---

Gde služe kazne Srbi osuđeni u Hagu >

Zatvorski dan u tuđini

Uslovi pod kojima zatvorske dane provode osuđeni za ratne zločine u Hagu koji su poslati na izdržavanje kazni u 11 evropskih zemalja najviše zavise od "opšteg stanja u zatvorima određene zemlje", pa se može zaključiti da je najbolje onima koji kazne služe u skandinavskim zemljama. Verovatno najgori tretman imaće Milan Martić u Estoniji, pošto njihovi zatvori među pobrojanim zauzimaju mesto blizu dna tabele

Kada ovaj broj "Vremena" bude stigao na kioske, bivša predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić će već biti na slobodi. Odslužila je dve trećine zatvorske kazne od 11 godina, na koju je osuđena pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, nakon što se izjasnila da je kriva za "progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi (zločine protiv čovečnosti)", počinjene za vreme krvavog rata u Bosni i Hercegovini.

Ne sme se, pak, zaboraviti da u Hagu još uvek nedostaju optuženici Ratko Mladić i Goran Hadžić. Od Srba i Haškom tribunalu, trenutno, najviše problema pravi Radovan Karadžić, koji odbija da učestvuje u procesu koji se protiv njega vodi. Prema podacima na sajtu Tribunala, jedini postupak koji se još uvek nalazi u pretpretresnoj fazi je predmet protiv Zdravka Tolimira. Od osam suđenja koja su u toku, u samo dva optuženici nisu Srbi. Pojedinačni postupci vode se protiv Vlastimira Đorđevića, Momčila Perišića i Vojislava Šešelja. Po dvojici optuženih sudi se u predmetima protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića, i u slučaju Stojana Župljanina i Mića Stanišića. Šesti haški postupak u toku, u kome su optuženici takođe srpske nacionalnosti, jeste objedinjeni predmet protiv Vujadina Popovića, Ljubiše Beare, Draga Nikolića, Ljubomira Borovčanina, Radivoja Miletića, Milana Gvera i Vinka Pandurevića.

SHEVENINGENSKI DANI: U okviru zatvora Sheveningen u Hagu nalazi se pritvorska jedinica, u kojoj su tokom pretpretresne faze postupka i za vreme suđenja smešteni osumnjičeni koji su pred Tribunalom optuženi za ratne i zločine protiv čovečnosti. Priča o tome koliko je "lagodan život u Sheveningenu" dobro je poznata. U svojoj knjizi Oni ne bi ni mrava zgazili Slavenka Drakulić opisuje gozbe i slavlja u kojima već godinama uživaju optuženi za najteže zločine. Slave se rođendani, Božići, Bajrami, Nove godine. Jede se najfinija hrana, od dalmatinskog brudeta, preko jagnjetine marinirane u ruzmarinu, timijanu i žalfiji, do bečkih šnicli. Na zatvorsku kantinu gleda se sa prezrenjem, kao na mesto u kome se može dobiti samo bljutava hrana, bez začina i ukusa. Čak ni riba iz Severnog mora nije na ceni – suviše je masna, smatraju haški optuženici. Paketi na čijoj sadržini se ne štedi redovno stižu, svakom iz svog zavičaja. Samo je alkohol zabranjen.

Ali je i tu bilo izuzetaka, doduše ne namernih. U emisiji "Agape" TV Studija B otac Vojislav Bilbija, protojerej Srpske pravoslavne crkve u Roterdamu, koji je već deset godina duhovnik haških optuženika pravoslavne veroispovesti ispričao je kako je "prilikom proslave Arhanđela Mihajla, koji je i slava zatvora u Hagu", želeći optuženicima da osvešta ikone, umesto svete vodice u zatvor uneo flašu sa rakijom. "Posle, kad je počela slava i kada smo imali malo vremena da osveštam ikone, ja otvorim, kad ono rakija. Kakva radost. Onda sam ih molio da ne duvaju oko sebe, jer okolo stoje stražari, pa bi to imalo velike reperkusije. Tako da je bila divna i dirljiva ta slava", ispričao je otac Vojislav. Rekao je i to da je, po njegovom mišljenju, "zatvorenicima u Hagu vrlo teško, jer kada je čovek bačen u neku rupu, jamu, onda može da gleda samo gore". On na njih gleda kao na ljude, koji su se "kroz to svoje, određeno, stradanje toliko približili Gospodu, toliko su otkrili, da oni, često puta sami, kad se završi služba kažu: da nismo došli ovde, nikada ne bismo upoznali živoga Boga".

Slavenka Drakulić pak navodi da svi čitaju sve novine, koje im redovno stižu iz krajeva odakle su, bune se što prevod na suđenju nije srpski, nego hrvatski, ili obrnuto, iako sve razumeju. Slobodan Milošević je imao dve ćelije, od kojih mu je jedna bila kancelarija, pošto se branio sam, a u stvari mu je pomagao čitav tim advokata iz Beograda. U trenucima odmora, Milošević je sa ostalim zatvorenicima na svom spratu igrao šah i karte. Milošević je doživeo i jedan incident u Sheveningenu, kada ga je fizički napao Goran Jelisić, bosanski Srbin sa nadimkom "srpski Adolf", koji je zbog "ubistva, okrutnog postupanja, pljačke i nehumanih dela" u julu 2001. godine osuđen na 40 godina zatvora.

U Sheveningenu je haškim optuženicima dostupna i biblioteka sa oko 600 knjiga na srpsko-hrvatskom jeziku, teretana, tečajevi engleskog jezika i slikanja, u dnevnoj sobi postoje gitara i klavir, ako neko poželi da svira, doktori i psihijatri su stalno na usluzi, a mogu i da naruče masažu. Pušenje je dozvoljeno u zajedničkoj sobi i to im je najvažnija privilegija. Ćelije u Sheveningenu su "udobne i dovoljno velike, čiste, imaju tuševe, radne stolove, radio-aparate i televizore". Sa malim izuzecima, svi stanovnici Sheveningena sa Balkana su "jedni prema drugima ljubazni, ne svađaju se i ne prave probleme". Posete su dozvoljene svakodnevno i mogu trajati i ceo dan, za razliku od većine evropskih zatvora, gde su posete dozvoljene samo jednom mesečno. Svaki pritvorenik dobija i džeparac od dva dolara dnevno. Imaju pravo na jednu telefonsku karticu mesečno u vrednosti od 25 dolara. Tu je i "soba za ljubav", u kojoj optuženi mogu "boraviti nasamo sa svojim suprugama". Inače, Sheveningen je – po mišljenju mnogih poznavalaca prilika u zatvorima širom Evrope – najkomforniji zatvor u Evropi, a možda i u svetu; "neka vrsta hotela sa pet zvezdica među zatvorima". Ipak, optuženici su predsedniku Tribunala uputili i peticiju, tražeći "poboljšanje uslova u pritvoru". Oni koji su osuđeni i prebačeni u zatvore u zemljama koje su pristale da ih prime na odsluženje kazne, gube sve privilegije.

SUDBINE: U pritvoru su, pre donošenja presude, umrli Slobodan Milošević (11. mart 2006); Đorđe Đukić je pušten na slobodu "zbog narušenog zdravlja" i umro je 18. maja 1996; Milan Kovačević je preminuo u Sheveningenu 1. avgusta 1998. godine; a Momir Talić je umro 28. maja 2003. u Beogradu, "dok je bio privremeno pušten na slobodu". Stevan Todorović je osuđen na 10 godina zatvora, prebačen je na odsluženje kazne u Španiju; 22. juna 2005. je prevremeno pušten na slobodu, a preminuo je 3. septembra 2006. godine. Miroslav Deronjić je osuđen na kaznu od 10 godina zatvora, premešten je u Švedsku da tamo odsluži kaznu, gde je i umro u zatvoru 19. maja 2007. U pritvorskoj jedinci u Sheveningenu, tokom suđenja, Slavko Dokmanović je 29. juna 1998. sebi oduzeo život, dok je Milan Babić izvršio samoubistvo 5. marta 2006, nakon što je osuđen na 35 godina zatvora. Miroslav Radić je pred većem Tribunala 27. septembra 2007. oslobođen svih optužbi.

Admiral Miodrag Jokić osuđen je na 7 godina zatvora, kaznu je služio u Danskoj, a na prevremenu slobodu je pušten 1. septembra 2008. Dražen Erdemović je ostatak svoje kazne od 5 godina odslužio u Norveškoj i pušten je iz zatvora. General Pavle Stugar osuđen je na sedam i po godina, a pre vremena je pušten na slobodu 20. februara 2009. Zoran Vuković je osuđen na kaznu od 12 godina zatvora, služio ih je u Norveškoj i prevremeno je pušten 11. marta 2008. Isto je bilo i sa Miroslavom Kvočkom (7 godina) – pušten 31. marta 2005, Dragoljubom Prcaćem (5 godina) – pušten 4. marta 2005, Milojicom Kosom (6 godina) – pušten 31. jula 2005, Milanom Simićem (5 godina) – pušten 4. novembra 2003, Simom Zarićem (6 godina) – pušten 28. januara 2004, Draganom Kulundžijom (3 godine) – pušten 5. decembra 2001. i Miroslavom Tadićem (8 godina) – pušten 4. novembra 2004. Damir Došen je osuđen na 5 godina zatvora, ostatak kazne je odslužio u Austriji, a prevremeno je pušten 28. februara 2003.

Najviše Srba osuđenih pred Haškim tribunalom upućeno je na odsluženje kazne u Austriju, njih četvorica: Zoran Žigić (osuđen na 25 godina zatvora), Duško Sikirica (15 godina), Mitar Vasiljević (15 godina) i Dragan Jokić (9 godina). U zatvorima u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Norveškoj kazne služe po trojica haških osuđenika srpske nacionalnosti. U Nemačkoj su Stanislav Galić (osuđen na kaznu doživotnog zatvora), Dragoljub Kunarac (28 godina) i Duško Tadić (20 godina). Kaznu u Italiji izdržavaju Goran Jelisić (osuđen na 40 godina zatvora), Dragan Nikolić (20 godina) i Milorad Krnjojelac (15 godina). U Francuskim zatvorima su Milomir Stakić (40 godina), Mlađo Radić (20 godina) i Predrag Banović (8 godina). Na izdržavanje kazne u Veliku Britaniju poslati su Radislav Krstić (osuđen na 35 godina zatvora), Momčilo Krajišnik (20 godina) i Blagoje Simić (15 godina). Svoje kazne u Norveškoj izdržavaju Radomir Kovač (20 godina), Dragan Obrenović (17 godina) i Vidoje Blagojević (15 godina). U Španiju je na izdržavanje kazne zatvora od 17 godina poslat Darko Mrđa, u Belgiji je na odsluženju kazne od 15 godina Dragan Zelenović, Danska je na izdržavanje kazne od 30 godina primila Radoslava Brđanina, dok je Finska "ugostila" Momira Nikolića koji je osuđen na 20 godina zatvora. Milan Martić, bivši predsednik Republike Srpske Krajine, koji je osuđen na 35 godina zatvora, kaznu služi u Estoniji.

Za generala Mileta Mrkšića (osuđen na 20 godina zatvora) i majora Veselina Šljivančanina (17 godina), Tribunal u Hagu nije objavio gde se trenutno nalaze. Iz medijskih izveštaja može se naslutiti da je Mrkšić i dalje u Sheveningenu, gde je u junu svedočio kao svedok odbrane generala Ante Gotovine. Što se tiče uslova pod kojima zatvorske dane provode osuđeni za ratne zločine u Hagu koji su poslati na izdržavanje kazni u 11 evropskih zemalja, upućeni kažu da to najviše zavisi od "opšteg stanja u zatvorima određene zemlje", pa se može zaključiti da je najbolje onima koji kazne služe u skandinavskim zemljama. U Norveškoj, na primer, skoro je sa radom počeo prvi "ekološki zatvor". Shodno opštim standardima u zatvorima, dobar tretman mogu očekivati i oni koji kazne služe u Belgiji, Nemačkoj i Austriji. U Britaniji je već godinama najveći problem hronična pretrpanost zatvora; a u Francuskoj, Italiji i Španiji raste nasilje u zatvorima, a higijena i kvalitet ishrane su konstantan problem. Ako je verovati stručnjacima, verovatno najgori tretman imaće Milan Martić u Estoniji, pošto njihovi zatvori među pobrojanim zauzimaju mesto blizu dna tabele.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---