Čekajući viznu liberalizaciju >

Kuda po sir, salamu i kućnu hemiju

Uprkos nastojanjima nekih tamo ekonomista da dokažu da je Srbija najjeftinija zemlja u regionu, to naprosto nije istina: u Sloveniji je sve jeftinije nego ovde, u Bosni i Makedoniji mnogo toga, sa Rumunijom i Bugarskom smo "egal", u Mađarskoj je jeftinija hrana i još ponešto, dok je u Hrvatskoj skuplje sve

Preko "grane" se oduvek išlo u kupovinu iz dva osnovna razloga: ili "tamo" ima nečega čega "ovde" nema, ili je "tamo" znatno jeftinije nego ovde: šezdesetih se išlo u Trst zbog "krpica", sedamdesetih u Klagenfurt/Celovec i Grac zbog tehničke robe, početkom osamdesetih u Rim, London i Pariz zbog "brendova", krajem osamdesetih u Segedin zbog sira i salame, devedesetih do prve pogranične pumpe u Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj zbog benzina, odnosno do novouspostavljenih "otvorenih tržnih centara" zbog svega drugog za "u se, na se i poda se", a prve decenije ovog veka manje-više nigde.

KAKO JE POČELO: Do sredine šezdesetih godina prošlog veka do pasoša je bilo teško doći, teže nego do šengenske vize sredinom devedesetih: valjalo je vlastima objasniti cilj putovanja, dužinu boravka, proći mnoge provere i razgovore u četiri oka, priložiti razne "papire"... Samo su privilegovani ili vešti mogli da odu "napolje", a odande su se vraćali sa statusnim simbolima – šuškavcima, najlonkama, žvakama, lutkama koje spavaju, malboro cigaretama, viskijem, gramofonskim pločama i mnogim drugim blagodetima zapadnog tržišta.

Po pokretanju privredne reforme 1965. godine i potpisivanju sporazuma Tito–Brant o prihvatanju jugoslovenskih "gastarbajtera" pasoš više nije bio privilegija već pravo: zahvaljujući toj "granično-prelaznoj" liberalizaciji, put Minhena, Štutgarta i oba Frankfurta, na Rajni i na Majni, krenuli su "gastosi", put Trsta krenuli su kupci željni farmerki, kašmir džempera, suknjica i bluzica. Priliku da neograničeno puta pređu granicu kreativno su iskoristili preteče današnjih biznismena – šverceri. Ubrzo, nije bilo potrebno ići čak u "Trću" zbog para farmerki ili tako nečega, već u "komision", pramešavinu antikvarnice i butika. Farmerke su, naravno, bile dvostruko skuplje nego na Ponte Rosu, a kako vozne karte nisu bile skupe, "puzajućih uvoznika" je bivalo sve više i više, organizovane "šverc ture" uobičajena "turistička" ponuda, a na gradskim ulicama su se pojavili ulični prodavci: pola Srbije se posredno ili neposredno "oblačilo u Trstu", a sve ono što je bio statusni simbol postalo je uobičajeno.

ŠOPING: U drugoj polovini sedamdesetih i tokom osamdesetih bilo je "in", ali i vrlo isplativo, kupovati "krpice i tako to" u Londonu, Parizu, Rimu. Sa tim u skladu, pored tršćanskih šverc-tura namenjenih plebsu, za one bolje stojeće ponuda je obogaćena šoping-turama: u petak let u neku od evropskih metropola, u subotu šoping, nedelja pre podne razgledanje grada, a po podne let nazad. Razlika u ceni i/ili kvalitetu robe nabavljene "tamo" i "ovde" – par brendiranih čizama, cipela i sandala, dve haljine, suknje i bluze, nekoliko parfema, dezodoransa, senki i maskara koje su se mogle i preprodati, uz obavezan viski i cigarete iz fri-šopa pokrivalo je trošak. Naravno, samo onome ko je taj trošak mogao sebi da priušti, mada, ruku na srce, nije se tada baš oskudevalo.

Išlo se u šoping i u Austriju, u Klagenfurt/Celovec i Grac: pored obaveznih "krpica i tako toga", ponuda tehničke robe – električnog alata, "hajfidelitija", auto-opreme, ali i opreme za domaćinstvo – bila je više nego povoljna: kupovina seta kuhinjskih noževa, kompleta rost-fraj šerpi, električne bušilice, auto-radija i još poneke sitnice, opravdavalo je potezanje tolikog puta, a moglo je nešto i da se zaradi.

Krajem osamdesetih "otkrivene" su još dve šoping-turističke destinacije – Istambul i Solun gde su vlasnici srpskih butika nabavljali falsifikovane brendove, devedesetih se sve svelo na buvljake i benzinske pumpe odmah iza istočnih granica Srbije. Istina, kod istočnih suseda kupovine radi u tamošnjim megamarketima išlo se i koju godinu početkom veka, ali je i to prestalo kad su i oni "postali Evropa" i uveli vize za građane Srbije.

SIR I SALAMA: Evropa, nikada u istoriji, mereno kilometrima, nije bila bliža: Temišvar je na oko 160 kilometara od srpske prestonice, Segedin na nešto više od 200 kilometara, Sofija je već podaleko... Međutim, bez obzira što nominalno jesu deo Evropske unije, zahvaljujući kilavoj tranziciji i ekonomskoj krizi, ni u jednoj od ovih zemalja cene se znatno ne razlikuju od ovdašnjih, niti je ponuda bogatija, jer i oni uvoze manje-više sve, kao i Srbija.

U Mađarskoj je tradicionalno jeftinije meso, i što je važnije mesne prerađevine, tako da će, kad vize budu ukinute, biti isplativo otići do Segedina u (više)porodičnu (više)mesečnu nabavku. Računicu nije teško napraviti, samo treba sabrati ovdašnje cene ciljanih artikala, potom dobijenu sumu umanjiti za 40 odsto, dodati trošak goriva za 400 kilometara, 20 evra tamo-i-nazad putarine kroz Srbiju i 7 evra za četvorodnevnu mađarsku autoputnu vinjetu, te dobijeno uporediti sa prvim zbirom.

U Budimpešti su cene ne mnogo, ali ipak niže nego u Segedinu, s tim što je ponuda mnogo bogatija. Prosto, Segedin je pogranični grad, računa na kupce iz Srbije i spram njih se formira kako ponuda tako i cenovnik, dok je Budimpešta metropolis, zastrašujuće velik, grad koji treba videti i doživeti. Za razliku od Beograda, prenoćiti se može jeftino: dvosoban šestokrevetni apartman u centru-centru grada za 40 evra, ali do Budimpešte je dodatnih 200 kilometara, nazad još toliko, pa ako je reč samo o isplativosti kupovine sira i salame, jer ostalo je isto kao ovde, onda ništa, ne isplati se.

Uostalom, sir i salama se mogu povoljno kupiti u Bijeljini, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina. Istina, ne toliko povoljno kao u Segedinu, ali do Bijeljine je svega 140 kilometara, putarina gledano iz Beograda 500 dinara, a da se pređe granica ni pasoš nije potreban. Neznano zašto, ali kućna hemija je oho-ho jeftinija nego bilo gde u Srbiji, pa kad se "sir i salama" saberu s time...

EVROPA ZDAJ: Ipak, sir, salama i kućna hemija, koliko god bili važni za svakodnevni život, ako ćemo pravo, kao roba ne spadaju u "šoping". Najbliži grad u kome se može osetiti dah Evrope je Maribor, Republika Slovenija: od Beograda do Maribora je 510 kilometara, skoro sve autoputem, putarina kroz Hrvatsku u oba smera je oko 30 evra, kroz Srbiju 10, čemu treba dodati i najmanje 15 evra za jednomesečnu vinjetu za slovenačke autoceste.

Da li se isplati odlazak u kupovinu ili ne zavisi od mnogo toga: ponuda svega je nepojmljivo veća nego ovde, a u onome u čemu se poklapa sa ponudom u Srbiji razlika u ceni je deprimirajuća, počev od sira i salame, preko odeće i obuće, do tehničkih uređaja, alata... svega onoga zbog čega se u "šoping" u ona "zlatna vremena" išlo koju stotinu kilometara dalje. Recimo, cena "top" modela brendiranih patika dvostruko je niža u Mariboru nego u Beogradu, onih malo starijih još više, dok onih zastarelih i nema, putni GPS uređaj za automobil jeftiniji je 30 odsto, kompjuterska memorija takođe, automobilske gume,... ama sve.

TGA ZA JUG: Na istoj udaljenosti od Beograda, ali u suprotnom smeru je Štip, Republika Makedonija, koji je takođe dobra destinacija za šoping, ama nepoznata: pored sira i salame koji su jeftiniji nego u Srbiji, nema mesta na Balkanu gde se može obući jeftinije a da bude i kvalitetno. Ne, nije Štip slobodna trgovinska zona, nije uopšte uzev grad trgovaca, već je grad proizvođača. Naime, "vo ona vremja" Štip je bio "makedonski Mančester", ali za razliku od "srpskih mančestera" – Leskovca i Vranja, u Štipu je, po propasti nekadašnjih giganata i veoma bolne privatizacije proizvodnja ipak uspešno obnovljena: u tamošnjim pogonima, u "lon" aranžmanima, šije se odeća za najveće evropske brendove, a kao što je i nekad bilo, jedan deo sašivenog pretekne i za domaće prodavnice, samo bez brend etikete: pored domaćih "ne brend" proizvoda, ne više od stotinak dućana, koliko ukupno u Štipu ima, nudi i odeću, ali i obuću proizvedenu u Turskoj i Bugarskoj. Ne bilo koju i ne bilo kakvu, već samo onu koja može da parira "štipskom kvalitetu", ali i "štipskim" cenama: nije reč o dvostruko, već i o trostruko nižim cenama nego u Beogradu.

Slično je u Petriču, najjužnijem bugarskom gradu, nekada zanemarenom gradu u pograničnoj zoni u kome su se proizvodili osmomartovski karanfili, a danas mnoge grčke i italijanske kompanije imaju pogone za proizvodnju odeće i obuće za "bogati Zapad". Kao u Štipu, jedan deo proizvedenog pretekne za domaće prodavnice, a solunski tur-operateri imaju u ponudi šoping u Petriču. Od Beograda do Petriča je 530 kilometara.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---