličine šimpanzinog, a okolo je svet u kome je pronalaženje hrane povezano sa velikim utroškom energije i opasnošću od grabljivaca, radije ćete se opredeliti za uspravnog "sponzora" nego za razvijenog i zubatog ljubavnika starog kova.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---