CD – Svjedoci – Priče >

Gušt, merak i slutnja strahote

teofil pančić

Nedavno reizdani album dvojica su velikih kantautora snimila bez prevelikih pretenzija, i kao svojevrstan uzajamni omaž

Onda ću biti heroj tvoj
Za naše vječne sate
Otirač, sjena tvoga psa
I bit’ ću vješalica, posuda za djecu
Kava u postelji i ljubavnik sa dna

(Čekaj me; autor: Predin; preveo: Dedić)

Februara i marta godine hiljadu devetsto osamdeset i devete oni koji su bili zatočeni iza berlinskog i srodnih zidova spremali su se da ih preskoče, a potom i da ih sruše. Za one sa spoljne, slobodne strane Zida bila je to godina trijumfa vere da je sloboda vrednost po sebi, i da ni ostale ne vrede mnogo bez nje. Svako je, kad pogledaš, imao razloga, makar i varljivih, da veruje da je godina 1989. prva u nizu boljih, srećnijih i slobodnijih životnih sezona. No, za nas, ovdašnje, biće to nešto posve drugo i drugačije, biće to tek čudesna i dekadentna lepota jednog sumraka: Poslednja Stvarno Mirna Godina. Poslednja pre ratova? Naravno, ali i poslednja nakon ratova: ko jednom izgubi mir, neće ga povratiti nikada, ili ne barem dok ne nestane ono što je miru presudilo; a to ovde neće nestati još dugo.

Arsen Dedić i Zoran Predin imaće tih meseci te godine pametnija posla od istorijskih lamentacija: u studiju Tivoli u Ljubljani snimaće zajednički album Svjedoci priče (ili, tačnije, Svjedoci – Priče; "priče" su, naime, svedoci na slovenačkom), i ta će ploča, među ostalima, staviti prirodnu – a opet zloslutnu – tačku ne samo na osamdesete, nego valjda i na sve ono što smo do tada poznavali kao najbolju i najplemenitiju stranu južnoslovenske civilizacije, i vaskolikog moderniteta u njoj. Jer, Majstori Koljači – kao živopisna balkanska varijanta Vagnerovih likova – već su naveliko oštrili noževe da nam presude svima, kako već kome stignu. Samo se tako, uostalom, samo jednom makar i nejasnom slutnjom strahote, može objasniti zašto se ovaj album završava onako kako se završava. Ipak, valja ići redom.

Nedavno reizdani album Svjedoci – Priče (Diskoton 1989; Dallas records 2009) dvojica su velikih kantautora snimila, reklo bi se, bez prevelikih pretenzija, ponajpre kao akt čistog gušta & meraka, a i – zakaj pa ne? – kao neku vrstu uzajamnog omaža. Iz te se dobrodošle opuštenosti izrodilo pregršt zanimljivih, lepih, gdegde baš otkrivalačkih novih čitanja starih pesama, i to sveunakrst: na ovoj ploči, naime, Dedić peva Dedića (Kantautor; u saradnji s Predinom, Kartonski kofer, Sandra 1989 te Oteto iz tmine, na tekst Jakše Fiamenga), Predin peva Predina (Naj ti poljub nariše ustnice), Dedić peva i prevodi Predina (Čakaj me, alias Čekaj me), Predin peva Dedića (Balada o prolaznosti), zajedno pevaju stari Robežnikov šlager Pegasto dekle, te im se na koncu, u katarzičnoj Domovini, bolno moćnim glasom pridružuje Bora Đorđević, čovek čijem ćemo glasu tada poslednji put verovati, koji će tada i tamo poslednji put pevati za nas, a ne protiv nas.

Kako sve to zvuči dvadeset godina posle? Arsen svoje pesme diskretno "prepevava", u osnovi varirajući dobro poznato, ali bitno rearanžirano. Više od toga nije ni potrebno, jer nema nikakve vajde od preterano kreativne "destrukcije" sopstvenih pesama, koja ponajčešće nije ništa drugo doli autorski egzibicionizam. Predin bitno "umiruje" Naj ti poljub nariše ustnice, pesmu koja je tako veličanstvena i nedodirljiva – nije preterano reći da je to jedna od najboljih ljubavnih pesama ikada otpevanih na južnoslovenskim jezicima – da je valjda ni Rambo Amadeus ne bi uspešno "demontirao", a kamoli ovaj šmekerski džezerski štimung, kojem zapravo fali samo jedno: onaj visoki emotivni tonus izvorne verzije, sa albuma Na svoji strani (1986), poslednjeg bezostatnog remek-dela Lačnog Franza. A Pegasto dekle u ona sam doba nekako uvek preskakao, činilo mi se da je pomalo zalutala na ovu ploču; sada mi, međutim, zvuči kao pametno odabrana posveta jednom još sasvim nevinom pop-senzibilitetu.

Na kraju dolazimo do toga da su vrhunci ovog albuma pesme u kojima Dedić i Predin pevaju jedan drugoga. Zoran Predin u očaravajućem kontemplativno-lirskom maniru interpretira Dedićevu pesmu o onome što smo mislili da ćemo biti, i o onome što smo postali i ostali... Sve vreme, pripominje Arsen gorkasto, misleći da je to "tek privremeno stanje". Dedić, pak, po(srbo)hrvaćuje predivnu Čakaj me tako da od nje ne oduzima baš ništa što joj je imanentno, na drugoj je strani prirodno "prisvajajući", uklapajući je u svoj svet. Uostalom, u teoriji, mogao je i bilo koji drugi veliki autor, dakle i Dedić, da napiše ovu pesmu; mada zapravo nije mogao: Čakaj me, intimna himna čekača i čekanih – nekada i kroz ceo život – jedan je od vrhunaca Zorana Predina kao izuzetnog lirika koji pankersku žestinu spaja sa (pra)slovenskom mekoćom onako kako to niko drugi ne ume i ne može. A na koncu – Domovina, tri minuta i šesnaest sekundi rekvijema za "poslednju mladost u Jugoslaviji". I o njoj više ni reči. Naša Domovina, uostalom, odavno stanuje samo u toj i nekim drugim pesmama, i tamo joj je najbolje. Jer naša Domovina i nije država – teško da je to ikada i bila – nego je stanje duše. A oni što misle da su im države domovine, e oni već imaju neke svoje pesme, one koje su najzgodnije za urlanje.

U šta nam je prošlo ovih dvadeset godina između Svjedoka i Priča? Kao i sve što smo kadgod zaturili i odbacili, pa nam se najedared vraća, tako nas i ovaj album podseća na sebe same iz vremena kada smo bili bolji od onoga što ćemo postati, bolji makar i samo zato jer je sve nekako tek trebalo da nam se dogodi. Nakon svega dogođenog što se nikada nije smelo desiti, i svega nedogođenog čega je moralo da bude, preostaju ti još ovi glasovi, koji kažu: čekaj me i čakaj me. Ti glasovi otključavaju vrata za jedan svet u kojem i dalje stanuješ onakav kakav bi bio, da si bio. A ako ni u njih više ne veruješ, ima li te još i ko si ti uopšte?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST