Saobraćaj u Beogradu, i šire: Život je čudo

Nema bolje vežbe za nagonsko reagovanje od redovne vožnje automobila i prelaženja ulica po Beogradu

Da, znamo: u Istanbulu, Kabulu, Bagdadu, Sani, Kartumu, Bangkoku, Moskvi, Kišinjevu i Arbatovu voze još gore nego ovde; naročito u Arbatovu. Ima, međutim, jedna razlika: u tim gradovima postoje neka nepisana pravila i neki unutrašnji red i to se poštuje, mada nije uvek u skladu sa tamošnjim cestoredarstvenim propisima; ljudi se ipak nečega drže. Za Italijane kažu da su "strašni vozači"; mnogo sam vozio po Italiji i stekao sam utisak da Italijani misle dok voze, da se njihovo ponašanje dade predvideti i da, jednom reči, voze logično, imajući u vidu osnovni imperativ – da se saobraćaj odvija, što brže, to bolje. Slično je i po drugim zapadnoevropskim zemljama. Amerikanci su slični, ali to zavisi od gustine saobraćaja: u gradu su korektni, ali na svojim mnogim provincijskim putevima znaju da budu naporni. Oni ipak poštuju tu osnovnu logiku: uprkos ograničenju od 55 milja na sat (90 km/h), po autoputevima se vozi i 70-80 milja na sat ako su gužve i policija to toleriše, da bi se saobraćaj odvijao.

Kazaće neko da se po inostranim zemljama mnogo gine na putu. Da: gine se na autoputevima zbog nepoštovanja ograničenja brzine i zbog naguravanja u kolone bez normalnog rastojanja. Policijski presretači u Srbiji i Hrvatskoj tolerisaće vam i do 150 km/h, ali držanje rastojanja ne može da spreči niko – osim vozača. Po gradovima se, međutim, gine mnogo manje nego kod nas. Da vidimo sada po čemu smo to specifični, imajući u vidu raspoznatljivu tipologiju vozača i pešaka u Beogradu.

POŠTOVANJE TRADICIONALNIH VREDNOSTI: Sasvim izgubljeno, osim retkih izuzetaka. Tradicionalne vrednosti nastajale su tokom razvoja "smrtonosne motoristike", a potiču iz viteških vremena. Moj instruktor vožnje 1965. godine, Darko (sjajan tip i gospodin od glave do pete), tuvio mi je u glavu da je pešak svetinja; da treba skrenuti u blato i pustiti pešaka po suvom, jer da su to radili konjanici pre automobila; da pešaka treba pustiti uvek, voleti ga i paziti ga, jer da su pešaci stvorili civilizaciju, kako nas uče Iljf i Petrov u Zlatnom teletu; da pešak ne sme pred vama da ubrza korak dok prelazi ulicu, pa makar mu i bilo crveno na semaforu; da biciklistu treba obilaziti naširoko, kao da je kamion i sa obaveznim levim migavcem; da vozača na uzbrdici treba pustiti ako ste vi na nizbrdici (to piše i u zakonu; pisalo je u moje vreme); da se ne treba kurčiti u saobraćaju; da treba pustiti drugog da se uključi, naročito ako je reč o vozilu javnog saobraćaja, u šta spada i taksi; da treba poštovati taksistu, jer je on u javnoj službi; da kad susretnete pogrebnu povorku treba stati, ugasiti motor, izaći i skinuti kapu; da treba stati kod pokvarenog auta i ponuditi pomoć kolegi vozaču; i kao najglavnije – da se ne treba nikuda žuriti. "Juriš kao budala, ugrožavaš druge i sebe da bi stigao deset minuta ranije. I šta radiš tih deset minuta? Lupetaš bezveze", govorio je Darko. Brzina je od Šejtana, kažu Arapi s pravom. "Vi se ne žurite, vi ste samo već zakasnili", piše u nemačkom konzulatu. Tako se nekada valjalo, što bi rekli seljaci. Da vidimo sada tipologiju beogradskih vozača koji nam svima zagorčavaju život.

VIPOVI I VIPOVSKA DECA: To su oni koji se, u nedostatku plavog svetla i sirene, guraju na bezobrazluk, idu kroz žute trake i po tramvajskim šinama, skreću levo ili desno iz one tamo trake, prestižu gde se ne sme, rasteruju pešake s prelaza, idu kroz "veliko žuto" i "malo crveno" na semaforima i uopšte se puvaju. Tu pomoći nema, jer ako stavite verbalnu ili neverbalnu primedbu, postoji opasnost od "retorzije": takav će stati, izaći s pištoljem u ruci i nastaće situacija nehigijenska. Ako ih zaustavi policajac (to jest ako uopšte stanu na njegov znak), njihove prve reči glase "Znaš li ti ko sam ja?". Još nije ni stao, kaže mi za takve nedavno jedan saobraćajac, a već zove preko mobilnog telefona i onda mi ga gura u ruke da mi njegov tata ili neko iz načelstva nešto objasni. Mobilna telefonija otežala je posao, kažu policajci: nekada je odgovor na pitanje zna li policajac ko je on glasio "ne znam dok mi ne pokažete vozačku i saobraćajnu dozvolu". Danas mobilni telefon rešava stvari odmah. "Kad biste znali čega sam se ja sve naslušao u službi", kaže taj isti saobraćajac (20 godina staža): "Šefovi, tužioci, sudije, stranački prvaci...". Ukratko, svaki dripac koji nekoga poznaje ili mu je neko dužan uslugu neće oklevati da svoje saobraćajne prekršaje "neutrališe" ili na licu mesta mobilnim telefonom, ili tako što će prijava koju policija napiše biti ubijena negde usput do izvršne faze na kraju postupka. Pa čak i tada ima načina, sve do zastarevanja. Zato policajci nerado intervenišu prema takvima: osećaju se glupo, ponižavaju ih takve protekcije, plaše se za karijeru i zašto bi se izlagali nepotrebnim neprijatnostima. Sada je još sjajno, kako je bilo, kažu: ranije su brinuli da ne izgube glavu ističući se u službi.

SVAĐALICE: Najzamorniji deo vozačke populacije. To su oni koji će verbalnom ili neverbalnom komunikacijom napraviti scenu svaki put kad misle da su u pravu. Najčešće prave scene zato što misle da ste im stali na javno parking mesto koje im je od ćaće ostalo; zato što ste pokušali da se uključite iz sporedne ulice, a oni neće da vas puste ni po koju cenu; zato što ne možete da im se sklonite iz leve trake jer se žure, a vi nemate gde da se sklonite; zato što nećete da prođete kasno noću kroz crveno svetlo jer se njima žuri, a na putu ste im; zato što su vas krivo shvatili iz bilo kog razloga. Meni se desilo da sam ustupio prolaz nekom liku u debelom džipu i svirnuo mu da prođe, a on je izašao da se bije jer da što ja njemu sviram. Oni će se sa policijom posvađati iz principa, sve i kad su policajci očigledno u pravu. Tako se jedan taksista s kojim sam se vozio posvađao sa saobraćajcem koji ga je uhvatio kako ne poštuje pešaka; pokušao sam da taksisti kažem da se ne svađa, jer je slučaj očigledan, a policajac mi je rekao da tu pomoći nema: čovek se stalno svađa i već se znaju. Svađalice se svađaju zbog svađe, kao što se navijači tuku zbog tuče; što skuplji auto imaju i što više prolaze kroz prekršajne i krivične evidencije – to su skloniji svađi i tako do Centralnog zatvora, ali i kad izađu. Slučaj neizlečiv i za izbegavanje.

LOVCI NA PEŠAKE: Ova grupacija dobrim se delom preklapa sa dve prethodne. Reč je o ljudima koji ne razumeju da i pešaci, jadni, moraju nekuda da hodaju i da prelaze ulice. Uglavnom gledaju da preteknu pešaka koji je već krenuo preko ulice; ponekad sviraju da ga prepadnu; često izvale glavu kroz prozor i grde pešake raznim rečima. Najopasniji su oni kojih – na nesreću – ima dosta: oni koji će vas obići dok vi čekate da pešak prođe i otići dalje, umalo pregazivši nesrećnika, iako ga malo dalje čeka crveno na semaforu. Nekoliko puta sam se smrzao od straha kad su me takvi obišli, a ispred mene ulicu prelazi žena s detetom u rukama. Ima i gorih: moj kolega je nedavno pokušao da pređe Resavsku preko zebre; debeli džip zaleteo se k njemu, on je jedva odskočio i rekao je nešto primereno situaciji. Džip je stao, iz njega su izašla tri krupna ćelava macana sa očiglednom namerom da ga biju. Na svu sreću, na tom su ćošku dve banke, pa su radnici obezbeđenja intervenisali i sprečili dalji razvoj događaja. Pešacima u ovome gradu sve je gore: uske periferijske ulice sve su punije automobila parkiranih preko celog trotoara, pa majke i očevi decu u kolicima guraju po kolovozu; bakice sa cegerima ne mogu po trotoaru itd. Samo im još ovi fale. Oni su inače noćna mora pristojnih vozača koji pešake puštaju u strahu hoće li ih neka budala obići dok oni tako stoje ili usporavaju.

LJUBITELJI CRVENOG: To su oni koji pogledaju – ili ne pogledaju – oko sebe i onda prođu kroz crveno svetlo, hladno i bez dvoumljenja. Ima ih više nego što mislite, čak i samom centru Beograda; noću, ali i danju. Jednostavno prođu. Vozači policije, hitne pomoći i vatrogasaca, pod plavim svetlom i sirenom, neće proći kroz crveno dok nisu sigurni da su ih ostali učesnici u saobraćaju razumeli i stali; neće onoga ispred sebe terati da prođe kroz crveno, nego će sačekati zeleno svetlo. Takva im je procedura: kakva korist od njih ako idući na intervenciju naprave saobraćajnu nesreću i ne stignu?

MAJSTORI ZA PARKIRANJE: To su oni koji ostave auto tamo gde im se učini zgodno i blizu, bez obzira na pešake i ostale učesnike u saobraćaju. To su, pre svega, tramvajske šine, pa tramvaji neka čekaju da se majstor vrati. Tramvajdžija je tada u pravednom iskušenju da ga udari; to bi bilo dobro dozvoliti zakonom, ali u tom slučaju tramvaji bi morali da imaju pratnju teško naoružane Žandarmerije, za šta je teško izdvojiti sredstva i ljudstvo. Omiljena mesta su ćoškovi ulica i trotoari; o Bulevaru (revolucije ili kralja Aleksandra) i da ne govorimo: svi napori saobraćajaca i svi pauci Parking servisa neće od njega napraviti ulicu sa četiri kolovozne trake. One nalepnice su dirljiv i herojski pokušaj, ali teško...

Dakle, za bezbedno prometanje Beogradom treba steći onu vrstu stalne svesti, budnosti i instinkta koju su učitelji zena utuvljivali samurajima: da na vreme osete čeka li ih iza ćoška ili iza vrata neko s motkom ili mačem; odakle opasnost preti; da je život prolazna pojava i da se može okončati svakoga trenutka. To što tamo na semaforu gori neko zeleno svetlo za vas nikako ne znači da neka budala neće proći kroz svoje crveno. To što ste stupili na zebru ne znači da vas neko neće pokupiti s nje. To što ste stali da pustite majku s detetom preko ulice nije garancija da ih neko neće smrviti prošavši pored vas. To što je neko probao da vas zgazi, a vi ste se pobunili, ne znači da taj neko neće izaći iz auta i izgaziti vas. Život je nestalan i pun iznenađenja.